Enciklopedija Catena mundi – knjiga za zdravu pamet i čist obraz!

Nisam mogao da odolim, a da još jednom ne pozovem zainteresovane da iskoriste poslednju šansu i pretplate se na Kijukovu enciklopediju Catena mundi po ceni od 6600 dinara (dva toma, luksuzna oprema, karte u boji, tvrd povez). Da bih podstakao zainteresovane, odabrao sam nekoliko odlomaka iz oba toma, tek da se zna kakvo se blago krije u ovoj knjizi.

Keltsko-slovenske veze po Milošu Crnjanskom

Catena mundi se ozbiljno bavi pričom o našoj narodnoj drevnosti. To nije jeftina, dvodimenzionalna priča, kojoj su danas mnogi skloni. Tako se Kijuk opredelio i da donese razmišljanja Crnjanskog na tu temu. Čuveni srbski pisac, uočio je mnoge toponimijske, hidronimijske i slične „otiske“ Kelta u nas. Evo šta on kaže: „Trag Kelta, u imenima britanskih reka i ostrva, nije mnogo poznat u javnosti, ni na britanskim ostrvima, van krugova arheologa. Taj trag, međutim, zaslužuje pažnju i naših arheologa. Već samim tim da je, neverovatno, slavofon. To neće biti zasluga scriba srednjeg veka.

Evo kakva sam imena nalazio u arheologiji Škotske, Engleske, Irske, Velsa, u keltska i angička vremena, i na antičkim, geografskim kartama britanskih ostrva: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A u imenima potoka, na primer: Tromie, Malkie. I za osnovca u arheologiji ta imena moraju biti zaprepašćujuće slavofona.

I pored latinskog prepisa o izvorima i na geografskim kartama i u hronikama, običnom analizom, svaki će naći odgovarajuća imena, čak i synonime za ta imena u našim rekama, od starina. Na primer: Liig, sa istim značenjem, keltskim, u našem Ljigu. U starovelškom je protumačen kao „utoka reke koja je blatna“. A river mouth ending in mood. Pored te reči, za utoku, na antičkim kartama, ovde, javlja se i „usc“. Protumačeno je kao sinonim za istu hidrografsku pojavu, za Ušće. (I ako jedan britanski arheolog predlaže, baskijsko, alarodijsko, tumačenje, jasno je da je kod nas ostavila ta reč keltski trag.)

Varar, Vardanos, javlja se na kartama već u Skitiji, Južnoj Rusiji, u blizini varoši Kerč. Kao i u Kubanu. A nalazi se docnije u Makedoniji. Koren tog imena je keltski. Za vodu.

Drem, Murav, imaju synonime u slavenskim Murama, Morišima, Moravama. Cegin i Cethea ostavili su traga u Crnoj Gori, i Dalmaciji. Limina je latinizirani synonim za Lim. Rečica u Kentu. Irski Boyan ne treba ni tumačiti. Veshan, i Vechan, su protumačeni u britanskoj keltskoj toponimiji kao hladne reke. Kao i naš Zvechan. Lagan i Tama su, bez daljega, upadljivo slavofoni.

Idris je ostavio ime jednoj reci Istre. Lab je poznato ime slavenskih reka. Ultava je Vltava. Česka je eminentno keltska zemlja u preistoriji. Upadljivo su slavofoni i Thaya iMachno. Nen ima traga u Dalmaciji. Prosen, u V. Brit. protumačen je kao senovit, – shadowy, a ima ga tako i u Sloveniji. Iscir je ostavio trag u Bugarskoj. I u imenu Dunava. Tuessis je Tisa. Grčki Pathisos. Wedra i Wear su jasno slavofoni, a nemaju anglosaksonskog tumačenja. Sochan je naša Soča. Dobronos nema tumačenja saksonskog.

A slavofoni su, naročito za Ruse, i Birgos, i Oboka i Tolka. Peukh je pek, zlatonosni, Pek. Tako je protumačen i u Engleskoj. Stour i Waya su zanimljivi u Slovačkoj. Javljaju se u reči i imena reka: Vah, Gway, Wye. Nith, keltski je protumačen kao virovit (wirrling). Nalazi se u našoj reči za vir, a isto tako je sačuvan i u Srbiji, kao i Ness, Nesae, Nith, Naissus, danas Nišava. Buna, Bana, Bonatia, u staroj Irskoj, ostavila je traga u korenu reka i kod nas, kao i Boyan. Murev, Muravia, ovdašnja, u imenu slavenskih reka na više mesta. Murev je, na primer, utoka u Varar, već kod Ptolomeja. A Morava je zapisana tako u Češkoj već godine 822. Derwent i Ram, nisu samo slavofoni, nego ih ima i u Bosni, eminentno keltskoj zemlji u preistoriji.

Keltski koreni u nazivu svih tih reka, u Evropi, iz preistorije, sami po sebi možda i ne bi bili toliko čudnovati za nas, kao substrat. Ono što je začuđavajuće, to je njihova jaka slavofonost. Ako se uz ta imena reka na britanskim ostrvima (naročito u Škotskoj) prosto ispišu imena naših reka, uopšte slavenskih reka, počev od Herodota, rezultat je još čudniji. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, nalaze se i u Škotskoj. Evo na primer, kako imena naših reka, staju pored ovih na britanskim ostrvima iz keltskog doba: Mur, Sora, Kokra, Sutla, Sana, Una, Korana, Idris, Soča, Dragona, Drava, Dobra, Koritnjača, Krka, Koruna, Arsa, Vipava, Lika, Cetina, Ukrina, Spreča, Lim, Drim, Isker, Osma, Vid, Lab, Karaš, Tamna, Pek, Morača, Bojana, Vardar, Nis, Buna. Sva su keltskog korena i porekla“.

