"Dejtonlend 1996": Muhamed nije zakon

Bivšu Bosnu i Hercegovinu gde polovina stanovnika veruje u Alaha i trudi se da živi po Kuranu, a 1996. godine i po zapovedima novog Proroka Alije Izetbegovića, nikako niste mogli nazvati zemljom trezvenjaka.

Ovde su pili mnogi – pivo i žestoka pića nisu odbijali, bez obzira na sve zabrane Muhameda. Nekada se SFRJ smatrala jednom od zemalja Evrope koja najviše pije – sa 900.000 registrovanih alkoholičara zauzimala je počasno treće mesto, propustivši ispred sebe samo Francusku i Italiju. Jugosloveni, kako su tada nazivali sve stanovnike zemlje koju je stvorio maršal Tito, svake godine su trošili po 20 litara čistog alkohola po glavi stanovnika. Za većinu njih svakodnevna konzumacija nije bila samo potreba, već i svojevrsni vid sporta.

Jedan moj sarajevski prijatelj mi je pričao kako su u bivšoj Bosni još pre rata mnogi trenirali u barovima i kafeima. Tamo je bio specijalni metar kojim se merio broj ispijenih boca postavljenih u red. Sarajevski rekorderi su za tri sata uspevali da popiju neverovatnu količinu alkohola. Šampioni grada su postajali oni koji ne samo da su ostajali na nogama, već su mogli da popiju tačno metar.

U Dejtonlendu, kako se često naziva posleratna Bosna i Hercegovina podeljena na tri dela, moglo je da se kupi i popije sve što duša poželi – rakija, travarica, loza, šljivovica, konjak, viski, džin, vino i votka. Pižoni i mafijaši su davali prednost modernom napitku iz Latinske Amerike – tekili.

Najveći broj alkoholičara uvek je bio i ostao u industrijskom metalurškom centru Zenici. Iza nje su u stopu koračali stanovnici Vareša.

Islam, kao što se zna, zabranjuje ne samo upotrebu alkohola. Verniku se ne dopušta čak ni da poznaje miris alkoholnih napitaka. U Federaciji BiH zapovedi Muhameda nisu zakon. Čak posle posta mnogi su obeležavali Bajram gorkom votkom, konjakom i pivom. Izetbegović je mnogo puta pokušavao da zabrani, ljutio se i kažnjavao neposlušne. Ali bosanski muslimani nisu slušali i nastavljali su da piju.

Državna blagajna je mogla da se popuni na razne načine – visokim porezima, smanjenjem plata i ostalim činovničkim trikovima. Stari, verni i najpravilniji način je monopolizacija alkoholnih napitaka od strane države. U Federaciji BiH je radilo nekoliko preduzeća koja su postepeno kupovali oni koji su kršeći „prohibiciju“ Alije Izetbegovića, uspevali u ratno vreme da kod kuće prave rakiju od pirinča, smokvi i jabuka u industrijskim količinama. U opticaju je bio medicinski alkohol, koji su razblaživali i farbali čajem, ušpinovanim šećerom, sirupom od šipka. Neki „borci“ su pili i kolonjsku vodu koju su saosećajni humanitarni fondovi vozili u Sarajevo. Veselim muslimanima u to vreme nije bilo do izbora – sve što je moglo da pomogne da se čovek napije bilo je u opticaju.

Od 1975. godine u međunarodoj klasifikaciji bolesti alkoholizam je registrovan kao oboljenje. On je dobio broj 303.

Muslimanski lekari tvrde da je rat učinio svoj crni posao i sada 303-ki ima dva puta više nego u vreme SFRJ. Među pacijentima primoranim da se obraća u državnim klinikama – elita to radi kod privatnih lekara koji stavljaju pacijentu „bezalkoholnu“ dijagnozu – stanovnici su sela i malih gradova, nezaposleni i demobilisani vojnici, koji nisu dobili od glavnog domaćina zemlje Alije Izetbegovića obećane kompenzacije. Oni piju jeftin surogat i sa tugom se sećaju zlatnog doba socijalizma kada su svi u SFRJ živeli složno, sito i malo pod gasom.

Konstantin Kačalin,