Prebacivanje krivice sa bolesne NATO glave na Rusiju

Ovih dana generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen dao je intervju Danskoj televiziji, u kojem je faktički rezimirao rezultate svog petodogišnjeg boravka na toj dužnosti.

Ipak intervju je izašao van okvira tog perioda i obuhvatio je vreme rata u Iraku, pošto događaji tekućih dana – proglašenje Islamskog Kalifata na teritoriji ove zemlje – neposredno su vezani za pokretanje rata u Iraku 2003. godine.

U to vreme Andrers Fog Rasmusen još nije bio generalni sekretar NATO-a, mada, kao premijer Danske, vatreno je podržao SAD i njihove težnje da započnu vojna dejstva protiv režima Sadama Huseina u Iraku. Da podsetimo da je povod za rat bila tvrdnja da režim Iraka tobože podržava međunarodne teroriste i da proizvodi hemijsko, bakteriološko i čak nuklearno oružje. Sve to se ispostavilo neosnovanim, mada ni malo nije zbunilo inicijatore rata, između ostalog Andersa Foga. Njegova rekacija je bila: A ko je to mogao znati?. Mada na opasnost ove avanture upozoravali su mnogi eksperti: politikolozi, istoričari, vojnici. Šta je to? Profesionalna nekompetencija političara ili otvorena laž? Moguće i jedno i drugo.

U svakom slučaju sada kada je iračka tragedija dobila novi, još tragičniji obrt, generalni sekretar NATO-a ne želi pošteno da prizna greške i odgovornost Zapada. Naprotiv, svu odgovornost on ciničo prebacuje na aktualno rukovodstvo Iraka, koje, navodno, nije uspelo da iskoristi stvorene „povoljne uslove“ za uspostavljanje demokratije.

Neodgovorna politika - da se poljulja, a zatim svrgne zakonita vlada – omiljena je strategija i taktika NATO-a. Sada je ona u jeku u Ukrajini. I opet vidimo prebacivanje krivice sa bolesne NATO glave ovog puta na Rusiju.

Jasno je da slabeći Ukrajinu više decenija, vodeći agresivnu antirusku propagandu, sponzirajući prvo narandžastu revoluciju, zatim Majdan, Zapad, između ostalog i NATO, potrošio se. Anders Fog sada predlaže sim članovima bloka da povećaju svoje vojne budžete. A uzrok je, naravno, opet Rusija, koja više ne vidi NATO kao partnera, već naprotiv kao protivnika.

Sa poslednjim se možemo i složiti. Kako može da se smatra NATO partnerom ako od samog početka „partnerstva“ sa Rusijom blok se koristio i najmanjim povodom kako bi proširio svoju sferu uticaja, uzeo što više teritorija, postavio tamo raketne i radarske sisteme usmerene na onog koga naziva partnerom? Istovremeno NATO i Zapad stalno odbacuju planove zaista korisne saradnje, na primer u oblasti borbe protiv međunarodnog terorizma, organizaciji zajedničkog sistema PRO. Složićete se da se partneri tako ne ponašaju.

Larisa Soldočenko,

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut