Šta ispada kada odbijaš pomoć - primer Jugoslavije

U Rusiji je nesumnjivo označena nova etapa u spoljnoj politici. Ona postaje samostalnija, svesnija, polazi, hteli bismo to da verujemo, od sopstvenih nacionalnih interesa. Za taj okret bile su potrebne 23 godine. Za to vreme izbijale su i uz našu pasivnost besnele mnoge krize, ne u našu korist završen je niz međunarodnih intriga i lukavosti.

Mnogo toga je propušteno. Posebno ozbiljno bez naše podrške podstradao je Balkan. Setimo se kako je to bilo. Greške je teško ispravljati, ali korisno je izvlačiti pouke.

Kriza na teritoriji Jugoslavije s početka 90-ih pojavila se krajem dugotrajnog perioda hlađenja odnosa između SSSR i Jugoslavije i delimične njihove stagnacije.

Jugoslavija se našla u teškim uslovima raspada federacije i tražila je podršku među evropskim dravama. Progovorilo je istorijsko sećanje, i Beograd se sa nadom obratio Moskvi, kao što se to često dešavalo u istoriji. Počekom jula 1991. godine ministar odbrane Jugoslavije Veljko Kadijević zvao je ministra odbrane SSSR maršala Jazova i pitao da li SSSR može da podrži Jugoslaviju u slučaju vojne itnervencije Zapada i može li da isporuči oružje tako neophodno armiji? Odgovor maršala bio je odričan na oba pitanja. 9. jula Jazov je preneo Veljku Kadijeviću reči Gorbačova da SSSR može da pruži Jugoslaviji samo diplomatsku pomoć.

Zapad se veoma plašio mešanja Moskve u krizu na Balkanu i pokušao je da utiče na poziciju zvaničnih krugova SSSR. Rukovodstvo Jugoslavije saznalo je da na jednom od sastanaka viših zvaničnika NATO-a i SSSR NATO je upozorio Ruse da ne pomisle da pruže materijalnu ili ideološku podršku Jugoslovenskoj narodnoj armiji: u tom slučaju NATO će reagovati odlučno i svom silom. Uticaj SAD na spoljnopolitički resor SSSR imao je sasvim konretne rezultate. 25. septembra 1991. godine Rusija je glasala u SB UN za Rezoluciju 713 o zabrani uvoza naoružanja u Jugoslaviju.

Raspadom SSSR i imenovanjem na dužnost ministra spoljnih poslova Andreja Kozireva, okosnica spoljne politike nove Rusije bila je borba za ”opšteljudske vrednosti”. Rečnik MSP je popunjen novim obrtima ”demokratske leksike”: politika novog mišljenja, prelazak na civilizovanu, demokratsku stranu barikada i slično. O sopstvenim nacionalnim interesima nije bilo uobičajeno govoriti. Setimo se kako se u razgovoru sa Ričardom Niksonom Andrej Kozirev obratio njemu sa molbom: Ako imate neke ideje, možete da nam nagovestite kako da odredimo naše nacionalne interese, ja ću vam za to biti vrlo zahvalan. Tako nešto svet još nije video: ministar suverene Rusije pita bivšeg predsednika SAD da mu pomogne u određenju nacionalnih interesa Rusije! Nikson je bio krajnje začuđen. Američki politikolog Sajms koji je prisustvovao tom razgovoru primetio je: Ruski ministar je čovek koji se dobronamerno odnosi prema SAD, ali nisam siguran koliko on shvata karakter i interese one države koju predstavlja.

Glavni zadatak Rusije u to vreme bilo je da pokaže Zapadu privrženost takozvanim demokratskim principima, kako bi zaslužila da bude puštena u uži krug onih koji donose odluke. Proveru lojalnosti Moskva je prolazila svu prvu polovinu 90-ih. Rusija je podržala sankcije protiv Jugoslavije (1992), nije sprečila isključivanje Jugoslavije iz OEBS-a, nije uspela da dokaže kontraproduktivnost postavke pitanja o izolaciji Jugoslavije od međunarodnih organizacija. MSP RF u drugoj polovini 1992. godine aktivno je podžavalo sva antisrbska rešenja SB, pozivajući se na njihov odmeren, izbalansiran karakter i jasno ocrtanu humanitarnu usmerenost, čak se zalagao za energične, a u slučaju potrebe oštre mere delovanja, saglasio se sa odlukom UN o prekidu postojanja SFRJ i potrebi da SRJ preda prijavu za stupanje u UN, odobiro je odluku o privremenom neučestvovanju SRJ u radu Generalne skupštine. Ovim odlukama bile su značajno sužene mogućnosti jugoslovenske diplomatije, a kanal komunikacija Beograda sa UN počeo je da deluje u jednom pravcu. Andrej Kozirev faktički je podržao obespravljenost Jugoslavije pred međunarodnim organizacijama.

U prvoj polovini 90-ih Rusija je pokušala da se uklopi u međunarodnu zajednicu kao ravnopravna demokratska država. Radi toga Rusija se potpuno saglasila sa putevima ”regulisanja” krize na Balkanu koje su odabrale SAD i drugi zapadni partneri. Ali Zapadu Rusija je bila potrebna samo za ispunjavanje delikatne funkcije primoravanja Srba na ustupke. Osnovne karakteristike spoljne politike Rusije ovog perioda bile su nesamostalnost, njena zavisnost od vodećih zemalja, pre svega Amerike.

(Nastaviće se)

dr Jelena Guskova,