Srbija i Vizantija

Srednjovekovnu Srbiju rodila je Vizantija, ali Srbija nije bleda kopija Vizantije, i to zahvaljujući Svetom Savi. O njemu u enciklopedij piše dr Marko S. Marković:„Da li je srbska kultura samo varijanta vizantijske kulture ili je početak jedne nove kulture? U tom obliku, pitanje je pogrešno postavljeno. Srbski narod, pod uslovima u kojima se nalazio, nije odmah mogao pretendovati na svetsku kulturu. On je prvo morao da prođe kroz period učenja, kroz vizantijsku školu. I za sve to vreme, pa u izvesnom smislu i do kraja, bio je samo „varijanta“ vizantijske kulture, stvarajući u njenim izražajnim oblicima. Osećala se međutim i pojava nečeg tipično nacionalnog: to je bila želja i volja za stvaranjem. Onaj koji otkriva u sebi stvaralačke snage, ne može biti običan podržavalac. Svi se stilovi na srbskom tlu ukrštavaju, ali svi se i menjaju. Čak i strani arhitekti kada se kod nas pojave unose izmene, jer odmah osećaju oko sebe, pa možda i u sebi, nešto drugo, ono specifično srbsko. Tako je bilo i kod Rusa kad im je na poziv Petra Velikog u XVIII veku došao veliki italijanski neimar Rastreli: njega je odmah ruska zemlja nadahnula da zida građevine koje više nisu bile italijanske.

Šta je to po čemu se srbska specifičnost najbolje ogleda? Sveti Sava. Taj odgovor zvuči paradoksalno. Pa ipak, Sava će na celokupno srbsko srednjevekovno stvaralaštvo utisnuti pečat svoje ličnosti i po obimu i po sadržini. On je svoj krug završio i zatvorio potpuno, a put koji je prešao obeležio je granice tadašnjeg sveta vizantijske kulture. Od Srbije i Svete Gore proputovao je on preko Soluna, Carigrada, Nikeje, sve do Antiohije, Svete Zemlje i Jerusalima, Aleksandrije i Kaira u Egiptu, pa se sa drugog „puta oko sveta“ vratio preko Crnog Mora u Bugarsku i tu umro. A pre toga je na konju ili pešice prokrstario i svoju rođenu zemlju sve do najzabačenijih krajeva propovedajući Evanđelje i zidajući crkve. Bio je, dakle, svetski putnik. Sva je ta zemlja bila duhovno njegova i s prvom bi se mogao nazvati „građanin vaseljene“, kao što je za sebe govorio sveti Metodije Olimpijski“.

Kako su živeli Srbi šajkaši?

Srbski narod je uvek plaćao cenu svoje slobode, i nije hteo da bude ma čiji slugeranja, makar bio i najamnik. O tome, u svom tekstu o nevoljama Srba šajkaša i njihovih komšija s njima, piše Dušan J. Popović: „Posle smrti kralja Matije, za poslednjih mađarskih vladara, šajkaška flotila znatno je oslabila, naročito zbog neurednog isplaćivanja najamničke plate. Đorđe Sremac je veoma lepo prikazao situaciju u kojoj su se nalazili šajkaši, naročito iz Beograda, Zemuna i Slankamena, koje je on hvalio kao veoma dobre. Na tri godine pred pad Beograda (1521) dolazili su, u dva maha, izaslanici šajkaša kralju sa molbom da im se isplati zaostala plata. Kralj ih je uputio svome blagajniku Pavlu, prepozitu, a ovaj, „napred rečeni zlikovac ubrisa papirom stražnjicu te im ga baci u lice“ i reče da nisu vredni jednog njegovog đaka-pojca; na to šajkaši rekoše: „Ne možemo više služiti kralju. Ovo je kraj kraljevine Mađarske. Neka joj Bog pomogne.“ I unesoše dva kraljevska barjaka i vezaše ih čvrsto za bunar. Oni odmah padoše na zemlju, a šajkaši ih ne htedoše podići, no rekoše: „Bog neka je s tobom, mađarska kraljevino!“ Šajkaši brzo otrčaše na svoje lađe na Dunavu pa se odvezoše dole. I više se ne pojaviše, a docnije bi rado bili obilno plaćeni, koliko bi ko hteo, ali ne imađahu koga.“
 

Borba Srba Ličana protiv unije

Jovan Olbina, u svojoj studiji o uniji i unijaćenju, piše o borbi Srba Ličana za pravoslavlje: „Crkvena organizacija je znatno ojačala dolaskom dabrobosanskog mitropolita Atanasija Ljubojevića na austrijsku teritoriju. Sa ovom ličnošću su povezani mnogi događaji u neravnopravnoj borbi između agresivnog katolicizma i obespravljenog pravoslavlja u Lici i Krbavi.

