Patrijarh Kiril: Prestanak rata nije moguć u svetu neljubavi

 Crkva je prikupila preko 150 miliona rubalja i predala državi za osnivanje tenkovskih jedinica i avionskih divizija, za obezbeđenje pozadine i pomoć ranjenicima. Ovo je u to vreme bio veliki novac; vernici su davali bukvalno poslednje što su imali državi, koja je do juče streljala sveštenike i minirala Božije hramove. Činjenica da je pružena ova pomoć je najbolji pokazatelj da se snaga duha nije kovala samo na prvim borbenim linijama, već i u molitvenoj tišini hramova koji su ranije bili podvrgnuti ruglu, kao i zahvaljujući radu i podvizima običnih ruskih ljudi, koji su ostali verni Hristu.

— Da li se slažete s mišljenjem koje je uvreženo u pravoslavnoj sredini, da je pobeda ostvarena zahvaljujući tome što su se za Rusiju pred Bogom zastupali istaknuti podvižnici HH veka?

— Za mene nema i ne može biti sumnje u delotvornost molitve. Ne treba zaboraviti da je praktično celo odraslo stalnovništvo zemlje bilo vaspitano u tradiciji Pravoslavlja, naravno, u većoj ili manjoj meri. Ali svi su znali da se mole. I na prvoj borbenoj liniji, kad se postavlja pitanje života i smrti, ideološki lažni sjaj brzo otpada: u ratu nema ateista. Od prvih dana rata po svim hramovima i manastirima bile su poslate posebne molitve za darovanje pobede ruskoj vojsci i ove molitve su se uznosile svakodnevno. Imamo neosporna svedočanstva o velikim podvizima koje su preuzimali na sebe monasi i klir, pa i obični mirjani, radi molitve za pobedu.

 Običnom narodu je bilo jasno: rat koji se desio bio je logična kazna za greh bogoodstupništva. Opijenost zbog navodnog oslobođenja od okova carizma i religije bila je zaista masovna. Ali oni koji su sačuvali trezven pogled na svet su shvatali: posledice su neizbežne. Zato su i molitve pre svega bile pokajničke; nemamo statistiku koliki se procenat dojučerašnjih odstupnika i novopečenih ateista vratio Bogu i pokajao, ali bi očigledno, da se to nije desilo, hramovi koji su otvoreni 1943. godine, bili prazni.

Sve što je rečeno uopšte ne znači da je naš narod pobedu zadobio na čudesan način – u površnom shvatanju čuda kao nečega što se dešava na natprirodan način i što nimalo ne zavisi od napora samog čoveka. Molitva je mnogima ulivala sigurnost, davala im je snagu, omogućavala im je da pobede onda kad naizgled ni o kakvoj pobedi nije moglo biti ni reči. Molitva je davala snagu onima koji su žrtvovali svoje živote na bojnom polju i onima koji su danonoćno radili u pozadini.

— Protiv fašizma su se Rusi, Ukrajinci, Belorusi i ljudi desetina drugih nacionalnosti borili rame uz rame, bez obzira na to što je u istoriji njihovih odnosa bilo različitih stranica. Šta se sad dešava – da li je ukrajinska kriza konačno podelila Rusiju i Ukrajinu učinivši njihovo stanovništvo međusobno neprijateljski raspoloženim? Ili mirovni napori političara, UPC MP i kako se obično kaže, ljudi dobre volje, još mogu biti krunisani uspehom?

— Situacija je, bezuslovno, krajnje teška. Verovatno smo se prvi put za poslednjih 25 godina sreli s ovako tragičnim događajima koji su izazvali raskol u društvu i porodicama, među prijateljima i rođacima. Ali u mržnji nema istine. I nema budućnosti. Zato su sad tako važni svi mirovni napori za prestanak međusobne borbe na mnogostradalnoj ukrajinskoj zemlji, tako je neophodna stalna težnja ka miru, molitva za mir, koji – kako bismo želeli da verujemo – nema alternativu.

