U „Evropi“ je Srbima pre sto godina objavljen rat

U „Evropi“ je Srbima pre sto godina objavljen rat. I to u bukvalnom smislu reči. Naime, sedeći u restoranu hotela „Evropa“ u Nišu, tadašnjem srbskom premijeru Nikoli Pašiću je poštar doneo telegram u kome ga je Austrougarska učtivo obavestila da „Srbija nije na zadovoljavajući način odgovorila na njen ultimatum“, pa će se zato „osloniti na silu oružja“, a da ne bude nikakve dileme, u zaključku je pisalo da se „Austrougarska od sada nalazi u ratu sa Srbijom“.

Ta istorijska scena se odigrala pre tačno sto godina, 28. jula 1914. godine, i kako se kasnije pokazalo, objava rata evropske velesile maloj Srbiji je značila početak Prvog svetskog rata, koji je na žalost odneo milione života, i to pretežno evropskih naroda.

Inače, svoje lično svedočenje o tom događaju je ostavio ruski diplomata Vasilij Nikolajevič Štrandman, koji je u to vreme bio otpravnik poslova Rusije u Srbiji. On je u svojoj knjizi „Balkanske uspomene“, ovako opisao taj momenat: „Pašić je sa suprugom i ćerkama sedeo za zasebnim stolom u niškoj „Evropi“, a onda je u restoransku baštu ušao poštar, prišao mu i iz torbe izvukao telegram. Pašić ga je uzeo, pročitao sadržaj, prekrstio se i pružio ga meni.“ Takođe, neki drugi svedoci su zabeležili da je Nikola Pašić zatim smireno i kratko rekao: „To smo i očekivali. Naša stvar je pravedna. Bog će nam pomoći.“

Međutim, osim božje pomoći, Srbija je tada zatražila i rusku pomoć, pa je tako prestolonaslednik Aleksandar u depeši koju je uputio ruskom caru Nikolaju Drugom, objasnio nastalu situaciju, i na kraju poručio – „U ovom kritičnom trenutku izražavam osećanja srbskog naroda moleći Vas, Veličanstvo, da se zainteresujete za sudbinu Kraljevine Srbije.” Car Nikolaj je u svom odgovoru naglasio da „sve dok postoji i najmanja nada da se izbegne krvoproliće, svi naši napori biće usmereni ka tom cilju, ali možete biti uvereni da Rusija ni u kom slučaju neće prestati da se interesuje za sudbinu Srbije.”

I kao što je poznato, Rusija je odmah nakon austrougarske objave rata zaista izvršila mobilizaciju, dajući do znanja agresoru da Srbiju neće prepustiti na milost i nemilost, iako je u ratu na strani Srbije i sama podnela velike žrtve. Osim toga, podrška Rusije tokom rata koji se raširio na celu Evropu i planetu, ogledala se i u tome da je srbskoj vojsci slala pomoć i municiju, a u kritičnom trenutku je car Nikolaj zapretio saveznicima da će Rusija istupiti iz rata ako ne pošalju pomoć srbskoj vojsci u izbeglištvu, što je bilo ključno za oporavak srbskih snaga i potonji proboj Solunskog fronta, koji je značio pobedu i oslobođenje Srbije.

Stoga, nije nimalo čudno što je i današnja srbska vlada, na svečanoj sednici upriličenoj u Nišu povodom 100-godišnjice početka Prvog svetskog rata, imajući u vidu sve te istorijske činjenice, ali i sasvim praktične ekonomske razloge koji nisu zasnovani na emocijama, ponovila svoj stav u vezi buduće saradnje sa Rusijom, rekavši da Brisel ne treba da očekuje da će Srbija uništavati svoju ekonomiju zarad običnog evropskog „tapšanja po ramenu“. A svako eventualno srbsko uvođenje sankcija Rusiji, kako to sve glasnije zahteva Evropska unija, značilo bi upravo to – rušenje ekonomije same Srbije.

Uostalom, upravo detalj sa početka ove priče nas uči da su Srbi čak i na ultimatume u težim istorijskim situacijama smireno odgovarali sa rečima - „Naša stvar je pravedna. Bog će nam pomoći,“ kao onomad Pašić u restoranu „Evropa“.

Ratko Paić,