Sve do Požarevačkog mira (21. jula 1718.) pravoslavni živalj u Vojnoj krajini bio je najviše izložen pritiscima zagrebačkog biskupa, a posle mira, zlostavljanjima i svojih komandanata i oficira, među kojima nije bilo ni jednog srpske nacionalnosti. Sprega crkvenih i vojnih nepravdi prema pravoslavnom narodu bio je povod i uzrok nekolikih pobuna u Lici i Krbavi između 1719. i 1732. god. Pobune je mogla da uguši jedino redovna carska vojska. Kazne izrečene pobunjenicima su bile rigorozne. Tako je, na primer, vođa pobunjenika u Otočcu bio raščerečen. Pisaru Gajiću je najpre odsečena desna ruka, a zatim glava. Pobunjenicima je zaplenjena celokupna imovina. Kada su Srbi počeli da napuštaju granične oblasti i vraćaju se u Tursku, javljaju se dva predloga kojima se obećava spasenje: Katolička crkva preko senjske i zagrebačke biskupije obećava spas u katoličenju ili unijaćenju, a Dvorski ratni savet u Beču, preko ličkih kapetana Tadije Kolaka i Đure Holjevca, vrbuje Ličane da se nasele duž južnih granica Banata, da bi bili iskorišćeni kao zaštitni bedem protiv upada Turaka. I jedan i drugi predlog je imao ograničen broj pristalica.

Za otpor unijaćenju optuživan je episkop Ljubojević. Stoga su arkiđakon Mesić i senjski biskup Martin Brajković uspeli da iz Like i Krbave proteraju episkopa, glavnu prepreku za uspeh njihove rabote. U međuvremenu, zahvaljujući nastojanjima patrijarha Arsenija Čarnojevića, srpske privilegije su 1696. god. protegnute i na Srbe koji su živeli u Karlovačkom generalatu. Car je potvrdio i Ljubojevića za episkopa. On je u dva navrata pokušao da se vrati u svoju eparhiju i rezidenciju, koja se nalazila u Medku i Lici (1700. i 1703. god.) ali su Mesić i biskup Brajković omeli njegova nastojanja. U ovom kratkom periodu, koji je sa stanovišta bečke politike trebalo da bude povoljan za pravoslavne Srbe, Mesić i biskup Brajković su stvorili tako napetu situaciju da su veće grupe Ličana prelazile u uniju da bi se oslobodile nedaća koje je nametala Rimska crkva.

Episkop Ljubojević, u nemogućnosti da se vrati u Medak, podigao je manastir Komogovinu i tamo preneo svoju episkopsku rezidenciju. Odatle se do kraja života borio protiv katoličke propagande, koja je imala za cilj da njegovu eparhiju prevede u uniju. Unijatski marčanski episkop Jugović (1709), a potom novi „vlaški“ (unijatski) episkop svidnički Rafailo Marković, služeći se najpodlijim sredstvima, nastojali su da episkop Ljubojević bude proteran iz Hrvatske. Samo politički razlozi su naveli komandanta Banske krajine, grofa Petra Keglevića, da savetuje Dvorskom ratnom savetu u Beču da se ne povede za optužbama unijatskih vladika Jugovića i Markovića“.

Benjamin Kalaj i nastanak „Bošnjačke nacije“

Bečki poverenik za okupiranu Bosnu i Hercegovinu bio je Mađar Benjamin Kalaj. O njegovom delovanju u Cateni mundi piše Slavenko Terzić: „Kalajev režim u Bosni i Hercegovini je bio „najplodniji“ u domenu nacionalne politike, u toj meri da su mnogi ideolozi nacionalnog pitanja na jugoslovenskom prostoru, i izvan njega, sve do danas, nalazili inspiracije u Kalajevom idejnom nasleđu o naciji i nacionalom pitanju. On je naročito ostao zapamćen po pokušaju stvaranja „bosanske nacije“. Kao argumente za svoju planiranu tvorevinu isticao je istorijski kontinuitet bosanske političke posebnosti, čiji je temelj u srednjem veku bilo bogumilstvo, a posle turskih osvajanja muslimani – kao dalji nosioci bogumilskog separatizma i čuvari bosanske političke i nacionalne posebnosti. Muslimani su dakle, prema Kalaju, trebali da budu jezgro i vodeći elemenat buduće bosanske nacije. Režim je naglašeno oživljavao srednjovekovnu bosansku tradiciju sa bogumilstvom u centru pažnje. Istovremeno je proklamovao „bosanski patriotizam“ i propagirao agresivni bosanski nacionalizam; u tu svrhu pokreće se list „Bošnjak“ (1891), uvodi „bosanski jezik“ i termin „bosančica“ kao naziv za ćirilicu. Objavljena je čak i „Gramatika bosanskog jezika“ (1890).

Kalajev režim je nastojao da ideju bosanske nacije proširi i na novopazarski Sandžak i Kosovo što pokazuje i objavljivanje knjige Teodora Ipena „Novi Bazar und Kosovo“, inače civilnog komesara u Pljevljima (1888 -1891) i stručnjaka za albansko pitanje. Ministarstvo spoljnih poslova je rukopis ovoga dela dostavilo Zajedničkom ministarstvu finansija koje ga je dalje prosledilo Ludvigu Talociju na recenziju; Taloci je pohvalio Ipenovo delo kao primer kako se treba boriti protiv osnova srbskih pretenzija na taj prostor – prostor stare srpske države i srednjovekovne srpske civilizacije. On između ostalog piše: „Gospodin Ipen je instiktivno pronašao pravac kako se mora sa naše strane suzbijati niz velikosrbskih istorijsko-političkih laži [...] Dosada je bila greška da je sve što je sa srpske strane dolazilo uzimano za istinito i prihvatano kao dogma da su Novi Pazar i Kosovo bili srbski, da su srbski i da sledstveno tome moraju biti srbski“.

