Mart 1996: Predizobrna trka SAD po bosanskim poljima

1996. godine na Balkanu američki poslovi nisu išli baš najbolje. Predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, Jugoslavije Slobodan Milošević i Alija Izetbegović, potpisavši krajem 1995. godine Dejtonski sporazum, nisu previše žurili da ga ispune.

Bela kuća je shvatala da treba stalno terati balkanske lidere da uspostave red u regionu. Državni sekretar SAD Voren Kristofer redovno se sastajao sa nepopustljivom trojicom. U februaru 1996. godine on ih je okupio u Rimu. Ponovo su bili protokolarni osmesi i obećanja, ali stvar nije napredovala.

A Bil Klinton veoma je računao na svoje „štićenike“. Domaćin Bele kuće je shvatao da mu je novi predsednički mandat garantovan samo u slučaju mira u Bosni i Hercegovini. Njegov suparnik Bob Doul takođe je računao na bosansku kartu, pažljivo prateći sitauciju na Balkanu i greške u predsedničkoj trci mogle su skupo da koštaju.

Ranije je Dejton kočio zato što Srbi nisu mogli da se dogovore sa muslimanima. Ali do marta 1996. godine mirovni proces je prikočila kriza u hrvatsko-muslimanskoj federaciji. Svi su se bojali da će ponovo početi rasprave pomoću oružja. Zagreb se trudio da čini sve kako bi Federacija funkcionisala po normalnom principu – dva naroda sa jednakim pravima i obavezama. Sarajevo se zalagalo za građansku republiku Bosnu i Hercegovinu. Hrvati su insistirali na kantonskoj podeli, muslimani su hteli da se Federacijom upravlja po regionalnom principu.

U martu 1996. godine umesto Izetbegovića u Ženevu je doleteo njegov zamenik Ganić. On je imao široka ovlašćenja, ali realno ništa nije rešavao, jer poslednju reč je uvek imao Izetbegović. Državni sekretar SAD Voren Kristofer dugo je nagovarao predsednike Tuđmana i Miloševića da ne odlaze iz Ženeve i da započnu pregovore sa Ganićem.

Po povratku iz Ženeve predsednik Tuđman odmah je izjavio da sada kantonalni princip odgovara obema stranama. Muslimani i Hrvati su rešili zajedno da rade i na formiranju Federalne armije.

Ženeva je uspela da se dogovori o normalizaciji odnosa između Hrvatske i SR Jugoslavije. Uzajamnom priznanju dve zemlje smetalo je jedno nerešeno teritorijalno pitanje – poluostrvo Prevlaka. Tuđman je izjavio o gotovosti da izvede demilitarizaciju ovog regiona. Zagreb i Beograd su rešili da obnove i ekonomske veze, obećavši da će otvoriti automobilski, železnički i vazdušni saobražaj između dve prestonice. Bilo je odlučeno da se započne zajednička eskploatacija naftovoda JANAF.

Radi potvrđivanja „ženevskih uspeha“ Bil Klinton je rešio da uputi u Bosnu i Herecegovinu svoju ženu Hilari Kliton u pratnji desetina novinara vodećih američkih kanala. Prva ledi je videla koliko je teško za 20 hiljada „dži-aj“ da uspostavljaju mir u regionu konflikta. Nije uzalud za ovaj posao svaki dobijao platu od 4000 dolara mesečno. Reklama za državni račun i istovremeno propaganda brige Amerike o stanovnicima Balkana i svojim vojnicima. Na birače ovakav šou uvek deluje bez promašaja.

Konstantin Kačalin,