Srbija između EU i Carinskog saveza

Ideja neophodnosti evroazijske integracije može da bude izrađena u samom srbskom društvu, radi toga ne mora obavezno da postoji politička volja jednog lica – smatra poznati ruski istoričar, rukovodilac politikološkog centra Sever-Jug Aleksej Vlasov.

U martu naučnik učestvuje u radu Evraozijske konferencije u Novom Sadu i Nišu, a pred odlazak u Srbiju gospodin Vlasov je odgovorio na pitanja Glasa Rusije.

Poslednjih dana niz politikologa izrazio je mišljenje da sada, u kontekstu poslednjih događaja, Ukrajina se distancira od procesa evroazijske intergracije koji bez ove zemlje ne može da bude završen...

- Pitanja evroazijske integracije se ne zatvaraju samo na temi geopolitičkog izbora Ukrajine, koje, po meni, ostaje nerešeno. Vektor uticaja evroazijske integracije rasprostire se i na region Pacifičkog prstena, nije isključena mogućnost formiranja zone slobodne trgovine sa Turskom, interesovanje za Carinski savez ispoljava i Vijetnam. Zato govoriti da se u Ukrajini završava potencijal rasta evroazijskog projekta bilo bi preterano. A u odnosu na Srbiju reći ću iskreno, ja, osim Kirgizije i delimično Jermenije, ni u jednoj drugoj zemlji nisam video takvo iskreno interesovanje čak ne od strane političke elite, već društvenih instuticija, običnih ljudi prema ideji – u ovom ili onom obliku – učešća u tom projektu. Mada, dopuštam da je to refleksija na tradicionalno prijateljske, bliske veze između Srbije i Rusije i manjoj meri shvatanje šta može da pruži zemlji učešće u projektu.

O tome se i radi što u Srbiji vide budući Evroazijski savez više kao političku strukturu, mada pre svega reč je o ekonomiji. Nije li tako?

- Temelj svake integracije je ekonomski interes, zatim, ako se integracija vodi uspešno, pojavljuje se sociokulturna, obrazovna veza, a u perspektivi moguća je i politička komponenta. Ne sme se preskakati etapa, ali treba videti perspektivu. U aktualnom svetu bez komponenti političke integracije teško je realizovati svoje namere. Primer Ukrajine to još jednom podvlači. Ali povodom Srbije mogu, oslanjajući se na iskustvo komuniciranja sa lokalnim stanovnicima da kažem da ljude pre svega zanima šta može njima u toj složenoj ekonomskoj sitauciji u kojoj se nalazi Srbija da da ova saradnja sa evroazijskim projektom. A već zatim će se pojaviti pitanje šta dalje sa tačke gledišta političke integracije.

Vi idete u zemlju čija, može se reći zvanična parola za vreme predsednika Tadića je bila izrečena u toku predizborne kampanje 2008. godine Evropa nema alternativu, potšo je ona na centimetar od Srbije. Sada, za vreme aktualnih vlasti, rastojanje je postalo još manje, zato što je Hrvatska stupila u EU. Evropskeptici imaju kontraargument – Jermenija koja planira da završi ove godine stupanje u Carinski savez. Da, Jermenija se takođe geografski ne graniči sa zemljama Carinskog saveza, ali ipak nije odvojena sa dve-tri zemlje EU kao Srbija...

- Ja razmatram evroazijski integracioni projekat ne jednostavno kao formiranje zajedničke carinske teritorije, mada situacija oko Jermenije pokazuje da pitanje može da se reši i bez postojanja zajedničke granice. Pitanje evroazijske integracije je pitanje učešća u zajedničkom modernizacionom projektu koji je Srbiji, po meni, principijalno potreban. Pri tome ovo je učešće pod onim uslovima koji su povoljni svakoj učesnici projekta. Kada razgovaraš sa Srbima koji imaju mali biznis, shvataš da uslovi koje nudi EU ne daju njihovom biznisu da se razvija. Govoriš sa srbskim stručnjacima u oblasti industrije i postaje jasno da ovde, kao i u nekim drugim blakanskim državama, brzog modernizacionog projekta na račun stupanja u EU takođe neće biti. Ako je Rusija spremna da ponudi razumnu alternativu, onda to neće biti vezano samo za carinska pravila i uslove, to je pitanje sistemske promene vektora ekonomskog razvoja. Na primer, formiranje svojevrsnog evroazijskog Erbasa kao nekog probojnog zajedničkog projekta koji bi postao drajver razvoja evroazijske ekonomije u narednim decenijama. Novac, radna snaga, mozgovi – oni nisu vezani za carinske granice.