Svestan da je okupacijom Bosne i Hercegovine došao u direktan sukob sa srbskim iacionalnim pokretom, Kalajev režim svim sredstvima radi na sprečavanju uticaja iz Srbije i Crne Gore — vrlo temeljno i na duge staze izgrađuje lažni ideološki i propagandistički mit o „velikosrbskoj opasnosti“. Otuđivanjem Bosne i Hercegovine i razvijanjem neprijateljstva u njima prema Srbiji i Crnoj Gori, režim je nastajao da u budućnosti ostvari trajan i definitivan rascep u jugoslovenskom svetu, a u prvom redu u srbskom narodu, čime bi se uklonila osnovna pretpostavka za ostvarenje srbskog i jugoslovenskog ujedinjenja. Jedan od istaknutih ideologa Kalajevog režima, Kučera, smatrao je (1895) da „srbski duh“ po svojoj „suštini i aspiracijama nije ništa drugo nego gajenje ’velikosrpske ideje’ na osnovu državnog i nacionalnog ujedinjenja svih Srba ako bi oni to želeli“.

Kalajev režim je razvio vrlo širok sistem mera kojima je nastojao da izoluje Bosnu i Hercegovinu od susednih jugoslovenskih zemalja. Posebno je radio na slabljenju privlačne snage Srbije, na umanjenju njenog moralnog prestiža, i na neutralisanju uticaja koji su dolazili sa te strane. Radilo se, između ostalog, o čestim zatvaranjima granica, strogoj pasoškoj kontroli i kontroli kretanja, kolonizaciji stanovništva iz Monarhije u pogranične predele, otežavanju školovanja u Srbiji i nemogućnosti dobijanja državne službe za one koji su se tamo školovali, praćenju i sprečavanju srpske akcije na Kosovu i Makedoniji, i još velikom nizu drugih mera.

Posebno se zabranjivalo unošenje štampe iz Srbije zbog, kako je isticano, zastupanja „štetnih nacionalnih tendencija“, „velikosrpske tendencije“ i velikosrbskih agitatora, ali i srpske štampe iz Vojvodine, Hrvatske, Dalmacije i Dubrovnika (strogo se motrilo na unošenje novosadske „Zastave“ i zagrebačkog „Srbobrana“). Tako, na primer, radikalski list „Samouprava“ je bila zabranjena u Bosni i Hercegovini još 1881. godine, a 1898. godine slobodan pristup u okupirane pokrajine imao je samo novosadski list „Naše doba“ koji je subvencionirala Zemaljska vlada.

Kalajev režim je potiskivao sve nastavne sadržaje koji su mogli poslužiti izgrađivanju misli o političkom i kulturnom jedinstvu srbskog naroda. Zabranjuju se pojedine knjige, posebno udžbenici, i to prvenstveno iz istorije – trebalo je po svaku cenu potisnuti ili izbrisati istorijsko pamćenje. Naredbom Zajedničkog ministarstva finansija od 23. februara 1894. godine zabranjeni su udžbenici „Srbska istorija“ od Mihajla Jovića i „Istorija srbskog naroda“ od LJ. Kovačevića i LJ. Jovanovića, jer su u njima „tradicije srbskog Nemanjića carstva tendenciozno prikazane“. Zabranjene su i dve knjige Pante Srećkovića, kao i „Istorija Srba“ od Milana Ubavkića zbog „agresivnog i tendencioznog sadržaja“. Knjiga „Propast Kraljevstva bosanskoga“, objavljena u Zagrebu 1894. godine, zabranjena je zbog toga što „vrši propagandu u pravcu velikosrpske ideje“. Godine 1896. odgođeno je stvaranje Više devojačke škole u Mostaru zbog toga što je, prema mišljenju režima, nastavni program iz istorije i srbskog jezika izražavao „pansrbska shvatanja“.

Okružni inspektor u Mostaru zaplenio je 1893. godine u srbskoj školi u Dužima učeničke sveske iz geografije jer su bile u „velikosrbskom duhu“; sreski predstojnik u Gračanici zabranio je (1894) u mesnoj školi neke slike iz srpske istorije, među kojima su bile „Hercegovačko roblje“ i „Bosanski begunci“. Za ideologiju Kalajevog režima tipičan je izveštaj školskog okružnog inspektora u Mostaru o radu srpske osnovne škole u Žitomisliću (1896) u kome, između ostalog, piše: „Geografija se predaje u patriotskom austro-ugarskom duhu i mada se učenici sasvim dobro orijentišu na karti Bosne i Hercegovine i Austro-Ugarske, oni nisu znali da pokažu glavni grad Srbije“. Inspektor je na osnovu ovoga zaključio da su rezultati u školi „vrlo zadovoljavajući“!
 

Komunisti i srbsko pitanje

U Cateni mundi akademik Kosta Čavoški svedoči o tome kako je Komunistička partija Jugoslavije osudila Srbe na propast: „Najradikalnije svođenje Srbije na „pravu“ meru izvršeno je oktobra 1928. godine na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu. Za Crnu Goru je tada rečeno da je „pomoću“ francuskog i engleskog imperijalizma lišena svoje državne samostalnosti i prisajedinjena državi SHS“, te da je zbog toga pod tuđinskom vlašću, tj. pod „divljačkim okupatorskim režimom“ velikosrpske buržoazije. Sličnom okupatorskom režimu bile su, po mišljenju ondašnjih jugoslovenskih komunista, podvrgnute druge oblasti i narodi u granicama „versajske Jugoslavije“.

