Mesečevi ciljevi novih nosača

Rusija planira da proizvede novu supertešku raketu-nosač. Među zadacima koje će ona moći da rešava je osvajanje Meseca i letovi ka udaljenim planetama Sunčevog sistema. Ali da li zemlja ima jedinstveni plan proučavanja kosmosa koji je nemoguć bez ovakvog nosača?

Krajem januara informacione agencije su citirale izjavu rukovodioca Federalne kosmičke agencije Olega Ostapenka o planovima da se napravi nova raketa-nosač superteške klase. Još ranije, krajem prošle godine, saznalo se da Oleg Ostapenko ne smatra raketu-nosač Angara koju pravi GKNPC Hruničev odgovarajućim kandidatom za takvu klasu: „...pred nama se postavlja pitanje proizvodnje novog nosača superteške klase, između ostalog za pilotiranu misiju ka Mesecu. I prema Angari ima mnogo ptianja. Da li treba na njenoj osnovi praviti raketu superteške klase?“

Proizvodnja superteškog nosača deo je Osnova državne politike Ruske Federacije u oblasti kosmičke delatnosti u periodu do 2030. godine i u daljoj perspektivi i treba da bude završena do 2030. godine.



Prema rečima Olega Ostapenka, ovakva raketa bila bi u stanju da izbaci na nisku orbitu oko 80 tona – a u perspektivi i preko 160 tona. Radi poređenja: Saturn-5, raketa-nosač koja je poslala astronaute na Mesec, mogla je da izbaci oko 140 tona, a sovjetka N-1 koja nije na kraju ni poletela u raznim modifikacijama do 100 tona. Masa korisnog opterećenja koje izbacuje na istu orbitu Proton iznosi 23 tone.

Istorija kosmičkih letova pokazuje da uspeh rakete-nosača u mnogome zavisi od zadataka za koje se ona pravi. Saturn-5 i N-1 konstruisani su kako bi se pobedilo u „mesečevoj trci“; posle njenog okončanja američka raketa nije našla sebi primenu. Isto tako tužno završena je istorija superteške Energije koja je pravljena kao univerzalna perspektivna raketa za mnoge ciljeve, između ostalog za gradnju novih orbitalnih stanica i pilotirane letove na druge planete.

Kao glavni zadatak za novu supertešku raketu šef Roskosmosa je naveo osvajanje Meseca, pilotirane misije na naš satelit i izgradnju baze na njemu.

Još jedan mogući zadatak naveo je direktor Instiuta za kosmička istraživanja RAN, potpredsednik Akademije nauka Lav Zeleni – to je proučavanje satelita gigantskih planeta, na primer jupiterske Evrope. Rezerva mase koju daje takva raketa-nosač omogućava da se uređaj napravi otpornijim na radijaciju i sa širim skupom naučne aparature. Konflikt inženjera i naučnika se sastoji u tome što interesantne naučne zadatke treba rešavati u strogim okvirima organičenja mase i energije. Ali teško da treba očekivati da će superteški nosač služiti samo fundamentalnoj nauci. Letovi automata po Sunčevom sistemu najverovatnije će biti samo dopuna osnovnom programu ovakve rakete.

A šta će ući u taj osnovni program za sada je pod znakom pitanja. Ako se govori strogo, Rusija nema jedinstveni program istraživanja Meseca. Kao što nemaju ni druge države, ako se ne računa kineski program. Mesec se često pominje u Osnovama, ali ni ovde nema jasnog plana njegovog osvajanja: on stoji u istom nizu sa letovima ka satelitima Jupitera i astrofizičkim opservatorijama. Pilotirani letovi na naš satelit i postavljanje baze na njemu spadaju u period posle 2030. godine. Pre toga reč je o automatskim misijama proučavanja Meseca sa orbite i površine i povratak uzoraka tla.

Same Osnove se sada korenito dorađuju. Moguće da ćemo posle dorade dobiti dokument sa jasnijim planom dalje kosmičke delatnosti, gde će superteškom nosaču biti zadati sasvim konkretni zadaci, koji se principijalno ne mogu rešiti bez slične rakete. za sada budućnost ovakvog nosača izgleda isto tako neodređeno kao i kolonije na Mesecu.

Olga Zakutnjaja,