Narodi istorijske Rusije ne mogu bez bola i saosećanja da gledaju ono što se dešava u Ukrajini. Za hiljadu godina mnogo toga smo preživeli zajedno. I sećamo se da je pravoslavna vera pomagala i spasavala čak i u najtežim situacijama. Verujem da nas Gospod ni sad neće ostaviti po Svojoj milosti. Cela Crkva se svakodnevno moli, i ja se stalno molim – za to da neprijateljstvo u ukrajinskoj zemlji prestane, da se ljudi okrenu izgubljenom miru i jedinstvu. Ponovo ću reći da je glavna, a možda i jedina mirotvorna snaga u Ukrajini danas – Ukrajinska Pravoslavna Crkva, koja čini sve što je moguće radi uspostavljanja dugo očekivanog mira.

Još jednom bih želeo da se obratim svoj našoj pastvi s molbom za neumorne molitve za mir u Ukrajini. Pozivam vas, draga braćo i sestre, da se usrdno i neprestano molite. Verujemo u snagu molitve, verujemo u njenu delotvornost po zapovesti Gospodnjoj. Ne treba čovek da misli: «Šta ja mogu? Šta mogu da promene moje slabe reči?» Možemo mnogo: da se iskreno obratimo Bogu. I naša molitva će biti uslišena.

— Da li je danas moguće tragično ponavljanje istorije u novoj zavojnici – Treći svetski rat, imajući u vidu napetu međunarodnu situaciju, vidljiv sukob Zapada i Rusije, osvajačke planove «Islamske države», progone hrišćana na Bliskom istoku i u Africi? Šta danas treba preduzeti kako bi se izbegli ratovi, učvrstio mir i obnovila atmosfera dobronamernosti i poverenja?

— Neću sad govoriti o odgovornosti političara i diplomata – njen značaj je jasan i teško ga je oceniti. Skrenuću pažnju na samo jednu okolnost: sfera politike se često karakteriše kao umeće mogućeg. Ova fraza obično znači da političar postoji u realnom svetu, a sve demagoške lepe želje i neostvarive deklaracije se nalaze, kako se danas obično kaže, po definiciji van političke sfere. Ipak mislim da u ovim rečima treba videti i dodatni smisao: politički instrumentarijum je ograničen, pored sve svoje širine.

Sfera delovanja Crkve je za političara sfera nemogućeg. U smislu da Crkva pre svega ima veze sa stanjem ljudskog srca, čija promena upravo i predstavlja težnju verujućeg čoveka. Ali u tom slučaju upravo Crkva u zemaljskoj perspektivi predstavlja mostić između mogućeg i nemogućeg u ovom životu. U kontekstu vašeg pitanja – u maksimalnom smislu sredstvo koje zaustavlja rat, ili naprotiv, približava katastrofu – nije nuklearno ili drugo oružje. To je pre svega upravo stanje čovekovog srca u kojem počinje zlo, koje se izliva u svet u masovnim stradanjima ljudi iz okoline. Ili u kojem se, naprotiv, dejstvom blagodati Božije i naše volje začinje dobro, koje preobražava stvarnost oko nas po principima ljubavi. Prestanak rata nije moguć u svetu mržnje i neljubavi. Crkva se moli upravo za pobedu dobra nad zlom u srcu konkretnog čoveka, ovo polje je glavno u njenom uzvišenom služenju Bogu i ljudima. Što čistija budu naša srca, što više ljubavi budemo imali jedni prema drugima, tim lakše će se ostvarivati i umeće mogućeg i tim bliža će biti perspektiva mira o kojoj ste postavili pitanje.