To su bila „znatna albanska, bugarska i mađarska područja“ koja su danas u granicama SR Srbije i SR Makedonije. Reč je o „mađarskoj teritoriji u Severnoj Vojvodini anektiranoj Jugoslaviji Trijanonskim ugovorom o miru“, „aneksiji albanskih krajeva u zaposednutoj Makedoniji i na Kosovu“ i „aneksiji stare bugarske teritorije (Caribrod i Bosiljgrad)«. Otuda i solidarisanje Četvrtog kongresa KPJ „s albanskim revolucionarnim pokretom u licu Kosovskog komiteta i poziv radničkoj klasi „da svestrano pomaže borbu raskomadanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju“, kao i priznavanje „mađarskoj nacionalnoj manjini u Severnoj Vojvodini prava na otcepljenje“. Jedino nije izričito pomenuto vraćanje Bugarskoj nasilno prisvojene „stare bugarske teritorije““.
 

Pogledajte oko sebe! Da li se ispunila vizija Kominterne?

Ured za rušenje pravoslavnih crkava

U NDH je postojao posebni ured za rušenje pravoslavnih hramova. O njemu piše dr Milan P. Kostić u delu „Drama konfesionalnosti“, koje se takođe pojavljuje u Kijukovoj „Kateni“: „Poverenik glavnog ustaškog stana u Zagrebu, Praška ulica br. 2, „sa nečitkim potpisom“, kako se konstatuje u overenom prepisu ovog dokumenta, izdao je u Zagrebu 20. marta 1942. jednu „uredovnu potvrdu“. Iz nje se vidi da je Đuro Giržinović namešten kod tog ureda kao građevni palir i da je ovlašćen „dovršiti sa rušenjem objekata u Novom Topolju, kao i provesti prodaju materijala prema posebno mu izdanim uputima. Slučaj Đure Giržinovića iznosi se detaljnije, jer su slučajevi sa preduzetnicima karakteristični i vrlo interesantni, pošto ilustruju čitav sistem „uredovanja“ ovog ureda.

Đuro Giržinović rušio je pravoslavnu crkvu u Topolju: to je bio onaj „objekat“ koji je naveden u njegovoj punomoći. Ne zna se tačno način na koji je ovo rušenje izvršeno, ali se Giržinović 1. aprila 1942, javlja kod opštinskog poglavarstva u Garčinu i preuzima onde 20 predmeta od uređaja, utvari porušene pravoslavne crkve u Topolju. Zapisnik o tome su potpisali općinski beležnik Petar Miler i svedoci Franjo Penko i Luka Kuzmanović. Komisija zagrebačkog muzeja, u kojoj su bili profesor Zdenko Vojnović i profesor Marcel Gorenc, kod općinskog poglavarstva u Garčinu mogla je samo zapisnički da konstatuje da je te stvari već preuzeo Đuro Giržinović. Ujedno su predočili komisiji overene prepise dokumenata, koje je kod sebe imao Giržinović, a koji su napred navedeni.

Zagrebački muzej nije imao mogućnosti da preuzme i sačuva ove predmete. Njih je poverenik ureda za rušenje, građevinski palir Giržinović ili rasprodao ili odneo sobom u Zagreb, ali onde im se gubi trag.

Isti je slučaj sa pravoslavnom crkvom u Iloku. Onde su poduzetnici Ivan Kovačić i Josip Kralj, pošto su srušili crkvu, prodavali građevni materijal ruševine, a utvari i uređaj crkve utovarili na železnicu. O daljoj sudbini ovog utovara ne zna se ništa.

Iz zapisnika općinskog poglavarstva u Trnjanima, od 13. juna 1942, saznaje se da je ista muzejska komisija, u vezi dopisa biskupa dr Akšamovića br. 2733/1942 od 8. lipnja 1942. po predmetu uređaja i stvari iz srušenih pravoslavnih crkava u Trnjanima i Klokovičeku ustanovila nešto slično. Iz crkve u Trnjanima jedan deo predmeta se nalazio na tavanu općinskog poglavarstva, dok je ostale predmete „poverenik“ iz Zagreba, koji je dovršio rušenje crkve, a čije ime svedoci ne znaju, prodavao okolo šta je stigao, tako na primer Stanku Ratkoviću iz Trnjana jedno kandilo. Stvari iz pravoslavne crkve u Klokovičeku takođe su bile nestale i razvučene, tako da je muzejska komisija iz obe crkve uspela da preuzme i pronađe toga dana kao vrednost samo jednu starinsku ikonu na drvetu.

Pravoslavnu crkvu u Tenji je opet po naređenju istog ureda za rušenje rušio pilar Josip Saliher. On je potom iz ove srušene crkve preuzeo, 4. februara 1942, na temelju zvaničnog zapisnika općinskog poglavarstva u Tenji oko 200 predmeta – „radi otpreme u Zagreb“. Kome su ovi predmeti otpremljeni ne zna se, ali je tačno da u zagrebački muzej predmeti nisu nikada stigli.

