Nabokov: Ti si u srcu, Rusijo

Dvadeset drugog aprila 1899. godine rođen je jedan od najneordinarnijih pisaca ruske emigracije Vladimir Nabokov: najviše evropski i istovremeno najviše ruski. Pošlo mu je za rukom da postane dvojezični pisac: njegove knjige na engleskom jeziku su poznate i omiljene ništa manje od ruskih.

Moja glava razgovara na engleskom, moje srce na ruskom, a moje uho na fracuskom — tako je autor "Lolite" govorio o sebi. Upravo on je uspeo da objasni stranom čitaocu šta je to ruska nostalgija.

Pisac Vladimir Nabokov je rođen u aristokratskoj porodici poznatog ruskog politikologa Vladimira Dmitrijeviča Nabokova. U kući su govorili tri jezika: ruski, engleski i francuski, na kraju ih je budući pisac od malena odlično znao. Prve godine života Nabokova protekle su u Peterburgu, tamo je u Tenjiševskoj školi započeo svoje obrazovanje, koje je kasnije nastavio u Kembridžu. Nabokov je imao dva omiljena zanimanja: književnost i entomologiju: pisao je stihove i lovio leptirove. Nešto pre revolucije 1917. godine od sopstvenog novca izdao je u Peterburgu zbirku svojih pesama.

Revolucija je naterala Nabokove da pređu na Krim, zatim 1919. godine da emigriraju. U martu 1922. godine bio je ubijen piščev otac, i od tada je Nabokov naučio sam da zarađuje za život držeći časove engleskog, a u berlinskim novinama i izdavačkim kućama koje su osnovali ruski emigranti, pojavljuju se njegove prve priče. Uskoro se pisac ženi Verom Slonim i završava prvi roman — Mašenjka. Upravo u Mašenjki pojavila se tema većina romana koje je Nabokov napisao kasnije. To je tema nepovratno izgubljene Rusije kao izgubljenog raja i kao ovaploćenja mladalačke sreće; tema sećanja, koje se istovremeno suprotstavlja sverazornom vremenu i trpi neuspeh u toj uzaludnoj borbi. Tako da je svoju prvu slavu Nabokov stekao zahvaljujući ruskoj nostalgiji, koju je stilski uspeo tako da predstavi da je ona postala dostupna stranom čitaocu. Na ruskom još niko tako nije pisao, tvrdili su ruski kritičari iz emigracije.

U evropskom periodu napisane su skoro sve najbolje knjige Nabokova, potpisane pseudonimom Sirin. Do 1937. godine on je napisao 8 romana na ruskom jeziku, neprekidno komplikujući svoj autorski stil i smelo eksperimentišući sa formom. Knjige Odbrana Lužina, Dar, Poziv na pogubljenje koje se nisu ptampale u Sovjetskoj Rusiji, imale su uspeha u zapadnoj emigraciji i postale remek-dela ruske književnosti.

Politika nacističkih nemačkih vlasti krajem 30-ih godina označila je kraj ruskoj dijaspori u Berlinu. Nabokovljev život sa ženom Jevrejkom u Nemačkoj je postao nemoguć, i porodica je prešla u Pariz, a početkom Drugog svetskog rata emigrira u SAD. Nestankom ruske dijaspore u Evropi Nabokov shvata da je izgubio i ruskog čitaoca, i jedina mogućnost da nastavi stvaralaštvo bio jre prelazak na engleski. Od 1937. godine piše samo na engleskom, izuzetak je prevod Lolite na ruski i autobiografija Druge obale.

U Americi Nabokov je nastavio ne samo da piše, već i da se bavi entomologijom. Dao je značajni doprinos lepidopterologiji (odeljak entomologije koji se fokusira na lepritovima), otkrio je 20 novih vidova leptirova, atutor je 18 naučnih članaka, svoju kolekciju leptirova od 4324 primerka poklonio je zoološkom muzeju Lozanskog univerziteta.

Pored toga, pisac je predavao rusku i svetsku književnost i i zdao nekoliko udžbenika, napravio je prevode Evgenija Onjegina i Slova o polku Igoreve na engleski, ozbiljno se bavo šahom: bio je prilično jak igrač i objavio je niz zanimljivih šahovskih zadataka.

Godina 1958. postala je prekretnica za Nabokova: prvi put je bila izdata Lolita, prvo u Evropi, zatim u Americi. Priča o odraslom muškarcu koji se strasno zainteresovao za 12-godišnju devojčicu, bila je nezamisliva za svoje vreme, mada upravo ova skandalozna tema donela je autoru svetsku slavu i finansijsko blagostanje.

Nabokov se vraća u Evropu i od 1960. živi u Montreu, gde piše poslednje romane, Bledi plamen i Ada. 1977. godine život pisca se prekida. Krajem života na pitanje novinara Bi-bi-sija da li će se vratiti ikada u Rusiju, Nabokov je odgovorio: Nikada se neću vratiti iz tog razloga što sva Rusija koja mi je potrebna uvek je sa mnom: književnost, jezik i moje sopstveno rusko detinjstvo.

Ana Fjodorova,