Zašto je Šekspir pisao tragedije?

Jesu li Britanci predodređeni  da budu mračni  i nesrećni?

Takvo  svojtvo  jedne  cele nacije dijagnosticirao je   Endru Osvald,  profesor  sa britanskog  Jork  univerziteta Taurin (University York)   tvrdeći da  su stanovnici maglovitog,  ali gordog Albiona  progrmirani jednim  genom  „zaduženim“ da  reguliše hormone serotonina u  velikom mozgu.

Po profesorovim rečima,  malo aktivna varijanta gena   ovog gena stvara   nedovoljne količine serotonina  i to za posledice  ima sklonost prema depersiji.

Britanci nikako ne mogu biti srećni poput Danaca i Holanđana

U zemlje čiji stanovnici imaju problema sa  delovanjem „pasivnog gena“,  Osvald je ubrojao i SAD.

Njegov zaključak je prost i jednoznačan:

„Britanci nikako ne mogu biti  srećni u pravom smislu te  reči. Danci su druga priča.  Oni su  se pokazali kao nacija koja najviše voli  život,  jer ih je priroda obdarila  aktivnim vrijantama  gena,  pa  se zato  uvek nađe dovoljno  serotonina. 

U srećne narode Osvald je ubrojao i Holanđane  kod kojih su geni čak i preterano aktivni.

Pa šta da rade „siroti“ Britanci? Da menjaju gene? E,  to neće moći.

Svetlana Borinska iz Biloškpg instituta Ruske akdemije nauka (RAN)  je izričta u svojoj oceni Osvaldovih  zaključaka:

„To istraživanje je pre svega nekorektno. Autor je koristio podatke  iz ankete projekta  ’Svetsko istraživanje vrednosti’ koje  sporovodi američki naučnik Ronald Inglart već punih 30 godina  u raznim zemljama  među kojima i u Rusiji. On je znatno ranije od profesora Osvalda  tvrdio da na zadovoljstvo životom stanovništva ne utiču samo  društevno-ekomomski uslovi  neke zemlje,  nego i  geni  serotonina“ .

Nijanse u „Svetskom istraživanju vrednosti“

Ali  učesnici  „Svetskog istraživanja vrednosti“ išli su još dalje tako da su počeli izučavati i nijanse  na  koje ekonomisti nikad i  ne pomišljaju.  Reč je o tome da je glavni uzročnik genetskih razlika  među stanovnicima raznih regiona svest nastao u istorijskom proceu migracije  čoveka iz Afrike i kao posledica seoba i mešanja naroda.

A  do podudarnosti udela nezadovoljstva  životom Britanaca  sa česticm „pasivnog“ gena  došlo je sasvim slučajno. 

Ta podudarnost  je povezana s istorjskim formiranjem stanovništva,  a  ne sa bilo kojom osobinom čoveka.

Endru Osvald nije prvi proučavao udeo gena serotonina u „narodnom karakteru“

Uostalom,  Endru Osvald,  nije ni izdaleka prvi istraživač koji se zainteresovao za udeo gena serotonina  u „narodnom karakteru“.

Podsećamo da je još 2010. g.  američka psihološkinja  Džoni Čju  izučavala sklonost ljudi raznih zemalja   k indidivudulazimu i kolektivizmu. Tako je ispalo da   su u različitim zemljama ka kolekitvizmu više skloni nosioci „pasivne“ varijante  gena seratonina.

I istraživanja psihološkinje Čju naišla su na oštru kritiku  mnogih naučnika u svetu koji su  tvrdili da  se do   te podudarnosti  došlo nekorektno sprovedenim  istraživačkim  postupkom. 

Da bi pokazala  slučajnpst u podudarnosti  rezultata Osvaldovih istražiavnja,   već pomenuta  Svetlana  Borenski iz RAN  koja  je takođe učestvovala u projektu Inglhorta,  uzela  je  oko 50 varijanti  različitih gena i dokazala da među njima ima  najmanje 5  koji su čak bolji od „pasivnog“  gena sirotonina i više odgovraju  znaku „sreće“.

Uzrok podudarnosti među genima i  obeležjima jedne nacije proističe iz istorijskog forimiranja naroda

Nije mali broj naučnika koji su saglasni  da  se tako nešto moglo i očekivati  pošto uzrok podudarnosti među genima i karakterstičnim obežjima jednog naroda,  ne proističe  iz  bilo kojeg  svojstva nekog   konkretnog gena,  nego je rezultat  istorijskog formiranja nacije. 

Ukoliko su  slučajno izabrani geni u dobroj korelaciji,  onda se isto dešava i sa genom serotonina,  ističu naučnici koji opvrgavaju  naučnu zasnovansot Osvaldove hipotzeze. 

U prilog   takve tvrdnje oponenti  Endra Osvalda,  profesora  sa britanskog Jork univeziteta,  navode   da se  „pasivne“ varijante  gena serotonina  mogu sresti i u drugim zemljama, a ne samo u Holadiji. 

Jedno je sasvim sigurno,  ističu naučnici: da nedodstatak „pasivnog „ gena zadovoljstva u maglovitom,  ali gordom   Albionu,  ni u kom slučaju ne može biti uzrok što je genijalni  Viljem Šekspir, najveći dramski pesnik svih vremena i  naroda,  pisao tragedije.  

Ako je ipak  u pitanju neki gen,  onda to jedino može biti individualni  gen   genijalnosti autora „Hamleta“,  „Otela,  „Magbeta“...

 

Branko Rakočević