"Arapsko proleće" navršilo tri godine

Egipat obeležava 3. godišnjicu početka arapskog proleća. 25. januara 2011. godine u zemlji su počele masovne demonstracije, čiji su učesnici tražili ostavku predsednika Hosnija Mubaraka. Tokom tri godine vlast je izgubio ne samo Mubarak, već i Muhamed Mursi, koji ga je zamenio na tom položaju. Međutim, Egipat od toga nije postao demokratičniji, kao ni ostale države, koje je zahvatilo arapsko proleće.

Arapsko proleće ne samo, što nije vodilo demokratskim promenama u Magrebu i na Bliskom Istoku, već je nanelo i veliku štetu ekonomiji zemalja tog regiona u vrednosti od oko 800 mlrd dolara. To je mišljenje specijalnog predstavnika predsdenika Rusije za saradnju sa zemljama Afrike, predsednika komiteta Saveta Federacije za međunarodne poslove Mihaila Magrgelova. Trijumfalni pohod demokratije zapadnog tipa nije uspeo, konstatovao je on. Međutim, upravo na tome su insistirali studenti i vesternizovani intelektualci, od čijih je protesta počelo arapsko proleće. Inače, to ne znači da njegovi rezultati kod svih izazivaju razočaranje, - smatra predsednik Instituta Bliskog Istoka Evgenij Satanovski.

- Ciljevi su postignuti u Kataru, Saudijskoj Arabiji i Turskoj. Njihovi konkurenti za uticaj i vlast u arapskom i islamskom svetu su uništeni. Ekonomija, između ostalog, naftna i gasna, naročito u Libiji likvidirana je, te konkurenata na svetskom tržištu praktično više nema. Doduše, to nema veze sa demokratijom, mladima i obrazovanom elitom. Kako se kaže, revoluciju predlažu romantičari, ostvaruju fanatici, dok njene plodove ubiraju nitkovi.

Još je dramatičnija situacija u Libiji i Siriji. Prva balansira na rubu raskola, u drugoj se vodi građanski ili religiozni rat. Neki izuzetak je u svemu tome Tunis. Upravo tamo su počeli prvi protesti, koji su obuhvatili druge države u tom regionu. Današnje tunisko društvo u neku ruku se može nazvati demokratičnim. Komentar glavnog naučnika Instituta svetske ekonomije i međunarodnih odnosa IMEMO Georgij Mirski:

- U Tunisu je bila dovoljno stroga autoritarna vlast. Nije bilo ni reči o nekoj demokratiji. To nije bio fašistički, autoritarni režim, ali je predsednik vladao kao monarh. Zatim su ga svrgli. Danas ipak narod može da kaže neku reč. Ako pod "demokratijom" podrazumevamo mogućnost ljudi da iznose svoje poglede, slobodno govore ono, što misle, slobodno pišu i glasaju za koga žele, u tom smislu je u Tunisu zaista postignut napredak.

Za sada je rano govoriti o rezultatiima arapskog proleća. Naprimer, otvoreno je pitanje o sudbini Sirije. Nije jasno, šta čeka Libiju, neće li se raspasti ta država? A da ne govorimo o tome da je jedan od uzroka arapskog proleća umor od lidera zemalja tog regiona, mnogi od kojih su bili na vlasti tokom decenija. U tom smislu imaju povod da se zabrinu monarhije Persijskog zaliva, u kojima postoji prava gerontokratija. Za sada su one uspevale da reše probleme uz pomoć novca i usmeravanja protesta u susedne zemlje: najpasionarniji podanici tih zemalja ratuju u Siriji i drugim žarištima islamskog sveta. Hoće li monarhije uspeti da za dugo očuvaju takvu situaciju, za sada je teško reći.

Artem Kobzev,