Apokalipsa Moskve očima pisaca

Danas svaki stanovnik Moskve čim izađe na ulicu vidi sliku koju su  pisci predskazivali tokom nekoliko vekova - sliku apokalipse. 

Upravo ovako je u književnosti i opisivano kako će izgledati  planeta  posle smaka sveta: tiha,  vrela,  pusta i dimna. 

Pre sto godina Ana Ahamtova videla isto ono što Moskovljani vide i danas

Ali, moskovska apokalpisa ima i neke svoje osobenosti. 

Na primer,  pre  nešto više od sto godina Ana Ahmatova je videla gledajući kroz prozor isto ono što Moksovljani vide danas.  Tada je to bilo odbrojavanje dana do Prvog svetskog rata. 

Šta su predskazivali Andrej Beli i Vladislav Hodasevič

Ako pažljivo čitamo rusku književnost nastalu u prvim decenijama prošlog veka,  naći ćemo u njoj  precizan opis šumskih požara,  videćemo crni dim koji se diže sa zapaljenih treserišta u Podmoskovju,   jer su zadimljeni gradovi neizdrživo mučili zemlju u periodu od 1900.  do 1920.   g. 

Pesnici su u dimnom zadahu kojim je disala Rusija  predosećali nadolazeću  viliku nevolju i siromaštvo i nisu se prevarili. 

„Dnevi požari gorski čađu pune okolinu.  Nad Moskvom su se noću  događale pojave    prepune svetog značenja.   Gromade sinje  od gustog dima otežale.  stuštile  se  pokrivajući s vremena  vreme zaplavljene vidike.  To nije bilo ni jednostavno, ni slučajno: kružilo je ispod neba pomračenog pitanje  o svetom značenju Rusije“, pisao je Andrej Beli 1901.   g. 

A Vladislav Hodasevič se spominje 1914.  g.:

„Žega velika beše.  Gorahu gore.  Dosadno / vuklo se vreme.  Na susednoj dači/kukuriče petao.  Izađoh iz kapije i videh: /Ogromno sunce malinve boje I i zrake mu suhe kako nemo stoje / nijedan da krene,  da beži /svi su osmuđeni  u dimu od gareži/.  Na kržljavo žito smrdljiva  jara se slila/ tog dana i objava rata se zbila.  /“

Ana Ahmatova

I Ana Ahmatova,  obdarena oštrim osećanjem predosećanja i natopljena  fatumom predskazanja,   odaslala je svoje pesničko upozorenje pokoljenju: “ Niko neće slušati pesme više,  /Predskazanja sudbe  dani  nastupiše“,  napisala je velika pesnikinja kao da se bila zagledala u leto 2010.  g. 

Evo njene pesme „Juli 1914.“
/ Zasmrdelo sve je od gareži.  Već četiri nedelje/ kako  gore tresetišta suva,   dok užaren vetar niz jaruge duva.  Nijedna ptica danas da zapeva /na trepetljiki ne zdrhta ševa /.  U nemilost Božju,  ko u noć večnu, Sunce nam zađe, /ni kap kiše za usahla polja od   Vaskrsa   još se na nađe.  /Skitnica hromi po selima  propoveda: „Smak sveta je bliži svakog trena /tesno će nam biti od svežih grobova, /spremajmo se još sad za zemljotrese,  pomore i glad, / i nevolje druge,   sve veće i veće,  /i za mrak večni kad se nebeske utule sveće.  /

Popularnost knjiga o Apokalipsi

Poslednjih godina u Rusiji raste popularnost najrazličitijih izdanja o Apokalipsi,  pa je postala književna i društvena moda da se opisuju katastrofe kao što su razaranja gradova,  obrušavanje planete. 

Izgleda kao da svaki pisac fantastične litrature sada likuje: pogledajte samo kako sam ja sve to predvideo i opsiao!Ipak je malo opisano, a pročiatano još manje,   pa bi zato trebalo još jednom početi sve to čitati. 

Tako na primer,  „Metro 2003.“ Dmitrija Gluhovskog su mnogi pročitali:  knjiga je prosto razgrabljena zahvaljujući svojm  oštro postavljenom sižeju  koji je praćen dubinom razmišljanja.  Posebno plastično dočarana nuklearna katastrofa posle koje ljudi silaze da žive u metrou.   Glavne zamerke ovom delu je površnost koja ponekad  izranja.   „Sva Botanička    bašta,  a sa njom i Izložbeni kompleks  narodne privrede i dostignua,  VDNH, pretvorio se u jedan zastrašujući užareni masiv,  iz koga se uzdižu ogromni klobuci masnog,  crnog dima koji se lenjo kreću prema jesnejm nebskom svodu,  i grimizno crveni i rumeni odsjaj  čudesnog  požara  mešao se sa nežnim zracima izlazećeg sunca dok su na  beskrajnim prozračno- plavim prostranstvom  nad glavom visili  teški, sivi oblaci.  Zgrade koje su se ocrtavale na jasnoji bliskoj razdaljini,   počele se da se udaljuju i utanajuju u sumrak koji je najdenom nastao...“

Pesma Vadima Kuriljova,  bivšeg gitariste grupe DDT „Usred sprženog  grada“

Usred  sprženog  grada/ nastavlja se naša maskarada /Zvezdana zavesa podiže se i sad/ kao što je i hiljadu godina nazad.   /Može li vam očinji vid / gledajući kroz prozračni zid /,  naš budući život staviti na uvid?/Ako može,  nek nam se nasmeši gospodin Niko/, jer bar on je na to svik'o, kao niko /.   Ovde se u zlato   olovo pretapa  /.   Ovde oganj ne ugasi vodom,   pa  ni pomoću konopa i štapa.  /Sa zgarišta   sagorelih  knjiga / oblaci pepela jezde / pokrivši svo nebom sobom/ dok ne stignu do naslućene zvezde /.  Usred sprženog grada / ni za  našu miziku niko  i ne haje/.  Ali šta nam drugo preostaje, / šta nam drugo preostaje? 

(Sve stihove u ovom prilgu preveo B.  R.  )


Branko Rakočević