Životinje – heroji zaslužuju spomenike

Životinje-heroji... Brojna njihova imena zabeležila je istorija: jedne su se proslavile na ratištima i dobili nagrade, druge su spašavale ljude u mirnodopska vremena – iz vode, vatre i čak ispod zemlje. U raznim zemljama ima dosta spomenika hrabrim životinjama. Zanimljivo je da se dosta njih pojavilo davno.

Nazivi nekih su - spomenici laboratorijskim miševima u Rusiji, majmunima u Abhaziji – za njihove zasluge pred eksperimentalnom medicinom. U Londonu je postavljen memorijal „Životinje u ratu“ – u znak sećanja na sve životinje, koje su „služile i izginule“ u britanskim i savezničkim snagama u ratovima i sukobima svih vremena. Skulptura „Saosećanje“ u Moskvi postavljena je kao apel za humani odnos prema beskućnim životinjama.

Jedno od najstarijih priznanja čoveka životinjama je bronzana skulptura iz petog veka pre naše ere, Kapitolijske vučice, koja hrani decu Romula i Rema, legendarne osnivače Rima. Smatra se da je vuk bio totem takvih naroda kao sabinjani i etrurci, a skulptura je preneta u Rim kao simbol spajanja sa njima Rimljana. Inače tradicija predstavljanja životinja na kamenu je veoma stara, govori za „Glas Rusije“ načelnik izložbenog odeljenja Državnog Darvinovog muzeja Jana Škljarska.

- To potiče još od totemizma starih oblika religija i predstava. Tako da prvi primeri, praistorijsko pećinsko slikarstvo i prve skulpture iz kamenog doba prikazuju, naravno, životinje. Prikazane su scene lova, kult životinje. To je prvi estetski materijal za umetnika.

Ali su spomenici životinjama ipak nešto drugo: odavanje pošte njihovoh odanosti čoveku i herojskom činu radi njega. U Sovjetskom Savezu, na primer, u vreme Velikog otadžbinskog rata psi su preneli sa bojišta oko 700 hiljada ranjenika, uništili preko 300 neprijateljskih tenkova. Spomenici psima postoje svuda u svetu. A u gradu Ahtubinsk u Astrahanskoj oblasti, 2010. godine podignut je spomenik „Pobedili smo!“ – borcima 902-og streljačkog puka i njihovim pomoćnicima – kamilama. Bila je ovakva situacija: 1942. godine nemačka vojska je prilazila Volgi. Za dostavljanje municije, goriva i hrane na front nije bilo dovoljno vozila i konja. Tada su rešili da koriste kamile. U 902-om streljačkom puku bilo je preko dvadeset kamila, ali su istoričari uspeli da uđu u trag samo jednoj zaprezi, koja je iz kaspijskih stepa krenula na Berlin: Maške i Miške, iz jedinice vodnika Grigorija Nesterova. On je stigao do Berlina i nije zamenio na tehniku kamile, koje su vukle topove. Topovi su se tokom rata menjali osam puta, a kamile su ostale iste. Preživele su. Zajedno sa vojnicima prešle su hiljade kilometara i 30. aprila 1945. godine ušle u Berlin. Nakon kapitulacije Nemačke ekzotične životinje su bile u centru pažnje. Radi šale, vojnici su na Mašku i Mišku stavili ceo „ikonostas“ od nemačkih medalja. Nekoliko nedelja nakon pobede životinje su stigle u moskovski zološki vrt.

Zadnjih godina, nažalost, novi monumenti životinjama postavljaju se u vezi tragičnih događaja. U Toljatiju postoji spomenik odanosti. Podignut je vučjaku, koji je strpljivo čekao svoje gazde. Sedam godina je pas, koga su ljudi zvali „Veran“, živeo pored puta, na mestu gde je u automobilskoj nesreći poginula njegova gazdarica. Bio je legenda za građane.

Godine 2007. u moskovskom metrou se pojavila skulptura „Saosećanje“. Na postamentu mirno leži pas. Spomenik je podignut beskućnom psu „Maljčik“, koji je živeo u podzemnom prelazu kod stanice metroa „Mendeljejevska“ i poginuo u konfliktu. Njega je nožem ubila žena. Sud je doneo presudu o njenom prinudnom lečenju u psihijatrijskoj bolnici. Ideju da se ovekoveči sećanje na ovog psa podržali su vajari i drugi umetnici grada.

Kako smatra saradnica Darvinovskog muzeja Jana Škljarska, nije bez razloga, što se spomenici životinjama pojavljuju i u Rusiji i u svetu u celini sve češće.

- To je očigledno potrebno ljudima. Za ljude je važno sećanje. Činilo bi se, - beskućni pas... Ali to je napominjanje, da se prema životionjama treba odnositi milosrdno, da im treba pomoći... Čoveku je potrebno ovo fiksiranje posebnog osećaja prema životinjama. I pre svega se to ispoljava u gradovima, jer u njima ljudima nedostaje opštenje sa prirodom.

Na svu sreću, u svetu postoje i zabavni spomenici životinjama. Na primer, u Americi je podignut spomenik bubi-štetočini ( Anthonomus grandis ) koja uništava biljke pamuka! Za farmere je to bila katastrofa. Iz očaja su oni zasejali polja kikirikijem, i neočekivano su se izuzetno obogatili, dok im je pamuk jedva pružao mogućnost da prežive.

Karina Ivaško,