Sa druge strane, u zemlji postoji i suprotna parola – Srbija nema alternativu, svojevrsni poziv da se pre svega razmisli o svojim sopstvenim interesima. Ljudi kojima je blizak ovja princip ukazuju na nekoliko momenata. Na primer, stupanje u EU ojačaće odliv kvalifikovanih kadrova iz Srbije u zemlje EU, a on i tako ne presušuje. Zatim, zahvaljujući potpisanom sporazumu o asocijaciji sa EU, Srbija već gubi novac. Konačno, evropski standardi će bolno udariti po poljoprivredi Srbije. Sa kojim rizicima će se suočiti Srbija, stupivši, da tako kažemo, u evroazijske odnose koji takođe podrazumevaju jedinstveno tržište radne snage, roba, usluga, kapitala?

- Na primeru Ukrajine vidimo razliku evropskog i evroazijskog prilaza. EU i MMf zahtevaju strukturne reforme za koje u datom konkretnom trenutku Ukrajina nije spremna, zato što će to dovesti do snažnih socijalnih troškova. I to iako, složićete se, ekonomski potencijal Ukrajine je ipak veći od srbskog. Rusija predlaže mogućnost blage adaptacije prema ekonomskim uslovima Evroazijskog saveza, što vidimo na primeru Jermenije i Kirgizije. Jer u obe zemlje postoji veliki problem migranata, ali u projektima Evroazijskog saveza je otvaranje radnih mesta u okviru jedinstvenog ekonomskog tela ne na teritoriji RF, gde se suočavamo sa ozbiljnim migracionim rizicima, već na teritoriji ovih zemalja koje su članice saveza. U projektima takođe nisu krediti po superstrogim uslovima, već investicije i modernizacija starih proizvodnji. Navešću konkretan primer: otvaranje ruskog tržišta za srbska vina. Da li ih često vidimo na našim policama u prodavnicama? Treba ih tražiti. Pitam srpske vinare zašto. Oni odgovaraju: zato što možemo da ponudimo od svake vinarije male partije, a trgovcima na veliko to nije zanimljivo, pošto ne mogu da dobiju profit. Ako Srbija postane deo evroazijskih intergracionih procesa, lokalni vinari bi mogli da dobiju određene povlastice koje bi omogućile i našim potrošačima da shvate da su ovi kvalitetni, ali manje popularni srbski brendovi sasvim konkurentni sa vinima Novog sveta poput čileanskog koje se sada odlično prodaje.

- U Srbiji postoje političke snage koje se zalažu za evroazijsku integraciju. Ima ih ne baš malo, ali u datom trenutku sa velikim partijama njima je teško da konkurišu. U kom pravcu može da se radi u Srbiji ako je zvanična linija ovde od početka 2000-ih stupanje u EU. Setimo se da je predsednik Kazahstana Nazarbajev još 1994. godine formulisao kurs ka Evroazijskom savezu, pošto, citiramo „Republike bivšeg SSSR su istorijski i sudbinski pripremljene za jedinstvenu zajednicu“. Srbija i Rusija nisu bile nikada u jednoj državi i Srbija nije imala svog Nazarbajeva...

- Ne treba raditi sa političkim partijama, već sa ljudima, sa javnošću, sa univerzitetskim krugovima. Neka to bude neki „kolektivni Nazarbajev“, neka ovaj pogled na evroazijsku intergraciju Srbije bude nacionalan, a ne rezultat političke volje jednog lica, koje je, kao Nazarbajev 1994. godine, predodredilo trendove razvoja centripetalnih snaga. Neko će polaziti od vekovnog prijateljstva sa Rusijom, neko će videti mogućnost razvoja sopstvenog biznisa, za nekog će biti zanimljiva perspektiva političke integracije.

I to neće biti ideja nametnuta sa strane uz pomoć velikih sredstava, već rođena upravo u srbskom društvu misao da naši odnosi potvrđeni u 19. veku zajedničkom krvlju na bojnom polju, u 21. veku mogu da se pretvore u tehnološki proboj za Srbiju, uslovljen učešćem zemlje u evroazijskim integracionim procesima.

Rukovodilac političkog centra Sever-Jug Aleksej Vlasov učestvuje u radu Evroazijske konferencije u Novom Sadu 6. marta i u Nišu 18. marta.

Timur Blohin,