Tako su eto sačuvani predmeti iz srušenih pravoslavnih crkava u Iloku, Tenji, Klokovičeku, Trnjanima, Topolju. O njima je muzej u Zagrebu bio obavešten dopisom biskupskog ordinijata u Đakovu, time da će tamošnja opštinska uprava „znati za stvari“. Međutim, općinske uprave mogle su muzejskoj komisiji, koja je došla da preuzme stvari za muzej, samo da predoče dokumente o pljački koju su pojedini paliri, kao poverenici ustaškog ureda za rušenje, posle samog rušenja, uspeli da izvrše.

To je ono što se zna o uredovanju ovog ureda, o njegovim pouzdanicima palirima, o načinu njihovog rada, a naročito o načinu rušenja i o sistemu pljačke pokretnina iz srušenih crkava.

Na način odlično organizovane sistematske pljačke, funkcionisao je potpuno nesmetano ovaj ured u Zagrebu u toku 1941. pa i još 20. marta 1942. godine, tj. do dana kada je izdata uredovna potvrda Đuri Giržinoviću. Funkcionisao je ne samo nesmetano, nego čak izdašno pomagan od svih ustanova i vlasti, kako svedoči slučaj u Iloku i ostalim mestima. U Giržinovićevoj punomoći odista je i stajalo: „Mole se sve ustanove da mu u tom pogledu izađu u susret“.
 

Stradanja srpske dece

Dragoje Lukić, čuveni svedok ustaških zločina nad decom krivom samo zato što su pravoslavni Srbi, u Cateni svedoči: „Natporučnik Šmit Ziaberov, stalni njemački predstavnik u logoru Stara Gradiška, angažovan na preuzimanju radne snage za vazduhoplovne tvornice u Njemačkoj, u svom izvještaju od 12, juna 1942, između ostalog, navodi: „Zatočenici koji se tamo nalaze regrutuju se od pravoslavaca i uprava nije mogla da pruži nikakve podatke o njihovom broju, ali se cijeni na više hiljada, pretežno žena i djece. Do sada je prebačeno u Njemačku za rad u poljoprivredi 2.500 osoba. Kako se mogu uputiti obitelji sa starijom djecom, ona najmanja su prepuštena brizi hrvatske države. Nužna posljedica toga je, znači, odvajanje. U jednom dvorištu vidio sam stotine djece, već odvojene od njihovih majki, kako čekaju na svoju dalju sudbinu. Sanitarnih uređaja nema, djeca leže na dvorištu pod vedrim nebom i vapiju za vodom i hranom“.

Vladimir Mijatović, dijete logoraš: „Imao sam 12 godina kada sam iz Dubice sa majkom i sedmogodišnjom sestrom dotjeran u Staru Gradišku. Ustaša Ante Vrban naredio je da predamo sve vrijednosti koje imamo, novac i druge dragocijenosti. Jednu ženu u čijim je opancima pronađeno nekoliko kuna i zlatnika, Vrban je pištoljem ustrijelio u čelo, rekavši da će svako tako proći ko pokuša da nešto sakrije. „U kuli smrti“, gdje smo smješteni, čitav prostor je bio ispunjen do posljednjeg mjesta ženama i djecom. Ubrzo zatim ustaše su tražile od svih onih koji imaju djecu da ih predaju. Tada je nastala teška i mučna situacija koja se ne da opisati. Djecu su silom odvajali od matera. Kada su i nas potjerali iza zidova, čuli smo samo jauke i zapomaganja. Od tada nismo vidjeli našu majku. Otjerali su nas u dječji logor u Sisku, odakle smo imali sreću da izvučemo žive glave“.

Mara Vejnović-Smiljanić, kao mlada djevojka logoraš, ovako je doživjela agoniju djece u Staroj Gradiški, juna 1942: „Užasni krici ljudskog bola, jada, nemoći i izbezumljenosti čuli su se u logorskom prostoru kada su ustaše otimale majkama malu djecu. Obično bi grupe ustaša, s bajonetima na puškama, satjerale majke sa djecom u krug. Najprije su tražili da se odvoje majke i djeca dobrovoljio, a kada to nisu mogli postići, silom su ih razdvajali. Djeca i majke su se čvrsto zbijali jedni uz druge i zapomagali. Pojedine majke skakale su na gole bajonete i padale pred njima. Potom su djecu ubacivali u veliku logorsku zgradu. U pojedine sobe satjerivali su i po pedesetoro djece koja su u taj prostor mogla stati jedino u uspravnom položaju. Nekoliko opatica (časne sestre) išle su od sobe do sobe s nekom tekućinom u kanticama i kistovima mazale djeci usta. Govorile su da je to tekućina za ublažavanje žeđi. Međutim, poslije kraćeg vremena, djeca su počela da se previjaju od bolova, dozivaju majku, oca, sestru, brata. Jauci i krici postajali su sve užasniji. Dječja tela su se povijala i padala a kako mjesta nije bilo, rušila su se jedno preko drugoga. Izmiješale su im se ruke, noge, glave. Njihove usne subile žive rane. Umirala su u najtežim mukama i vapajima. I to je trajalo danima. Logorašice, koje su ustaše za to odredile, trpale su u deke mrtvu djecu i odnosile na mjesto određeno za leševe.“

Po dolasku u nove krajeve, crkvena organizacija u pravom smislu nije ni postojala. Samo duboka i čvrsta vera naroda, podržavana od malog broja sveštenika i kaluđera, odolevala je pritiscima i katoličkih propagandista i građanskih vlasti koje su stajale iza njih“.
 

