Situacija u BiH i SB OUN. Ukrajinske paralele za Bosnu?

Prošle nedlje je SB OUN razmotrio redovni izveštaj Valentina Incka, Visokog predstavnika UN za BiH o situaciji u Bosni i Hercegovini. Kao i obično, Incko je iskoristio priliku da demonizuje rukovodstvo Republike Srpske u celini i Predsdenika Dodika lično, optuživši ga za sve nevolje Bosne i Hercegovine u ovom trenutku. Uključujući i poplave koje su nedavno zadesile zemlju.
 

Vitalij Čurkin, stalni predstavnik Rusije u SB OUN, izjavio je da je Incko neosnovano za sve probleme u Bosni i Hercegovini optužio Republiku Srpsku: “Nedavni nemiri u Bosni i Hercegovini izazvani su pogoršanjem socijalno-ekonomske situacije, međutim, glavni razlozi su mnogo dublji i oni su sadržani u odsustvu izbalansirane multietničke politike na federalnom nivou, na ignorisanju zakonitih prava hrvatskog stanovništva i nesposobnosti da se reše trvenja između glavnih političkih partija u Bosni i Hercegovini”. Ruski predstavnik je izjavio da “odbacuje jednostrani i oštri pristup Visokog predstavnika”. On je takođe istakao da ne deli dramatizam referata u vezi sa sveopštim izborima u BiH predviđenim za oktobar. O tome zašto Incko širi paniku, više u tekstu koji sledi.
 

Kao i uvek ranije, posebnu mržnju Incko je izlio na Predsednika Republike Srpske Milorada Dodika zbog njegovih navodnih nelegalnih poziva na nezavisnost Republike Srpske. Bez obzira na pomamu koju Incko nije ni skrivao u svom izveštaju u SB (i čak je na sve načine demonstrirao), pozicija Predsednika RS Milorada Dodika u vezi sa pravom naroda u Republici Srbskoj na samoopredeljenje u potpunosti je pravno zasnovana i pravno legitimna. Predsednik M. Dodik je 13. februara 2014. godine istakao: “Najbolja reforma za tu zemlju bio bi mirni razilazak i stvaranje Herceg-Bosne, Republike Srpske i Bosne kao suverenih država. Kada se to uradi mi možemo stvoriti konfederativne odnose”. M. Dodik je 23. februara izjavio: “Kardinalno rešenje za nas u Bosni i Hercegovini ogleda se u nezavisnosti Republike Srpske”. A 5. aprila on je nastupio sa sledeće dve izjave: “Narod Republike Srpske ima zakonito pravo da na referendumu odluči o svojoj sudbini i Republika Srbska ne želi da se liši te varijante” i “Situacija u BiH može da se odvija u dva pravca – unitarna država ili razilazak… Druga opcija, razilazak, je nešto za šta se zalažemo i mi i Hrvati, premda to oni nikada neće javno da priznaju, jer se bošnjaci protive”. Predsednik Dodik je 7. aprila izjavio: “Građani Republike Srpske imaju zakonito pravo da reše pitanje nezavisnosti Republike Srpske na referendumu”. Mogli bi navesti još primera iz nastupa Predsednika Republike Srpske, a takođe i drugih predstavnika Republike Srpske.
 

Incko u svom izveštaju tvrdi da je pozicija M. Dodika u suprotnosti sa Ustavom BiH i međunarodnim pravom. Incko kao dokaz te tvrdnje navodi sledeće argumente: kao prvo, da sastavni delovi BiH nemaju pravo na otcepljenje i kao drugo, Okvirni sporazum (pod kojim Incko i podrazumeva “međunarodno pravo”) takođe ne predviđa entitemima BiH takvo pravo. Međutim, u stvari pozicija Predsednika Republike Srpske Milorada Dodika u potpunosti je u skladu sa međunarodnim pravom. Stvar je u tome da se odsustvo pominjanja prava nekog entiteta ili autonomne oblasti na izlazak iz neke zajednice, još ne znači i njegovu zabranu. Štaviše, u međunarodnom pravu (na primer u Konvekciji o sukcesiji država iz 1986. godine ili u Deklaraciji o principima međunarodnog prava iz 1970. godine) direktno se predviđa mogućnost slobodnog odlučivanja naroda o svojim pravima na izlazak iz sastava ove ili one države, stvaranje nezavisne države ili prisajedinjenja sa drugom državom. Glavno je da te odluke budu slobodno donete i bez mešanja izvana.
 

Jedan od interesantnih aspekata razmatranja situacije u Bosni i Hercegovini, postao je uticaj na nju situacije u Ukrajini i na Krimu. Predsednik RS Milorad Dodik izjavio je 10. marta da će “Događaji na Krimu formirati novu praksu u svetu i procesi samoopredeljenja će postati sve legitimniji. Kad-tad mi ćemo organizovati taj referendum, ali izboru tog trenutka mora se prići na brižljiv način, bez političkog voluntarizma i sa svešću o tome ko nam je saveznik u tom procesu”.
 

I zaista, događaji na Krimu podstakli su novi zamajac međunarodno-pravnog razvoja shvatanja prava naroda na samoopredeljenje, a takođe i – i to je izuzetno važno – prava naroda na prisajedinjenje. Paralele Krima i Republike Srpske su mnogo bliže negoli u bilo kojoj drugoj situaciji. U oba slučaja radi se o položaju naroda koji su bili nasilno razdeljeni i čije mišljenje ne samo da nije uzeto u obzir, nego čak njihovo mišljenje nije ni traženo. Referendum na Krimu je pokazao da je efikasno rešenje tog problema moguće ostvariti i mirnim sredstvima.
 

U vezi sa tim, interesantno je uzgred pomenuti i to da je 6. marta Prezidijum BiH izdao saopštenje u kome se on obratio učesnicima spora u Ukrajini da se uzdrže od primene sile i da odmah pristupe političkom dijalogu u cilju regulisanja situacije u interesu mira i regionalne stabilnosti. Istovremeno, samo Predsedništvo BiH nije uspelo da razradi jedinstvenu poziciju ni po rezoluciji o teritorijalnoj celovitosti Ukrajine, koju je donela Generalna Skupština 27. marta, ni po pitanju mogućeg pridruživanja Bosne i Hercegovine restriktivnim merama Evropske Unije u vezi sa poslednjim događajima u Ukrajini.
 

I još jedna zanmljiva primedba. U svom izveštaju Incko je izjavio da rukovodstvo Republike Srpske i srpske političke partije “pokušavaju da eksploatišu demonstracije radi učvršćenja svojih političkih pozicija uoči predstojećih izbora, u tom smislu ih pokušavajući predstaviti kao motivisane etničkim razlozima”. U vezi sa tim zanimljivo je čuti reči V. Čurkina, predstavnika Rusije u SB OUN koje se sa velikom dozom sigurnosti mogu smatrati kao odgovor na taj pasaž Incka. Nastupajući 15. maja na sednici SB OUN V. Čurkin je rekao: “Kriza u Federaciji predstavlja još jedan argument da se skrati personal Visokog predstavnika, jer bi inkluzivni unutardržavni dijalog mogao rešiti probleme zemlje. Nema potrebe da se izmišljaju veštački argumenti radi toga da bi se u Bosni i Hercegovini očuvalo svoje prisustvo”. Iako diplomatski, ali rečeno više nego jasno.

Autor: Aleksandar Mezjajev