"Dejtonlend 1996": Eksperimenti sa valutom

U Dejtonskoj Bosni trebalo je da se pojave novčanice, koje bi bile u opticaju na celoj teritoriji zemlje. U novembru 1995. godine o tome su se u vojnoj vazduhoplovnoj bazi Rajt Peterson dogovorili Alija Izetbegović, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević. Ali kako to običnom biva na Balkanu, niko čak nije ni mislio da uradi ono što je obećano Bilu Klintonu i EU.

U Bosni, kao i ranije, koristili su tri različite valute, Srbi srbski dinar, muslimani muslimanski, takođe dinar, a Hrvati kunu. Zapadni pokrovitelji čvrsto su insistirali da se u promet uvede specijalni kupon, koji je dobio naziv bosanska marka. Posle definisanja konkretnog naziva novčane jedinice, trebalo je da bude štampan „normalan“ novac.

Najpopularnijom i svuda omiljenom valutom ovde se uvek smatrala nemačka marka. Ona je primana bez ograničenja na celom Balkanu. Njoj su se molili, krili je u madrace i davali u banke. Gotovina u nemačkim markama činila je ljude sigurnim u sebe, njima je bilo moguće kupiti stan, lečiti se od svih bolesti, putovati na odmor na Jadransko more. Bankari su očekivali da kurs marke, bosanske i nemačke, bude isti, jedan prema jedan.

Da rade sa prelaznom valutom hteli su tokom godine. Šta sve nisu radili eksperimentatori, ali nemačku marku nisu uspeli da istisnu. Novim novčanicama stanovništvo nije verovalo dugo, mada su Klinton i njegovi bankari dugo insistirali na tome da jedinstveno sredstvo plaćanja na celoj teritoriji zemlje bude «bosanska marka». Ali ipak nisu je zavoleli.

Novinari sarajevskog humorističkog zbornika «Politika» predložili su svoju verziju nove valute za sto bosanskih maraka – sto najkonvertibilnijih «Alijevki». Kao izvor je bila uzeta originalna papirna novčanica od sto nemačkih maraka sa ženskim portretom, na kome su prikazali muslimana Aliju Izetbegovića sa minđušama u ušima. Posle skandala sa sarajvskim novinarima Izetbegović se pravio da vrlo poštuje humor. Ali da sakrije svoje nezadovoljstvo nije mu uspelo. Pojavljujući se na sarajevskoj televiziji, on je pokušao da se našali. Ali svi koji su poznavali ovog političara, shvatili su da se on prikrio i da će prvom prilikom odgovoriti udarcem po «sarjevskim humoristima».

U Bosni su se stalno izvodili eksperimenti, delila se jedinstvena država na tri dela, koji nikako nisu mogli i hteli da nađu zajednički jezik jedan sa drugim. Najvažnije za BIH tih dana bilo je, o tome se samo i razmišljalo i govorilo, formiranje kolektivnog predsedništva, koje bi činila tri čoveka, Musliman, Srbin i Hrvat. Potom je trebalo održati izbore, napraviti nekoliko parlamenata i posle toga odlučiti, kako voditi ekonomiju zemlje. Političari, koji su zakuvali krvavu kašu i sistematski uništavali svoje bivše komšije i prijatelje, smatrali su da su svi imaju obavezu da im pomažu da ponovo izgrade ono što su sami uništili, spalili i digli u vazduh.

Konstantin Kačalin,