Složena igra svetske zajednice

Starica Evropa je odavno izgubila samostalnost, prestala je da se orijentiše u normama međunarodnog prava, zaboravlja šta je juče pričala i šta je danas u njenim interesima. A terminologija joj je potpuno zamršena.

Prvo je borce na Kosovu nazivala „teroristima“, kasnije borcima protiv terora, a ukrajinski „Majdan“ je odjednom postao zaštitnik jedinstva zemlje. Kolebala se i u vezi s pitanjem očuvanja Jugoslavije. Dakle, prvo treba otvoriti udžbenike i razabrati se u tome šta su separatizam, fašizam, nacionalizam, genocid i teror.

Očigledno, nedoslednost aktivnosti mnogih evropskih struktura, proističe iz zbrke u pojmovima i nepreciznosti naloga SAD. Na dnevnom redu je pitanje dezintegracije Ukrajine, ali uporno odsustvo želje da se vidi pravo stanje stvari u zemlji zahvaćenoj ratom vodi samo ka širenju krize i daljoj pogibiji mirnog stanovništa. A kako je bilo kad se raspadala Jugoslavija? I tada, i sad, da su međunarodne organizacije želele da zaustave požar koji se rasplamsao, mogle su to da učine u bilo kojoj njegovoj fazi. Znači, nisu želele. I tada, i sad, nisu otkrile svoje ciljeve, ali na Balkanu su se pristupi rešenju konflikta kamuflirali željom za pridržavanjem normi međunarodnog prava, a u slučaju s Ukrajinom to se već smatra suvišnim.

Navešćemo samo nekoliko primera iz balkanskog iskustva, pošto su oni vrlo krasnorečivi.

Analiza materijala i dokumenata pokazuje da se u potrazi za rešavanjem međunarodnih organizacija nije polazilo od interesa jugoslovenskih naroda, već od interesa onih zemalja koje su predstavljali, ili zemalja koje su dominirale u ovim organizacijama. Međutim, odluke su donete i niko ih nije ukinuo.

U proleće 1991. godine EU osniva takozvanu „trojku“ koju treba da čine bivši, sadašnji i budući predsedavajući EU. Prva „trojka“ u sastavu Žaka Posa, Đanija de Mikelisa i Hansa van den Bruka (Luksemburg, Italija, Holandija) poslata je u Jugoslaviju već krajem juna 1991. godine. Tada je „trojka“ uspela da postigne sporazum o mirnom rešavanju jugoslovenske krize. U Deklaraciji se još priznavalo jedinstvo SFRJ, a u dokumentima se izražavala težnja da se pronađe mirno regulisanje i budućnost zemlje se povezivala sa Završnim Helsinškim aktom.

U junu 1991. godine na berlinskoj konferenciji SBSE je bila jednoglasno doneta Rezolucija o očuvanju Jugoslavije. U skladu s ovim stavovima, u avgustu 1991. godine zemlje-članice EU u osnovale Arbitražnu komisiju, počele su da pripremaju preporuke o ustavnom uređenju buduće Jugoslavije. Međutim, zapadne zemlje su se samo na kratko složile u mišljenju povodom očuvanja Jugoslavije. Zasluga za preorijentaciju Zapada, po mišljenju mnogih učesnika u ovim događajima, pripada Nemačkoj. Stav Arbitražne komisije se naglo promenio. Učesnicima u konferenciji je poslat nacrt dokumenta u kojem je konstatovan „prestanak postojanja“ SFRJ i mogućnost priznavanja nezavisnosti republika „koje to požele“.

Stavovi međunarodnih organizacija su jugoslovensko rukovodstvo brinuli samo delimično. Tada se još činilo da treba da postoji organ koji bez predrasuda može da oceni ono što se desilo na Balkanu. Nadajući se objektivnosti Beograd je podržao rad Arbitražne komisije i predložio joj je da razmatri tri ključna pitanja koja bi pregovarački proces mogla da pokrenu s mrtve tačke:

1. Ko ima prava na samoopredeljenje s tačke gledišta međunarodnog prava – nacija ili subjekt Federacije? Da li pravo naroda na samoopredeljenje predstavlja subjektivno ili kolektivno pravo naroda ili pravo ove teritorije?

2. Da li je secesija kao pravni akt dopustiva s tačke gledišta Ustava UN i drugih normi međunarodnog prava?

3. Da li deone linije između ustavotvornih delova federativne države (provincija, kantona, država, zemalja, republika) predstavljaju granice po međunarodnom pravu?

Pitanja su se Komisiji prenosila preko lorda Karingtona, a on je znao da je međunarodna praksa donela prilično čvrste odgovore na pitanja koja je Jugoslavija postavila i zbog toga je, pokušavajući da izbegne direktan odgovor, preformulisao pitanje. Prvo je glasilo: „Srbija smatra da su republike koje su proglasile ili koje će proglasiti svoju nezavisnost i suverenitet izašle ili da će uskoro izaći iz SFRJ, koja će bez obzira na to, nastaviti da postoji. Ostale republike, naprotiv, smatraju da se ne radi o odvajanju, već o dezintegraciji i prestanku postojanja SFRJ zbog istovremene namere niza republika da istupe iz nje. One smatraju da šest republika treba da budu ravnopravne naslednice SFRJ bez prava bilo koje od njih ili njihove grupe da budu njen nastavak. Želeo bih da Arbitražna komisija razmotri ovaj slučaj i da formuliše zaključak ili preporuku koji bi mogli da budu korisni.“

Dva druga pitanja su potom izgledala: „Da li srbsko stanovništvo iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao ustavotvorni narod, ima pravo na samoopredeljenje? Da li po međunarodnom pravu unutrašnje linije granica između Hrvatske i Srbije, s jedne strane, i Srbije i Bosne i Hercegovine, s druge strane, mogu da se smatraju granicama?“

Arbitražna komisija je 7. decembra izrazila „Mišljenje br. 1“ u skladu s kojim je „postojanje ili nepostojanje jedne države – pitanje činjeničnog stanja“ (!?). A pošto su Slovenija, Hrvatska, Makedonija i BiH „izrazile želju za nezavisnošću“, a sastav i rad osnovnih organa federacije „više ne odgovaraju kriterijumima zajedničkog učestvovanja i predstavništva, koji su svojstveni federalnoj državi“, „Arbitražna komisija smatra da se SFRJ nalazi u procesu raspada“ i da „republike treba da reše probleme državne naslednosti“.

Ovakvo mišljenje Arbitražne komisije uzele su u obzir sve visoke instance, uključujući UN. Da li ono može postati presedan za rešavanje sličnih problema, na primer, u Ukrajini?

Dr Jelena Guskova,