Iskopavanja u Jasenovcu

Samo 1964. vršena su iskopavnja u Jasenovcu, i akademk Srba Živanović je učestvovao u njima. Kijuk je u Cateni, svima i svakome, obznanio izveštaj komisije o tom iskopavanju, posle koga je Srba Živanović morao da beži iz zemlje, da ga ne ubiju. Evo odlomka: „U prvoj sondi br. 112 B nastavljeno je iskopavanje. Uklonjen je prvo površni sloj blata napravljen posle kiše, pa se zatim nastavilo sa iskopavanjem. Između dubine 1,20 i 1,50 m ležali su mnogi nagomilani predmeti raspoređeni bez nekog određenog reda celom površinom sonde. Bili su pomešani sa grumenima kreča, od kojih su pojedini bili znatne veličine do 30 sm u prečniku. Nađeni su sledeći predmeti: 76 dugmeta različite veličine, vrste i boje spoljnjeg i donjeg veša i odeće, 53 kašike uglavnom velike, 11 emajliranih posuda različite veličine i oblika, b češljeva, 5 ogledala, 4 kišobrana, 3 ključa, 3 porcelanske šolje, 5 boca i 5 pletenih korpi. Od tekstila je nađeno mnogo ostataka cele odeće, ogrtača, ponjave itd. različitih boja, 2 klupčeta vune, ostaci džempera i pletenih vunenih čarapa, kajiševi, 3 kom., 3 šnale od kajiša, kajiš od torbe, 2 kopče za pantalone, cipele muške 2 kom, 2 cokule/različite/, 3 gumene čizme, 1 dečje papuče, 1 par sandala dečjih br. 29, dečji opanak br. 36, 2 različite ženske sandale, kožni opanak 1 par i 2 različita, 1 par đonova od sandale, ostatak olovke 2 kom. 18 perli različite boje. Novac: 10 halera (1 kom. u kožnom novčaniku), 25 para i 1 din. SHS, 1 zlatnik sa ringlicom za vešanje na nisku (austrijski Franje Josifa). Šnala za kosu, muštikla 1 kom, 1 čibuk, 2 burme, 1 ženski prsten, 2 velike makaze, 3 noža (čakije) i 1 nož običan. Naprstak, poklopac od čuture, naočare, 1 tanjir, 2 drvene kašike, 3 male metalne kutijice, dve kugle od računaljke, 3 kom. štrumpandli, 4 ovčije kosti. Više komada gvozdene žice kružnog oblika sa ostatkom tekstila. Po uklanjanju ovih predmeta pristupilo se proučavanju skeleta.

Na prve ostatke kostiju naišli smo na dubini od 1,05 m i tu su se ostaci dalje nalazili u dubini u sve većem broju. U svim slučajevima se radilo o celim skeletima samo što su se pojedini nalazili van granica sonde i zadirali u profil zida. Skeleti su ležali u vrlo različitim položajima nabacaci bez nekog reda i to tako da su pojedini delovi bili u različitim nivoima, a sami skeleti su bili međusobno isprepletani, jedni su bili postavljeni sa licem okrenutim naniže, drugi su postavljeni u bočnom položaju, neki su bili zgrčeni a neki u opuštenom položaju. Orijentacija skeleta je vrlo različita — u svim pravcima.

Skelet br. 1 — Nađen je skelet ženskog pola, životnog doba oko 30 do 40 godina. Ispod tog skeleta nađeni su sledeći predmeti koji nisu bili ranije pomenuti: 14 velikih kašika, 1 dečja visoka cipela br. 33, 3 muška različita opanka, 1 dečji opanak, 1 đon od ženske papuče, 1 dečja sandala br. 34, 2 ženska češlja, 2 četkice za zube, 1 ogledalo, 1 makaze, 2 džepna noža (čakije), 3 velika ključa, 1 burma, lanac sa priveskom — medaljonom, 1 mala flaša.

Skelet br. 2 — ležao je ispod prethodnog u bočnom položaju. To je skelet ženske osobe, sa ostacima pletenice tamne smeđe boje. Životno doba oko 30 godina.

Skelet br. 3 — ležao je ispod skeleta br. 2. Pol ženski životno doba oko 30 godina.

Skelet br. 4 — Ženski skelet životnog doba oko 20 godina. Ležao je na leđima u dubini od 1,25 m.

Skelet br. 5 — Ležao je ispod prethodnog, pol ženski. Životno doba nije određeno. Ležao je na dubini od 1,40 m.

Skelet br. 6 — Ležao je pored prethodnog na istoj dubini. Pol muški. Životno doba oko 20 godina.

Skelet br. 7 — Nađen je skelet deteta od oko 6—7 godnia.

Skelet br. 8 — Leži na dubiii od 1,60 m. Pol muški, životno doba nije određeno.

Skelet br. 9 — Pol ženski. Životno doba oko 20 godina. Vidi se prelom lobanje u occipitalnom predelu. Leži na dubini od 1,40 m.

Skelet br. 10 — Leži na dubini od 1,50 m. Pol ženski, životno doba oko 20. god. Lobanja povređena u      desnom occipitalnom predelu.

Skelet br. 11 — Dečji skelet životnog doba oko 10 god.

Skelet br. 12 — Skelet ženskog pola životnog doba oko 20 god. Očuvane su svetlo smeđe pletenice. Lobanja      je povređena. Mozak je sačuvan. Ceo skelet je bio prekriven krečom.

