Slobodan Vladušić: Djecu vaspitava porodica, robove mediji i korporacije

A gde su tekstovi, tu su, je li, i komentari čitalaca, koji se svode na to koji zakon da prepišemo.

Jadno.

Stvar sa zabranom fizičkog kažnjavanja dece počinje polovinom prošlog veka kada je Dejvid Risman napisao knjigu “Usamljena gomila”. Ukratko rečeno, Riman je pokazao kako se u tadašnjem američkom društvu javlja novi tip karaktera čoveka koga nisu vaspitali roditelji, već njegovi vršnjaci, tačnije mediji i oni koji upravljaju medijima – multnacionalne kompanije.

Dosadašnji zakon pravi fino razlikovanje između fizičke kazne i fizičkog maltretiranja, čime ostavlja mogućnost roditeljima da sami vaspitaju svoju decu, ali im odriče mogućnost da ihzlostavljaju. Predloženi zakon koji zabranjuje fizičko kažnjavanje dece, ukida to razlikovanje kako bi ubrzao proces promene tipa karaktera koji je opisao Risman. Kada se roditeljima oduzme mogućnost da detetu ponude štap i li šargarepu, oni više ne mogu da za decu budu bilo kakav autoritet ili mogući medij preko kojih će deci biti preneseno nešto od porodičnih priča i tradicije: oni postaju neka vrsta dodeljenih sluga, koji decu hrane, oblače i finansiraju njihove želje. Ako je to uloga roditelja, zašto bi neko uopšte imao decu.

Štap koji je oduzet roditeljima sada je u rukama multinacionalnih kompanija. Oni dete neće fizički kažnjavati (možda će ga samo malo zračiti osiromašenim uranijumom, što je prilično efikasna metoda nenasilnog kažnjavanja), ali će ga izložiti pretnji trajnog psihološkog nasilja: nad glavom deteta neprekidno stoji opasnost da će biti isključeno iz zajednice vršnjaka, te proglašen luzerom, ukoliko ne sluša ono što (navodno) svi slušaju, ne gleda ono što (navodno) svi gledaju ili nema ono što (navodno) svi imaju (novi telefon, nove patike) dakle, ukoliko ne pristane da želi ono što mu kompanije ponude.

Stiven Apple Džobs je to lepo sročio: “Kupcima nije posao da znaju šta žele” (hvala M.J.-u). Dodajmo uz to fino razvijanje mržnje prema hejterima koji se usude da tvrde da nešto što je u trendu nije nije baš toliko vredno i videćete na koji način multinacionalne kompanije vaspitavaju vašu decu. Tako se ona od građana koji su odrasli u porodici i koji mogu da proizvedu svoju porodicu, preobražavaju u potrošače koji se plaše da požele ili pomisle bilo šta drugo od onoga što im je ponuđeno/naređeno.

Ukratko: Građanski zakon će multinacionalnim kompanijama dati mogućnost da ovdašnju decu pretvore u robove trenda, da bi sutra, pod ingerencijom Zakona o radu, lakše postali radni robovi. Oni koji to ne mogu da shvate, već jesu robovi. Zato je valjda toliko i upiru da se pod maskom brige za tuđu decu (jer šta ih sprečava da svoju ne kažnjavaju) dodvore svom gospodaru i tako možda zarade za novi AjFon. Za sreću roba – sasvim dovoljno.