Sećanje

Pitanje NATO agresije na SR Jugoslaviju predstavlja jedno od više pitanja koje je delilo i još uvek deli građane Crne Gore. Nema potrebe da navodim da je te nesrećne 1999. godine, kada je započeta zločinačka agresija NATO alijanse na našu zemlju, postojao jedan broj onih potomaka pravoslavnih Crnogoraca koji su smatrali da se NATO bombama i zločinom „rešava više pitanja“ te da se i Crna Gora na taj način „oslobađa“ od bratskog zagrljaja sa Srbijom.

    Nema sumnje, istorija je sve najtačnije zabeležila. I u istoriji sve ostaje. Za pamćenje i podsećanje.

    Srpski narod je mnogo puta u svojoj istoriji podnosio različite žrtve. Doživeli smo čak i to da su nevine žrtve NATO agresije prikazane kao žrtve za naše „oslobođenje“. Na žalost, nismo ni prvi, ni jedini, ni poslednji. I nije nam to prvi put u našoj istoriji.

    Za te žrtve nam se, kao što je poznato, još uvek niko nije izvinio i, po svemu sudeći, još uvek nema nameru da zatraži oproštaj. Možda je još gore od toga saznanje da oni koji pred Bogom i civilizacijom za taj masovni zločin snose odgovornost ni danas, posle deset godina, ne osećaju trunku kajanja. Možda je ilustrativan primer Roderika Mura, aktuelnog američkog ambasadora u Crnoj Gori prilikom odgovora na jedno neplanirano pitanje.

    Jedan pravoslavni hrišćanin je prošle godine, po slobodnoj volji, posetio preko medija najavljeno predavanje američkog ambasadora u Podgorici. Predavanje se ticalo strategije SAD prema Crnoj Gori.

    Ne znam zašto, ali ambasador se u svom predavanju požalio i na izvesne probleme sa kupovinom meda u Podgorici. Taj slušalac nije mogao da izdrži pa se, kada je započeto sa pitanjima publike, kulturno javio da saopšti jednu konstataciju i  postavi pitanje.

    Upozorio je ambasadora da su problemi sa kupovinom meda, manjkom pčela i košnica na našim prostorima uzrokovani NATO bombardovanjem kasetnim bombama i drugim vidljivim i nevidljivim spravama, oružjima i oruđima za masovno uništavanje ljudi, objekata i prirode. Podsetio je i na činjenicu da je Crna Gora prva, a Srbija najveća žrtva zločinačke NATO agresije. I, na kraju, pitao je američkog ambasadora da li će se i kada će se izviniti građanima za zločine koje je prilikom bombardovanja 1999. godine njegova zemlja bez objave rata i nekažnjeno počinila. Podsetio ga je i na to da predavanje o strategiji SAD prema Crnoj Gori predstavlja idealnu priliku da to neizostavno učini.

    Nije vam teško da pretpostavite da je američki ambasador odbio da uputi reči izvinjenja žrtvama, njihovim porodicama i svim narodima koji su stradali i patili tokom tih krvavih 78 dana NATO agresije. Još vam je lakše da pretpostavite da su neki od prisutnih na tom predavanju itekako negodovali što se jedan slobodni građanin Crne Gore „drznuo“ da takva pitanja postavlja američkom diplomati u sred Podgorice. Sutradan je taj mladić u medijima proglašen „nepristojnim uljezom“ koji, tobože, „bruka i sramoti Crnu Goru“!?! 

    Ne mogu da se ovom prilikom i u ovom Velikom postu ne setim da je Gospod Isus Hristos jednoga koji ga je tukao pitao: „Zašto me biješ?“ Po svemu sudeći, danas su takva pitanja ne samo nepoželjna nego gotovo i zabranjena.

    Ipak, svako po svojoj savesti nosi svoju odgovornost. Crkva Hristova se seća i do skončanja sveta će se sećati svih nevinih žrtava, pa i žrtava NATO agresije. Za pokoj tih žrtava i podsećanje onih koji žive na zemlji održavaju se parastosi, podušja i pomeni u svim hramovima i manastirima naše pomesne Crkve. Nemamo pravo, ne možemo i ne smemo da zaboravimo nijednu časnu i čestitu žrtvu u svojoj istoriji. Narod koji bi to uradio sebe bi suštinski ispisao iz postojanja.