Skelet br. 13 — Pol muški. Životno doba oko 30 god. Lobanja ima prelom desnog pariete-temporalnog predela.

Skelet br. 14 — Pol ženski. Životno doba oko 30—40 god. Ima povredu u occipitalnom predelu. Skelet br. 15 — Dečji skelet životnog doba oko 10 god.

Skelet br. 16 — Dečji skelet životnog doba između 4 i 5 god. Razbijen je desni parietalni predeo. Skelet br. 17 — Dečji skelet između 10 i 12 god.

Skelet br. 18 — Dečji skelet životnog doba oko 3 god.

Skelet br. 19 — Dečji skelet životnog doba oko 20 god. Očuvana pletenica plave kose. Postoji povreda u desnom temporalnom predelu.

Skelet br. 20 — Dečji skelet životnog doba oko 2—3 god.

Skelet br. 21 — Muški skelet neodređene starosti“.
 

Svedočenje Đorđa Miliše

Novinar Đorđe Miliša, koji je boravio u paklu Jasenovca, zapisao je, između ostalog (a Kijuk objavio), upozoravajući: „Sve što sad iznosim, ne odnosi se na katoličku vjeru, već samo na pojedine svećenike u službi crkve, koja je jedino zato odgovorna. Želi li crkva da sa sebe skine tu tešku ljagu, treba da u prvome redu sama žigoše svoje prestupnike iz vlastitih redova. Ne učini li to, neka joj sudi onaj, u koga i sama vjeruje..“. On dodaje: „O ukupnom radu klero-fašista vođeni su točno statistički podaci u samoj Nadbiskupiji zagrebačkoj, gdje se najtočnije znalo za broj prekrštenih Srba, kao i točan broj potamanjenih Srba, upućenih u pakao…

U ustaškoj Hrvatskoj, uloga katoličkog svećenstva bila je nadasve važna, presudna i odlučna, ali uvijek prikrita i dvolična. Jedan dio svećenstva bio je zadojen vatikanskom, poznatom, starom politikom prekrštavanja Srba na katoličku vjeru, a drugi dio, najaktivnije je učestvovao u ustaškom pokretu, čiji je jedini cilj bio smrt preostalim Srbima putem pakla Jasenovca — Stare Gradiške. Sam rad katoličkog svećenstva u tom pravcu, najbolje se odrazio ovim tek neznatnim primjerima izvan i u samom paklu: Logoraš ing. kemije Boltar iz Zagreba imao je prijateljicu učiteljicu nedaleko od pakla. Jednog dana katiheta pučke škole u tom mjestu dojuri s nožem u ruci i upita je: „Gdje su Ti srbska djeca“-… Da paralizira i ublaži gnjev mu, mirno uzvrati: „3aboga, što hoćeš“, na šta joj ljutito nastavi: „Hoću da ih pokoljem“… Prestrašena jadna učiteljica, stala ga odvraćati, ali, kad je vidjela, da ga nikako ne može odvratiti od njegove paklene namjere, zamoli ga, da bar to ne čini u njenom i u prisustvu ostale djece.

Ni tu joj molbu nije uslišao, jer je svu srpsku djecu poklao, izazivajući teške suze prisutnih svjedoka…

Violini iz Brčkog, kao župnik, toliko je svojim terorom učinio, da je cjelokupno pučanstvo mjesta preveo na katoličku vjeru, i kad je to završio, rekao je: „Ja sam vam spasio duše, da li ću moći spasiti i tijela vaša, to ne znam“…

I u samom paklu, presudnu riječ, imali su, a ujedno najsvirepija zločinstva vršili katolički svećenici u ustaškoj odori. U Jasenovcu je bio svećenih satnik Brekalo, a u Staroj Gradišci svećenik satnik Lipovac. Oba su nemilosrdno i strašno mučili, ubijali i klali, naročito srpske zatočenike. Isto ti svećenici obavljali su sve vjerske službe u crkvama, kojima su morali prisustvovati svi zatočenici Katolici…

Uz ostale koljače pakla, ti svećenici nadasve su imali na zubu srpske svećenike. Sudbina episkopa Platona u Banjaluci, ne može se ni iz daleka usporediti s mukama srbskih svećenika u paklu…

Međutim, i u tom krvničko-ubilačkom poslu, značajno je bilo naslađivanje koljača Ljube Miloša nad mukama srbskih svećenika. On, ne samo što bi im čupao brade, već bi uzimao lampu za svarivanje željeza, i njom im palio bradu, kosu i lice, sve do najkrvavijih rana…

Zatim bi im žicom vezao ruke, a oko vrata metnuo drvenu daščicu, kao oznaku, na kojoj je bilo ispisano, ili „Putujemo za Beograd“…, ili: „Putujemo bez vozne karte za Beograd“…

Na kraju, zaklani, bacani su u Savu.

Za kraj
 

Požurite, braćo Srbi, da nabavite Catenu mundi. Naši „prijatelji“ iz Amerike i Nemačke traže da promenimo svoju svest, da bismo ušli u trulu Evropsku uniju, nastavak one papine. Ova knjiga će vama i vašoj deci pomoći da sačuvate pamet i čist obraz, i da nastavite putem Nebeske Srbije. A Kijuku, divnom Srbinu Hristovom, koji nas je ovom knjigom obdario: Vječnaja pamjat!

Autor: Vladimir Dimitrijević

Izvor: CATENA MUNDI