Kosmičko smeće preti Zemlji

Ruski teretni kosmički brod Progres M-20M koji se odvojio od MKS 3. februara, prekinuo je autnomni let 11. februara oko 20 sati po moskovskom vremenu i biće potopljen u regionu Tihog okeana koji nije plovan. Na palubi teretnjaka nalazi se oko tona smeća i odrađene opreme izvezene sa MKS. Način utilizacije ovakvog kosmičkog smeća naučnici još nisu smislili. Međutim ono predstavlja veliku opasnost za satelite i kosmonaute.

Epoha aktivnog osvajanja kosmičkog prostora započela je pre 56 godina. 4. oktobra 1957. godine sovjetski naučnici su lansirali prvi veštački satelit Zemlje. Koliko je od tada bilo lansirano satelita i pilotiranih ekspedicija nema broja. Ipak svi su ostavljali posle sebe u kosmosu trag – pogonski blok, uređaj koji je izgubio kontrolu, komad metala. Ovo smeće predstavlja ozbiljnu opasnost, ističe dopisni član Ruske akademije kosmonautike Ciolkovski, stručnjak za kosmičku politiku Andrej Ionin.

- To što razmere većine ovog kosmičkog otpada nisu velike, ne treba da uvodi u zabludu. Zato što u kosmičkom prostoru čestice se kreću ogromnim brzinama, a još treba uzeti u obzir relativne brzine.

Bilo je nekoliko slučajeva kada su delovi koji su se približavali MKS predstavljali opasnost za stanicu. Kosmonauti su oblačili skafandere i prelazili u kapsule Sojuz kako bi prilikom vanredne sitaucije mogli da startuju ka Zemlji. MKS je za sada imala sreće. A američki šatlovi dva puta su bili probijeni. 2006. godine mali kosmički deo sudario se u orbiti sa satelitom zbog čega su stanovnici Dalekog Istoka ostali bez televizije. Uzimajući i ozbir da su zemaljske tehnologije sve više vezane za kosmos, orbitalno smeće može da u svakom trenutku naruši život svakog od nas, smatra glavni urednik lista Novosti kosmonautike Igor Marinjin.

- Sada ni u Rusiji, ni u bilo kojoj drugoj zemlji nema ni jednog razumnog rešenja povodom uklanjanja ovog smeća. Neki kažu mrežom. Potpuno nerealni projekat. Zato što ovi delovi lete u raznim pravcima i brzinama od 10-12 kilometara u sekundi. To je brže od metka. Nikakva mreža ne može da uvati takve delove. Govorili su – magnetom. Takođe nerealno, zato što većinu metala od kojeg su napravljeni sateliti ne privlači magnet, oni su od duraluminijuma.

Bile su fantastične ideje da se spali otpad laserskim zrakom sa Zemlje, predlaže se da se u kosmos lansira robot čistač. Ali u stuštini jedino efikasno rešenje ostaje da se pravilno počisti za sobom. Na primer, pogonski blok koji izbacuje satelite sa niske orbite na visoku po pravilu ostaje u kosmosu u slobodnom letu. Ako se u projekat postavi više goriva i predvidi mogućnost upravljanja, u potrebnom trenutku blok može da se uvede u atmosferu, gde će izgoreti. Ali to čini projekat skupljim, zato se ne sviđa svima ova ideja, uveren je ekspert Igor Marinjin.

- Veliki problem se pojavljuje sa nanosatelitima i mikrosatelitima, koji su poslednje vreme u modi. Oni su jeftini. I pomoću nekoliko takvih satelita mogu da se realizuju zadaci koje rešava jedan skup i glomazan uređaj. To je naravno dobro. Ali po previlu ovi sateliti imaju kratak vek, brzo se kvare i imaju mogućnost da skliznu sa orbite. Tako lansiranjem mirko i nano satelita mi prljamo kosmos. I naterati svakakve institute, univerzitete koji se bave tim malim satelitima da prave pogonske uređaje i da zahtevamo da oni posle isteka svog životnog cilusa ostanu kontrolisani i da silaze sa orbite pod komandom sa zemlje, to nije realno. To poskupljuje odmah ove satelite i oni postaju nerentabilni.

Prema različitim podacima, sada se u slobodnom letu nalazi od 300 do 600 hiljada predmeta raznih razmera. Polovina njih su stari sateliti i njihovi delovi. Izračunato je da je najviše kosmičkog smeća kineske proizvodnje (40%), američke (27,5%) i ruske (25,5%).

Natalija Kovalenko,