Tain – tajno oružje srbskog vojnika

Da vojska zaista maršira na svom želucu, kako je govorio Napoleon, još jednom je potvrđeno u Prvom svetskom ratu. Iako je austrougarska vojska imala obilnije i bogatije obroke, srbski vojnik se zahvaljujući tainu hranio zdravije. Zato je bio spretniji i pokretljiviji od neprijatelja.

I sit i siguran! To je tain značio za srbskog vojnika. Specifična mešavina raženog i belog brašna, mogla je da traje dugo i da daje snagu i gipkost u borbi. Reč tain je turskog porekla i znači sledovanje, objašnjava Dimitrije Vujadinović, autor projekta "Hleb u Velikom ratu".

"Naša vojska je odmah posle tursko-srbskih ratova – počela da proizvodi tain, vojni hleb. On je bio zdrav i hranjiv. Njegovi sastojci su: 70 odsto raženog brašna, 30 odsto belog brašna i sve se to zamesi, ne sa kvascem već starim i očvrslim, suvim – već kvasnim testom, koje se zove komin."

Na početku rata Srbija je mogla da prehrani i civile i vojsku, koja je imala određeno sledovanje.

"Sledovanje vojnika je bilo 800 grama hleba. Nesporno je da je taj hleb, koji je konzumirao vojnik u Prvom svetskom ratu, obezbeđivao dovoljnu energetsku vrednost da vojnik može izvršavati osnovne borbene zadatke", objašnjava Boško Tešanović, profesor agronomije.

Podela taina deci u oslobođenim krajevima posle Kajmakčalanske bitke

Priča se da je uspehu srpske vojske u Cerskoj bici doprinela i specifična ishrana: tain u kombinaciji sa jačim, slanijim sirom (punim belančevina koje doprinose pokretljivosti), uz luk, papriku i pasulj (obiluju insulinom).

Tada su i suve šljive podeljene vojnicima, pošto je u Gornjem Milanovcu ostala velika količina šljiva, čiji su izvoz sprečili Austrougari. Energetska vrednost suvog voća je visoka, a hleb sa suvim šljivama se i danas nalazi na meniju vojske u vanrednim uslovima.

Vojnik koji se tako hrani – nije trom, lakše se kreće i ima energiju za brdovit teren. Za razliku od austrougarskih vojnika koji su imali bolju i obilniju ali ne i zdraviju ishranu.

Aleksa Zdravković sa tainom koji proneo kroz Balkanske i Prvi svetski rat

Umešen i pečen 1912. jedan tain i danas opstaje i čuva se u pirotskom muzeju. Bio je prvo sledovanje Alekse Zdravkovića iz Pirota, koga je majka zavetovala još kada je krenuo u balkanske ratove da prvo sledovanje hleba, odnosno taina, sačuva i da će ga taj tain čuvati od kuršuma.

Aleksa je prošao balkanske ratove, vojevao je u Prvom svetskom ratu i vratio se okićen brojnim oredenjem i sačuvanim tainom.

Priča o čudesnom Aleksinom hlebu širila se među vojnicima, naročito posle bitke kod Bitolja, kada je metak namenjen Aleksi pogodio njegovu čuturicu. Aleksa nije dobio ni ogrebotinu, ali jeste brojne ponude da proda tain, čak i od savezničkih vojnika.

Činjenica da je obavezni deo uniforme bila upravo torbica za hleb, svedoči o tome da je tain zaista bio svetinja za vojnike.