Nisam ja prorok, mada i stremim dušom na Istok...

Moj dom je svuda gde je nebeski svod... Ovaj stih iz pesme 16-godišnjeg Mihaila Ljermontova postao je naziv velike izložbe koja se odvija u Moskvi. Ona je priređena povodom 200. godišnjice rođenja pesnika.

Ljermontov je jedan od najzagonetnijih ruskih pesnika 19. veka. Tako su više puta govorili kritičari o Ljermontovu. Masovna jubilarna izložba u kojoj učestvuje 30 muzeja iz čitave Rusije, treba da podigne veo tajne nad životom pesnika. Na izložbi su predstavljeni potpisi i crteži Ljermontova, retka izdanja, jedinstveni istorijski i rukopisni dokumenti, umetnička dela, predmeti epohe, istorijski kostimi i čak oružje. To ne čudi, jer je jedna od tema izložbe Ljermontov i Istok.

Ova tema stoji u ekciklopediji posvećenoj Ljermontovu i njoj su se okretali istraživači. Ali uglavnom njihovi radovi su vezani za boravak Ljermontova na Kavkazu. Kavkaz pesnik vidi kao Istok u celini, – podseća Valentina Lennjova, direktor spomen-kuće Ljermontova u Moskvi.

Na Kavkazu Ljermontov se našao još u detinjstvu: baka kod koje je on vaspitavan posle majčine smrti, vozila ga je na lečenje na kavkaske Mineralne vode. Divan krajolik ga je zadivio ne samo prirodom. Kavkaz je poklonio Ljermontovu znanje kako žive muslimanski narodi Ruske carevine, kako oni proslavljaju praznike, šta proslavljaju i o čemu govore u svojim pesmama.

Prvo delo Ljermontova koje je autor odredio kao istočna povest dobilo je naziv Ismail-bej. A još su bili Čerkezi, Kavkaski zarobljenik, Hadži-Abrek, priča Ašik-Kerib, desetine pesama u kojima se opeva Kavkaz...

Kavkaz je bio kolevka njegove poezije. Niko nije tako poetski blagosiljao Kavkaz kao Ljermontov, – napisao je jedan lokalni kritičar. Postoji veličanstvena Grana Palestine – pesma iz 1837. godine o grani svetog grada Jerusalima, oko koje je sve puno mira i radosti. Pesnik ima stihove, očigledno nadahnute Kuranom, ubeđena je Tamara Meljnikova, direktor muzeja Ljermontova u Penzenskoj oblasti (Centralna Rusija).

Ljermontov ima sasvim izuzetan izraz: „moramo da živimo samostalnim životom i da unesemo svoje, samoniklo u opštečovečansko. Zašto da jurimo za Evropom i francuskim? I dalje: mnogo sam naučio od azijata. Na Istoku je riznica visokih otkrovenja“.

Kada se pesnik našao na Kavkazu 1837. godine, tamo su se vodile borbe i Ljermontov, mladi oficir, išao je u borbu prsa u prsa, video pogibiju prijatelja. On je tada rekao: Život sam shvatio. U njemu nije bilo zlobe, mržnje, histerije. On se ponašao kao dostojni hrišćanin, ali on je to naučio na Istoku.

Prvo delo Ljermontova Hadži Abrek bilo je objavljeno u listu čiji je urednik bio Osim Senkovski, jedan od najvećih peterburških arabista. Saradnik muzeja Ljermontova u Pjatigorsku Jekaterina Sosnjina smatra da mnoge nijanse odnosa Ljermontova prema svetu Istoka još nisu utvrđene:

Do danas nešto otkrivamo. Mogu da navedem primer: imamo u muzeju od 1941. godine dva akvarela koji se pripisuju Ljermontovu. Datum njihovog nastanka ne izaziva sumnju, ali potpisi Ljermontova ne. Ovi radovi nikada nisu objavljivani i nisu komentarisani. Uz pomoć savremenih tehnologija mi smo ih prebacili u elektronski format, uvećali. I na jednom smo našli u zadnjem planu obrise tri mauzoleja turkskog tipa. Reč mauzolej u poeziji Ljermontova se susreće 10 puta. Tačnije to je ljermontovski motiv.

Kada je 1837. godine krenuo na Kavkaz, Ljermontov je obećao drugu: Ja ću ti pisati o zemlji čuda – Istoku... Krajem godine on je saopštio istom tom adresatu: Počeo sam da učim tatarski, jezik koji je ovde i uopšte u Aziji neophodan, kao francuski u Evropi... Već sam sastavio plan da putujem u Meku, u Persiju i dalje...

Da preciziramo da su se tatarskim tada u Rusiji nazivali svi turkski jezici. Tim planovima, kao i mnogim drugim, nije bilo suđeno da budu ostvareni. U julu 1841. godine Ljermontov je poginuo u dvoboju. Ali njegova poezija, njegovi ispovedni stihovi su ostali:

Ne tražim veru – nisam ja prorok,
Mada i stremim dušom na Istok...