Sa zverima je jednostavnije nego sa ljudima...

Životinje, naša mala braća... Bez njih je nemoguće zamisliti čovekov život. I, naravno, kakav je cirkus bez životinja! Pitajte dete šta mu se najviše dopada u cirkusu? I ono će navesti životinje. U Rusiji u manježu bez njih ne može! I nikakve moderne tendencije — borba za cirkus bez životinja — ovde ne pomažu: previše su jake u zemlji cirkuske tradicije...

I cirkuske dinastije — posebno kod dresera. Tako na primer Taisija Kornilova, sada režiser i producent, cirkuska je artistkinja treće generacije. Njeni baka i deda, mama i tata — svi su radili sa slonovima. Posle njih i ona, a sada i sin dresira sive velikane. Čak priča o prvom školskom danu u životu Taisije Kornilove vezana je za slonove. Njeni roditelji su radili tada na gostovanju u Sočiju, i u školu mala Taja je krenula tamo na obali Crnog mora. Događaj je zapamćen zadugo: 1. septembra sedmogodišnju devojčicu u školu je pratio... mali slon. On joj je nosio torbu, a lokalna televizija je dobila odličan siže za Dan znanja. Zabavnih priča u porodici Kornilovih ima više nego dovoljno. Jedna od njih se čini fantastičnom! Desila se takođe u Sočiju, rekla je dreser u intervjuu za Glas Rusije...

- Sa mojim dedom i babom desila se takva priča. Oni su rešili da pred predstavu okupaju slonove u moru. Slonovima se tako dopalo da se kupaju u toploj vodi: ronili su, veselili se! Ali bližila se predstava, a oni nisu izlazili. I baka, mudra žena, dovela je na plažu balet u kostimima koji ulazi u manjež, dve kamile koje otvaraju povorku slonova na predstavi i cirkuski orkestar... I kada su se svi postrojili i slonovi čuli muziku, mirno su izašli, postrojili se sa orkestrom i krenuli u cirkus da rade. Pravo u manjež! Takav je bio slučaj.

Dreser Rosgoscirka Alija Tkšantova ima mnogo štićenika. Ima i medveda. Uz to i pse, vukove, guske... I dobro se slažu, kaže Alija...

- Oni su od destinjstva zajedno. Kod nas stoje kavezi sa guskama, kada su mališani još žuti, i štenad pored njih. Svi rastu zajedno, kako kasnije ne bi bilo problema. Ovaj vuk koji sa mnom radi, već je toliko na njih navikao da na probi u manježu oni mu prilaze, vuku ga za rep. A medvedi sa psima! Takođe rastu zajedno. Kada su medvedi mali, psi se sa njima igraju, valjaju ih. I sada oni rade zajedno — medvedi, na primer, nose pse u šapama.

Svako je jedinstven na svoj način, ubeđena je dreser. Svako ima svoj karakter, svoj šarm, svoju lepotu.

Najjača škola dresure je zasnovana na ljubavi i poverenju, uverava Alija. Njen kolega, dreser mačaka Asel Saralajeva se slaže sa njom. Većina njenih pitomaca je došla sa ulice: nekog su našli, nekog su ostavili. Ali mačke nisu isto što i psi, primećuje Asel, neće da vam se dodvoravaju! Samo da publika ne izneveri, poverila se Asel Glasu Rusije:

- Imali smo slučaj da smo radili u putujućem cirkusu i tamo je publika, mladići, počela da laje s dve strane. Mačak je počeo da juri, ne shvatajući šta se dešava: ljudi obično ne laju! Mi smo odradili, ali bilo je vrlo teško. Stalno sam morala da smirujem mačke: Sve je u redu, to su ljudi...

Princeza ruskog cirkusa Ljudmila Surkova ima krupnije mačke: u njenoj tački ih je 11 — lavovi, tigrovi, panter i jaguar. Bolje da ih ne ljutite. Ipak, dreser je uverena: sa zverima je lakše nego sa ljudima...

- Životinje su nesebične, poštene, ne znaju da lažu. I ako su loše raspoložene neće ti se smeškati. Sa ljudima je po meni mnogo složenije — čak sa sopstvenom decom.

Posebno u prelaznom periodu... Dreseri porede svoje štićenike sa ljudima: ovaj je mazan, ovaj lenj, ovaj pametan, a ovaj je i rođeni glumac. I u ispoljavanju osećanja i sopstvene životne mudrosti zveri ne zaostaju za ljudima.

Karina Ivaško,