Geopolitički neuspesi Vašingtona

U poslednjih deset godina spoljnopolitički kurs Sjedinjenih Država podrazumeva otvoreno mešanje u unutrašnje poslove raznih zemalja. Posebno snažno su postradale od toga države arapskog sveta. Ipak, bez obzira na sva protivzakonita dejstva i grube političke promašaje, Vašington namerava i dalje da diktira svoj dnevni red državama i kontinentima.

”Buldožerska” spoljna politika SAD u praksi je potpuno neefikasna. Kad se pažljivije pogleda, ispada da mnogi geopolitički projekti koje je realizovao u poslednje vreme Vašington, završeni su neuspehom ili nanošenjem kolosalne štete onima koji su se našli u zoni njegovih interesa. Šta više, javno proglašeni i realni ciljevi u većini slučajeva se ne podudaraju, istakao je savetnik Ruske akademije nauka Vilen Ivanov.

- Kada SAD tobože žele da se negde razvija demokratija, poštuju ljudska prava i pod tom oznakom realizuju praktično svi koraci, jasno je da je to pokriće za dostizanje realnih ciljeva. A oni su potpuno pragmatični i vezani pre svega sa ekonomskim interesima SAD i pokušajima da se naprave sateliti koji će ih podržati. I sredstva za to oni ne štede, počev od direktne primene sile. Često im polazi za rukom da postignu svoje ciljeve, ali oni ne prognoziraju posledice koje udaraju po njihovoj politici kao bumerang.

U poslednjih deset godina glavni geopolitički inters Vašingtona predstavljaju zemlje arapskog sveta. Tim državama SAD su se odavno približavale, ali ozbiljno su se pozabavile ovim regionom tek u poslednje vreme. Povod je postala globalna kriza, koja je započela 2008. godine. Upravo tada američke vlasti su rešile da pokušaju potpuno da podčine sebi arapske države uz pomoć takozvanog arapskog proleća, smatra rukovodilac Društva priajteljstva i poslovne saradnje sa arapskim zemljama Vjačeslav Matuzov.

- Arapski svet je privlačan za SAD — to je strateški region zemljine kugle, raskrsnica svetskih komunikacija i što je najvažnije, glavni izvor energenata. Sve što se sad dešava pokušaj je da se ojača svoj uticaj, pređe na strožu kontrolu, nametnu u tim zemljama režimi koji bi bili potpuno potčinjeni interesima SAD. I da se uklone svi režimi koji mogu potencijalno da budu protivnici SAD i očigledno se ne uklapaju u zajedničku geopolitičku strategiju Amerikanaca.

Primera za mešanje SAD u poslove drugih zemalja ima mnogo. Tako je na primer politika Vašingtona u Iraku dovela do tragičnih posledica za tu zemlju i nimalo nije umanjila terorističku opasnost u svetu. Na redu je Avganistan, iz kojeg Amerikanci odlaze. Za vreme njihovog boravka u toj zemlji njen socijalno-ekonomski položaj radikalno se pogoršao, a proizvodnja nakrotika, naprotiv, uvećala se nekoliko puta. Nije manje dramatična ni situacija u Libiji. Pukovnik Gadafi je rastrzan i zlo u američkom poimanju je, reklo bi se, kažnjeno. Ipak mira i sloge u toj državi nema ni na pomolu. Šta više, oni su na ivici nestanka. I čitavo ”arapsko proleće” koje je podržao Vašington nije donelo ništa dobro ne samo Bliskom Istoku i Severnoj Africi, već ni samim SAD. Broj onih koji ih mrze i osuđuju zbog grubog i često besmislenog mešanja u tuđe stvari mnogo puta je uvećan.

Ksenija Meljnikova,