Filosof Vladimir Solovjov prizvanje države nije video u tome da se zemaljski život pretvori u raj, već da se spreči njegovo pretvaranje u pakao. A zadatak Crkve je da ljudska srca traže «život budućeg veka», rajski život. Što više ljudi budu težili raju, tim manje će zemlja ličiti na pakao. Zato je Crkva, kao što sam rekao, sila koja povezuje umeće mogućeg s umećem nemogućeg. Nemogućeg za ljude. Ali kako je Gospod rekao, ono što nije moguće ljudima, moguće je Bogu (Lk. 18, 27).

— Šta je patriotizam za Vas, da li se on ispoljava samo u ratu? I kako danas ocenjujete nivo patriotizma stanovnika Rusije koji pripadaju različitim generacijama?

— Za mene patriotizam nije samo ljubav prema zemlji u kojoj se čovek rodio, prema narodu u kojem je rastao i bio vaspitan. Jer, kako je dobro pokazala naša istorija, narod može da izda i zemlju, i sopstvenu dušu. Patriotizam je pre svega vernost Božanskoj zamisli o tvojoj zemlji i o tvom narodu. Radi toga čoveku nije žao ni dušu da položi, zato što se samim tim utvrđuje istina Božija na zemlji. A da bi čovek shvatio ovu zamisao, zaista treba da veoma voli svoj narod – ali pošteno, bez predrasuda; da ga voli i da zna svoju istoriju, da živi u skladu s vrednostima koje određuju duh naroda.

 Ne znam šta je «nivo patriotizma» i kako se meri. Ali verujem da patriotizam nije moguć bez iskrene ljubavi. Ljubavi prema svojoj domovini, prema svojoj Crkvi i njenim svetinjama, ljubavi, po rečima pesnika, prema rodnim zgarištima i grobovima otaca. Posmatrajući mladu generaciju ne mogu da kažem da su sad svi do jednog kosmopoliti, daleki od patriotskih raspoloženja. Naprotiv: danas stasava generacija mladih koji nisu bili svedoci strašnih zločina ateističke države protiv sopstvenog naroda i masovnog istrebljenja ljudskih duša. To ne može da se ne odrazi na nivo poverenja prema državi kao takvoj. U proteklim godinama je većina onih koji su želeli da vide u skladu s čim i kako žive ljudi u drugim zemljama, imala mogućnost da se upozna – i prilično detaljno – s drugim civilizacijama. I mnogi su se uverili: treba da živimo u Rusiji, treba da smatramo dragocenim ono što imamo, što smo dobili zahvaljujući veru i trudu naših predaka.

Imajući u vidu procese koji se danas mogu zapaziti ne samo u zapadnoj Evropi, već i u drugim zemljama, duhovno-moralna klima u Rusiji stiče potpuno drugu težinu i značaj. Treba da prestanemo da se poredimo s drugima; ne treba nikoga sustizati i prestizati. Mi imamo svoj život i treba da ga proživimo tako da nas ne bude sramota ni pred potomcima, ni pred našim precima. Verovatno je to pravi patriotizam.

— Šta biste poželeli stanovništvu na postsovjetskim prostorima, veteranima, omladini, sunarodnicima u drugim zemljama i uopšte svim stanovnicima planete u godini 70. godišnjice završetka Drugog svetskog rata?

— Naravno, pre svega to su ljubav i pažnja prema samim veteranima, iskrena briga o njima i njihovim potrebama. Ali ne samo to. Odnos prema veteranima ne treba da bude usmeren uvek... direktno prema njima! Kaže se da roditelji svoju decu, po pravilu, vole mnogo više i jače nego što deca vole roditelje. Ne znam koliko je to tačno, ali mi se čini da je važno da već odrasla deca prenesu očinsku ljubav sledećem naraštaju, unucima svojih roditelja. Zato se brinemo za veterane i za našu decu, za to da vole istinu, da budu čestiti i iskreni u svojoj odanosti domovini. U tome se ogleda naša i njihova vernost trudu i služenju otaca.

Razgovor vodila Olga Lipič

Patrijarhiя.ru