Čekajući Godoa

Starije pokoljenje još uvek dobro pamti takozvano „pozorište apsurda“  o kome je 60-h godina  prošlog veka brujao čitav svet, a čiji je najbolji predstavnik bio pozorišni komad Semjuela Beketa pod nazivom „Čekajući Godoa“.

Pokušavajući da otera klasiku, koja je svima odavno dosadila, Beket je jednostavno na scenu smestio dva tipa koja čekaju nekog Godoa. Čekajući ga oni pričaju o svemu i svačemu, ali na svakih petnaest – dvadeset minuta ponavljaju sledeći dijalog:

-       Da mi idemo, a?

-       Idemo!

Ali  posle toga ide autorovo uputstvo reditelju: „Sede“.

Godoa nema i komad se završava – ničim.

Da li je „pozorište apsurda“ postalo nova stranica u istoriji dramaturgije – nije naša stvar. Ali je iznenada  komad „Čekajući Godoa“ zbog nekih najnovijih događaja u svetu počeo stalno da se vrzma po glavi. U tom komadu postoji sitan, ali važan momenat za poigravanje  sa asocijacijama gledaoca. Godo – to je skoro God, odnosno Bog, kada se prevede sa engleskog. I uopšte nije teško pretpostaviti da skitnice sa ivice puta zaista čekaju nekoga ko je svemoćan kao  bog, nekoga ko će da reši  njihove probleme. Međutim - njega nema. A da nešto urade bez Godoa – neće im se.

Poplave na Balkanu su za narode koji su nastradali bez imalo sumnje - izazov. Od njih, ali pre svega od njihovih rukovodstava, zavisi da li će se situacija pretvoriti u pozorište apsurda, i da se neće završiti baš onako, kao u komadu „Čekajući Godoa“.

Pa zbog čega je fenomen Godoa interesantan  učesnicima  predstave? Proizilazi da Godo svojom snagom hipnotizira, tako da sama njegova naznaka treba da donese izbavljenje od problema.  Ništa ne treba da se radi! Samo da se sedne negde uz ivicu puta i da se sačeka da stigne Godo.

Ali – da li je snaga stvarnog političkog Godoa  koga čekaju balkanski narodi, više od svih – srpske vlasti, toliko velika?

 Čitamo intervju srbskog premijera Aleksandra Vučića, datog TV kompaniji „Skajnjuz“, u kome se on nada na pomoć EU.

U EU stvarno postoji „Fond solidarnosti“,  predviđen za ukazivanje pomoći narodima u zlu godinu i iznos  tog fonda  uopšte nije mali – 1 milijarda dolara.

Ali da bi se iz tog fonda dobio novac moraju se ispuniti obavezni uslovi, koji kod nastradalih najčešće brišu svaku nadu da će taj novac ikada stići do njih.

Prvi uslov je da nivo štete treba da iznosi 0,64% godišnjeg BDP-a te zemlje.

Ukoliko Srbija uspe da pomoću dokumenata i prstom pokaže i dokaže da postoji takva šteta, njoj će, uz njenu ekonomiju pripasti 15 miliona evra, ali i to ne odmah!

Premijer štetu procenjuje na milijardu dolara i nada se da će je taj fond nadoknaditi  iz svojih sredstava. Eto to je ono, što podseća na pozorište apsurda.

Evropski Godo neće stići u Srbiju sa tim novcem! Ako Srbija  nešto i dobije, a verovatno će dobiti, to najverovatnije biti iznos od oko 50 miliona evra.

A taj iznos zemlji koju je poplava paralisala predstavlja samo kap u moru. I tu se ne radi o novcu, već o solidarnosti koju vlast Srbije očekuje od EU. To je nada u đavola, u ubeđivanje samog sebe, koje postoji svih ovih godina u kojima Srbi na silu pokušavaju da se okrenu „ka Evropi“. Nije Evropa onaj svet u kome postoji stvarna solidarnost sa slabima! Postoji samo prividna - pozorište apsurda.

Isto onako, kako Godo nije stigao u Bugarsku pre deset godina, kada je u njoj došlo do katastrofalnog zemljotresa, on neće stići ni u Srbiju.
Milion evra koje je EU, tada na vrhuncu, otrgla iz srca,  pre su ličili na ispljuvak u otvorenom dlanu prosjaka, nego na pomoć solidarnosti.

Srbska javnost, ako je već baš rešila da pređe u „civilizovanu Evropu“ treba jednom za svagda da shvati da se u njoj bez prestanka igra ista predstava, u kojoj je glavni junak već pominjani fatasmagorični – izmišljeni  Godo, koji nije nikada i neće nikada i nikome stići upomoć. A oni, koji ga čekaju, ostaće da i dalje sede uz ivicu puta.

Autor: Dmitrij Sedov