10-godišnjica pogroma na Kosovu: Svi osudili, niko nije sprečio

Ruski istoričar umetnosti o pogromu na Kosovu: Nikada ranije nisam morao da koračam po minskom polju.

Ovih dana pre deset godina iznad kosovskog grada Prizrena stajao je crni dim – gorela je crkva Bogorodice Ljeviške iz 14. veka, Svetog Đorđa iz 16. veka, bogoslovija Svetog Ćirila i Metodija. A nekoliko kilometara od grada nemački kontigent NATO-a koji je čuvao manastir Svetih Arhanđela samo je evakuisao bratiju, posle čega je albanska gomila ušla i uništila svetinju do temelja.

17. marta 2004. godine Kosovom je protutnjao talas antisrbskih pogroma. Tri dana banditizma – to je nekoliko desetina ljudskih života, više od 900 spaljenih kuća, više od 30 crkava i manastira, hiljade prognanih. Tih dana crni dim se viorio nad mnogim kosovskim gradovima. Sada je očigledno da nasilje koje je svet osudio, ali nije sprečio, bilo je planirano. Njegov zadatak je bila nova promena etničke strukture Kosova, posle čega se prisustvo Srba u gradovima, osim severnog dela Kosovske Mitrovice, spustilo na nivo statističke greške.

Simbol ovih događaja bio je i ostaje snimljen na video albanski momak koji skače na krstu zapaljene pravoslavne crkve uz odobravajući zvižduk gomile.

Na predumišljenost i ogromne razmere razaranja svojevremeno je ukazao istoričar umetnosti, osnivač i direktor Naučnog centra istočnohrišćanske kulture u Moskvi Aleksej Lidov. 2004. godine on je posetio Kosovo u sastavu komisije UNESKA, organizovane posle martovskih pogroma. Upravo on je predložio da se uključe u spisak zaštićenog kulturnog nasleđa ove organizacije četiri objekta – Crkva Bogorodice Ljeviške, manastir Peć, Gračanica i Visoki Dečani, mada je prvo bilo planirano da se uključi samo poslednji. Bez obzira na to što je to protivrečilo pravilima UNESKA, komisiji je pošlo za rukom da ubedi rukovodstvo – toliko je ozbiljno spomenicima pretilo uništenje.

Posle toga gospodin Lidov je objavio knjigu "Kosovo. Pravoslavno nasleđe i savremena katastrofa", zato što, kako je priznao u intervjuu za Glas Rusije, shvatio je da ne može mirno da spava ako ne učini bar nešto za zaštitu spomenika. Njemu, čoveku strogo civilnom, tada je bilo potrebno da prvi put u životu dospe u vojne uslove kada su međunarodni pratioci insistirali na neophodnosti oblačenja pancirnih prsluka.

- Nikada ranije nisam morao da koračam po minskom polju, a na Kosovu sam morao, zato što su albanski ekstremisti prosto minirali mnoge crkve. U nekim slučajevima stručnjaci međunarodnog kontigenta su pripremali za nas put ka crkvi i govorili: možete da koraknete pola metra levo i desno, a za sav preostali prostor ne odgovaramo. Zapamtio sam za ceo život jednu scenu u Prizrenu. U centru grada je ogromna crkva uništena za vreme martovskih događaja, ispisana natpisima poput Smrt Srbima! a unaokolo gomila malih kafića. Njihovi vlasnici su specijalno postavili stolove tako da posetioci mogu da uživaju u «živopisnom prizoru». Po meni, lokalni stanovnici tada nisu osećali nikakvo kajanje.

A 2004. godine Alekseja Lidova je začudila potpuna bespomoćnost međunarodnog kontigenta. Između ostalog, reakcija NATO oficira sa kojima je morao da razgovara veoma se razlikovala: od potpune ravnodušnosti do nesumnjivog osećanja krivice. Evo šta je na primer rekao nemački oficir koji je odgovarao za čuvanje manastira Sveti Arhanđeli:

- On ima oko 20 visokoprofesionalnih vojnika i nadolazi gomila iz Prizrena od nekoliko hiljada ljudi. Kako kaže, bio je uveren da su sve organizovali vojnici, zato što su oni odsekli prilaze manastiru kako ne bi stiglo pojačanje, organizovali gomilu po «palestinskom scenariju»: naoružani muškarci pozadi, napred rezignirane žene i deca. Šta smo mogli da uradimo, pitao se nemački vojnik – imali smo pravo da pucamo samo u slučaju da pucaju pravo u nas.

Međunarodne strutkure nisu mogle ništa da preduzmu, i u manastiru Devič, gde, kako sa gorkom ironijom ističe Aleksej Lidov, razaranja su podsećala na dela konceptualne umetnosti.

- Crkvu su u tom manastiru spalili, ona se pretvorila u potpuno crn objekat. Ekstremisti kao da su znali koliko će upečatljiva biti slika, zato su u gornjem delu građevine gde se u vizantijskim crkvama nalazi lik Bogorodice na prestolu, na zadimljenoj crnoj pozadini napisali su UCK . Ispao je umesto ikone politički slogan, skraćenica njihove armije kojoj je dat sakralni značaj. To bi moglo da se percipira kao delo konceptualne umetnosti da se ne zna da su se iza slojeva čađi nalazile vizantijske freske iz 16. veka.

U pogromima je učestvovalo oko 50 hiljada Albanaca, ali za zločine nije odgovorio ni jedan. I mada u poslednjih 10 godina na Kosovu nije bilo incidenata uporedivih po razmerama sa martovskim, a mnoge svetinje su obnovljene uz pomoć međunarodnih struktura, položaj srbskog stanovništva u pokrajini teško da se promenio nabolje. Drugačije ne može ni da bude kada postoji zločin bez kazne.

Timur Blohin,