Preduzimači u Severnoj Koreji plaćaju radnicima pirinčem

Sada u ekonomiji Severne Koreje veliku ulogu igra privatni sektor. To se ne priznaje zvanično, mada upravo zahvaljujući privatnicima poslednjih godina dostignuto je poboljšanje ekonomske situacije u zemlji.

Privatni biznis u Severnoj Koreji ne svodi se na sitnu trgovinu. Postoje i velike privatne firme, ali one su maskirane kao državna preduzeća. Privatni investitor formalno se smatra direktorom takvog tobože državnog preduzeća, mada je ono napravljeno upravo od njegovog novca. Upravo on kupuje opremu, iznajmljuje i otpušta radnike i upravlja njima više ili manje po svom nahođenju.

Takva preduzeća imaju zanimljivu osobenost: mada i lokalne vlasti, i radnici, i partneri odlično shvataju da je dato preduzeće privatno, sve jedno se očekuje da njegov vlasnik u celini potšuje one formalne zahteve koji se u Severnoj Koreji traže od državnih preduzeća. Jedan od takvih zahteva je izdavanje plate i bonova u utvrđenom državnom poretku.

U većini preduzeća preduzimači odlično shvataju da dobrom radniku treba platiti, inače od neće da radi. Ipak, formalna plata u privatnim preduzećima nije prevelika. Obično plaćaju otprilike isto koliko i u državnim. Ipak u Severnoj Koreji radnici već niz decenija cene ne toliko platu kao takvu, koliko namirnice koje mogu da dobiju — i u tom pobledu privatna preduzeća obično nemaju konkurenciju.

Značajni deo plate isplaćuje se u namirnicama koje su od kraja 50-ih godina karakteristična crta severnokorejske ekonomije.

Vlasnici privatnog rudnika ili fabrike obično ne rizikuju da naruše utvrđene od tog doba norme snabdevanja na bonove. Radniku u većini pogona pripada 700 grama žitarica dnevno, a radnicima koji se bave teškim fizičkim radom 800-900 grama. Svojevremeno namirnice je davala država, ali od sredine 90-ih odgovornost za izdavanje namirnica u celini prebačena je na preduzeća.

Privatna preduzeća (u krajnjoj liniji najbolja od njih) razlikuju se od dražvnih po tome što izdaju standardne pakete namirnica ne samo radnicima, već i članovima njihovih porodica. Uzimajući u obzir da je normalno funkcionisanje sistema bonova van granica Pjongjanga prekinuto još sredinom 90-ih, takva velikodušna sledovanja su velika privilegija.

Šta više, neki privatnici izdaju sledovanje u čistom pirinču. Čine to polulegalno. U većini regiona Severne Koreje postoji pravilo prema kojem se u čistom pirinču izdaje samo deo sledovanja — od 30 do 70 odsto, u zavisnosti od regiona. Ostalo se izdaje u kukuruzu, ječmu, testenini i drugim manje vrednim izvorima kalorija. Privatna preduzeća to ignorišu i izdaju 100 odsto sledovanja u belom pirinču, mada u izveštajima ponekad moraju da ukazuju da je sledovanje bilo izdato tobože u kukuruzu ili ječmu. U nekim slučajevima tako postupaju i direktori državnih preduzeća.

Uzroci slične velikodušnosti su očigledni. Privatna preduzeća shvataju da njihov uspeh zavisi od savesnosti i pripreme radnika, zato ona čine sve kako bi privukla najbolje stručnjake. A njima treba dobro platiti. Makar u pirinču.

Andrej Lanjkov,