Koliko dugo može da se živi sa odrubljenom glavom?

Nauka u SSSR uvek je bila na viskom nivou. Ali malo ko može da se doseti da su naučna otkrića često išla rame uz rame sa neviđenim po svojoj surovosti i nečovečnosti eksperimentima. Na primer, ogledima poznatog sovjetskog fiziologa Sergeja Brjuhonjenka.

Sergej Bruhonjenko je bio tvorac prvo u svetu aparata za veštački krvotok. Upravo zahvaljujući njemu postale su moguće složene operacije koje zahtevaju održavanje životne delatnosti organizma bez srca koje radi sa veštačkom cirkulacijom krvi. Ali svega toga ne bi bilo da početkom 20. veka naučnik opsednut strasnom idejom da spasava žive, nije izveo nekoliko eksperimenata koji šokiraju svakog normalnog čoveka.

1928. godine Brjuhonjenko je ostvario svoj legendarni ogled reanimacije psa sa amputiranom glavom. A 1940. godine u SSSR je izašao dokumentarni film pod nazivom Eksperimenti na oživljavanju organizma, gde se publici pokazivalo kako naučnici ne samo da su podržavali život, već i svest u odrezanoj glavi psa nekoliko sati, zahvaljujući mehanizmu veštačkog krvotoka. Ako ćemo otvoreno, film se ne može gledati bez jeze. Posebno u trenutku kada vidiš da je životinja bila potpuno svesna kada je imala od svega što joj je dala majka priroda samo odrezanu glavu priključenu na providne cevi.

Laborant izvodi eksperimente koji pokazuju da pas ili ono što je od njega ostalo reaguje na spoljne nadražaje, kao što je svetlo (pas zatvara oči), zvuk (metalnim čekićem kuckaju pored ušiju psa, što ga vrlo plaši i očigledno je da on želi da se sakrije) i taktilne osećaje (pod nos i njušku mu podnose palicu sa limunovom kiselinom i on pokušava da se od nje izbavi, tresući glavom).

I postavlja se pitanje: ako pas sve vidi i oseća, znači on oseća ogromnu bol od amputacije čitavog tela? Medicina je zajedno sa određenom dozom sadizma i surovosti uvek išla rame uz rame. U suštini, oni su neodvojivi jedno od drugog, kao život od smrti. Druga je stvar što naučnici vide to malo drugačije nego mi. Evo šta je pisao sam Sergej Brjuhonjenko povodom svog eksperimenta:

- Posebno aktivni pokreti bili su prilikom nadražaja sluzokože nosa sondom uvedenom u nozdrvu. Ovaj nadražaj je izazivao kod glave takvu energičnu i dugotrajnu reakciju, da je čak otvarano krvarenje iz mesta amputacije i mal te ne su bile pokidane cevi koje su je spajale za sudove. Glavu smo morali da držimo na tanjiru rukama. Stekli smo utisak da je glava psa pokušala da se oslobodi od sonde uvedene u nozdrvu. Glava je nekoliko puta otvarala usta i činilo se da pokušava da laje i zavija.

Po pravilu, glava životinje koju su odrubili naučnici mogla je da živi oko 3-4 sata, možda više ako bi bili dati sedativi. Sličnih eksperimenata je bilo mnogo. Na primer, sledbenik Brjuhonjenka, naučnik eksperimentator, osnivač svetske transplantologije Vladimir Demihov je presađivao glave štenadi na tela odraslih pasa. Dobijani su dvoglavi živi mutanti, od čijih fotografija se dizala kosa na glavi.

Govori lekar fiziolog Ana Semenjuk:

- Ogledi Brjuhonjenka sa amputiranom glavom bili su očigledni priručnik za buduće lekare koji objašnjavaju uređenje organizma sisara i dokazuju da mozak može da sačuva i održi životnu sposobnost i misaonu aktivnost čak odvojeno od tela. To je bio pravi proboj u medicini, jer eksperimentalnim putem je dokazano da je „uskrsnuće“ organizma posle smrti moguće.

To je označilo početak ere transplantacije, učinilo mogućim operacije na otvorenom srcu, kao i stvaranje veštačkih organa. Ogledi Brjuhonjenka na životinjama ne treba da se razmatraju kao nečovečna mučenja naših četvoronožnih prijatelja. Razume se, oni su bili radikalni, ali bez njih ne bi bilo stotine hiljada sačuvanih ljudskih života.

Sada nema smisla razmatrati koliko su bili nehumani slični eksperimenti. Oni nisu bili uzaludni i bili su usmereni na dobru stvar. Naučnici su delovali po Makijavelijevom principu: Cilj opravdava sredstva. Oni su radili kako bi naredne generacije živele bolje od prethodnih. Makar i po tako skupu cenu.

Aljona Rakitina,