Sveti Georgije ubija aždahu

„Georgije mučeniče, Georgije pobedniče: kroz muke si pobedio i kroz smrt se proslavio. Sve si smatrao jeftinije od istine, Georgije, vlast i čast si zemnu dao, uz živog si Hrista stao.
Georgije mučeniče, Georgije pobedniče, o, smiluj se Sveče nama, zaštiti nas molitvama pred prestolom Hrista Boga, našeg Spasa svemoćnoga, da se muke ne strašimo, da trpljenjem pobedimo!“
 
Peva bogomudri i bogonadahnuti
vladika Nikolaj Velimirović
svetom Velikomučeniku Georgiju
 
 
Vekovima razne aždaje napadaju na pravdu, iskreno srce i slobodan duh. Sa pojavom hrišćanstva aždaja je menjala svoje oblike i imena ali prepoznajući sve spomenute vrline u pravoslavnom hrišćaninu neprezajući, napadala ga je neprekidno. Jedan od onih koji je prvi trebao da se izbori sa aždajom je sveti Đorđe. Rođen u čestitoj hrišćanskoj porodici krajem trećeg veka nove ere, kao sasvim mali ostaje bez oca koji je postradao Hrista radi. Ostavši sa majkom, ona nastavlja da ga odgaja u hrišćanskom duhu, tako da je sad već odraslom čoveku koji je stupio i u vojsku srce uvek plamtelo dobrotom, plemenitošću, pravdom i ljubavlju. Tada se pojavljuje aždaja njegovog vremena koja naređuje 303.godine organizovan progon hrišćana deseti po redu i najveći ikada. Kada je aždaja oličena u rimskom carstvu pod vođstvom cara Dioklecijana mislila da je nedodirljiva, pred cara izlazi sveti Đorđe, jasno mu stavljajući do znanja da je i on sam hrišćanin odrićući se svog bogatstva i visokog položaja u vojsci. Dioklecijan besan izlaže ga najstrašnijim mukama, kakve samo poremećen um može zamisliti. Molitvama Hristu, sveti Đorđe se odmah isceljivao od svih rana. Njegova vera i Božja blagodat koja se događala pred očima njegovih mučitelja i rimskih vojnika, mnoge od njih pokolebala je i preobratila u hrišćanstvo. Nakon čega stiže i najveći udarac za pobesnelu aždaju kada i sama Dioklecijanova žena carica Aleksandra, diveći se hrabrošću i odvažnošću svetog Đorđa spoznavši Božju blagodat, postaje hrišćanka. Car videvši to uviđa da mučenja koja je njegov poremećen um smislio više nikog ne zastrašuju, već sve više ljudi prilazi crkvi Hristovoj, donosi odluku da odrubi glavu svetom Đorđu. Svjatoga slavnoga velikomučenika pobedonosca i čudotvorca Georgija car je posekao 23.aprila po našem Julijanskom kalendaru, odnosno 6.maja po kalendaru koji koristimo.
 

Neophodno je na taj dan setiti se besmrtnog slavom ovenčanog svetog Đorđa i njegove nepokolebljive vere. Dan kada je iz zemnog života, ovenčan večnom slavom sveti Đorđe prešao u carstvo nebesko, poznat je i kao Đurđevdan. Kao što je Mitrovdan u narodu poznat i kao hajdučki rastanak zbog zime koja je pred vratima pa su se hajduci polako sklanjali kod jataka svojih, tako je Đurđevdan u narodu poznat kao hajdučki sastanak jer dolaze lepši i topliji dani. Osim toga što se priroda polako budi i šume postaju bolji zaklon zbog ponovnog olistavanja, Đurđevdan ima simboliku hajdučkog sastanka i zbog pravednosti i hrabrosti svetog Đorđa u suprostavljanju aždaji svog vremena. Hrabrost, kao vrlina u pravoslavnim narodima uvek se visoko cenila. Bitnost te vrline za Srbe iskazana je u zapisima austrougarskog putopisca, arheologa i etnologa Feliksa Kanica:
 

„Kao i danas, tako je i po vizantijskim izvorima koji su uvek Slovene strogo ocenjivali, hrabrost je bila istaknuta vrlina Srba. Istorija priča o mnogim srbskim ljudima koji su se snagom, hrabrošću i požrtvovanošću pokazali dostojnim mesta pored heroja svih naroda.“
 

Istorijski dakle gledano bili smo dostojni vere Hristove. Pravi svetosavci, verujući, ponosni i hrabri borci protiv raznih aždaja, prateći slavan i pobedonosan primer svetog Đorđa. Danas ne smemo izgubiti tu istorijsku nit hrabrosti. Ne smemo prestati da verujemo u pravdu i time izgubimo hrabrost koja nas je vekovima odvajala od prosečnosti, koja nam je pomagala da većima i jačima od sebe jasno pokažemo da samo pravedno, iskreno, verujuće i hrabro srce pobeđuje. Naš Jovan Dučić je zato voleo da kaže:
 

„Za svaku akciju neophodna je hrabrost i što čovek ima više hrabrosti utoliko je šira i potpunija njegova akcija. Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese.“

Akcija i hrabrost su upravo i danas neophodni za prepoznavanje i borbu protiv aždaje sadašnjosti. Aždaja, koja danas želi da proguta čoveka pravednog, čoveka iskrenog srca, čoveka slobodnog duha ili sažetije rečeno pravoslavnog hrišćanina. Današnja aždaja nije rimsko carstvo i car Dioklecijan, oni su svoju ulogu u modernom dobu predali dvoglavoj aždaji u oličenju Evropske Unije i NATO-a, a umesto rimskog cara tu je mnoštvo glasnogovornika koji poput Dioklecijana nekad kreću u istrebljenje pravoslavlja. Sve otvorenije napadajući i pričajući protiv pravoslavnih hrišćana, tako da sad nije nikakvo čudo ili iznenađenje kada pročitamo:
 

„Rusija 90-tih bila bolja država nego danas, jer je stremila demokratiji i zapadnim vrednostima, a danas stremi pravoslavlju.
U današnjoj Rusiji situacija je mnogo gora. Putin demonstrira privrženost ne međunarodnim vrednostima, već pravoslavnim. Njegova podrška Asadu u Siriji može se objasniti time što je Asad štitio pravoslavne u Siriji. Pored toga, pravoslavlje je opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju.“

27.april 2014 Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske (i nekadašnji visoki predstavnik UN i EU u BiH)
 

Vreme nam je pokazalo da je aždaja promenila ime, da je uz to postala dvoglava da su joj zastupnici mnogobrojniji, ali ona je i dalje slaba, ranjiva i nema šansu za pobedu jer su sa druge strane pravoslavni hrišćani, koje predstavljaju Srbi i Rusi. Njihova vera, iskreno srce, osećaj za pravdu ne ostavljaju nikakvu šansu aždaji iako je postala dvoglava. Nije slučajno na ruskom grbu sveti Đorđe. Nije slučajno Đurđevdan hajdučki sastanak u Srba. Znaju Dioklecijani današnjice da sveti Georgije živi i da je na njemu blagodet Božja, zato i ne mogu više da izdrže da sakriju mišljenje i trulost duše svoje.

Autor: Nenad Blagojević