Veliki rečnici pišu se i po sto godina

Prof. dr Mi­lo­rad De­šić, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor u pen­zi­ji, lin­gvi­sta, po­znat u na­uč­noj jav­no­sti po ra­do­vi­ma iz srp­ske di­ja­lek­to­lo­gi­je, lek­si­ko­lo­gi­je i ak­cen­to­lo­gi­je, autor je no­vog, škol­skog, iz­da­nja „Pra­vo­pi­sa srp­skog je­zi­ka”, u iz­da­nju ku­će „Klett”. Cilj ovog iz­da­nja je da na naj­jed­no­stav­ni­ji na­čin ob­ja­sni pra­vo­pi­sna pra­vi­la za ško­le, ali i ši­ru jav­nost, a uskla­đe­no je sa iz­me­nje­nim i do­pu­nje­nim iz­da­njem „Pra­vo­pi­sa srp­sko­ga je­zi­ka” Ma­ti­ce srp­ske. Pro­fe­sor De­šić je ta­ko­đe i član re­dak­ci­je ovog Ma­ti­či­nog pra­vo­pi­sa.  U že­lji da se po­stig­ne ja­snost i pre­gled­nost, sva­ka ve­ća ce­li­na „Pra­vo­pi­sa” de­li se na tri ma­nje: naj­pre do­la­zi osnov­ni tekst o pra­vi­li­ma i pri­me­ri­ma, za­tim kra­tak, uokvi­ren sa­že­tak tek­sta i, naj­zad, naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­ji pri­me­ri is­tak­nu­ti na mar­gi­ni, a na kra­ju knji­ge na­la­zi se reč­nik u ko­me su re­či, ko­je se po­mi­nju u tek­stu, ali i ne­ke dru­ge, ak­cen­to­va­ne.

Ko­ji je pra­vo­pis srp­skog je­zi­ka sa­da ak­tu­e­lan?

- Ak­tu­e­lan je „Pra­vo­pis srp­sko­ga je­zi­ka Ma­ti­ce srp­ske” (iz­me­nje­no i do­pu­nje­no iz­da­nje), od­ne­dav­no i Pra­vo­pis srp­skog je­zi­ka – škol­sko iz­da­nje či­ji sam autor (iz­da­vač je Klet).

Da li i ina­če za­go­va­ra­te tu jed­no­stav­nost škol­skog pra­vo­pi­sa u pri­stu­pu i shva­ta­nju je­zič­kih pro­ble­ma i za­što su na­ši pra­vo­pi­si če­sto kom­pli­ko­va­ni?

- Pi­sa­nje pra­vo­pi­sa je ve­o­ma te­žak po­sao, mno­go te­ži ne­go što se mi­sli. Pra­vo­pi­sac mo­ra da do­bro po­zna­je ne sa­mo je­zik ne­go i mno­ge dru­ge obla­sti. U ša­li ka­žem da ni­je la­ko na­pi­sa­ti ni loš pra­vo­pis. Po­red to­ga, po­zna­to je da je naj­te­že pi­sa­ti jed­no­stav­no o slo­že­noj ma­te­ri­ji. Tre­ba­lo bi da je jed­no­stav­nost od­li­ka bi­lo ko­jeg je­zič­kog iz­ra­ža­va­nja, pi­sme­nog i usme­nog, pa i pra­vo­pi­sa. Uko­li­ko je pra­vo­pis pre­o­bi­man i kom­pli­ko­van, on­da to zna­či da se ni­je vo­di­lo ra­ču­na o nje­go­voj na­me­ni. Va­lja zna­ti da se pra­vo­pi­si uglav­nom pi­šu za naj­ši­ru obra­zo­va­nu pu­bli­ku, a ne sa­mo za lin­gvi­ste.

U če­mu se ovaj vaš škol­ski pra­vo­pis raz­li­ku­je od Ma­ti­či­nog?

- Da, je­dan sam od re­dak­to­ra iz­me­nje­nog i do­pu­nje­nog iz­da­nja Ma­ti­či­nog „Pra­vo­pi­sa”. Škol­ski pra­vo­pis na­pi­sao sam s ob­zi­rom na svo­je ve­li­ko is­ku­stvo u iz­ra­di ta­kvih pri­ruč­ni­ka. Re­cen­zen­ti su pro­fe­so­ri Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, sa Ka­te­dre za srp­ski je­zik (Velj­ko Br­bo­rić i Ve­sna Lom­par) i pro­fe­sor osnov­ne ško­le (Rad­mi­la Orelj). Ovaj pra­vo­pis uskla­đen je sa Ma­ti­či­nim (2010), što zna­či da je su­šti­na osnov­nih pra­vi­la ista u oba pri­ruč­ni­ka. Raz­li­ka je u sle­de­ćem: Pra­vo­pis o ko­jem go­vo­ri­mo ma­njeg je obi­ma od Ma­ti­či­nog, pre­gled­ni­ji je, reč­nik uz nje­ga je ak­cen­to­van, a pra­vo­pi­sna pra­vi­la su jed­no­stav­ni­je, ja­sni­je ob­ja­šnje­na.

Na ko­ji na­čin se je­zik bo­ga­ti, a ču­va svoj iden­ti­tet?

- U srp­skom, kao i u sva­kom dru­gom je­zi­ku, je­dan broj re­či ni­je do­ma­ćeg po­re­kla. U srp­ski su ušle re­či iz sta­ro­bal­kan­skih je­zi­ka, grč­kog, la­tin­skog, tur­skog, ne­mač­kog, fran­cu­skog i dru­gih je­zi­ka, u no­vi­je vre­me naj­vi­še iz en­gle­skog. Stra­nim re­či­ma ima me­sta u na­šem je­zi­ku, ako su po upo­treb­noj vred­no­sti pri­bli­žno jed­na­ke do­ma­ćim ili ako za njih ne­ma pra­ve za­me­ne. Štet­no je ako se iz­be­ga­va­ju do­ma­će re­či, a po sva­ku ce­nu upo­tre­blja­va­ju stra­ne, da bi se ste­kao uti­sak o ne­či­joj ve­ćoj pi­sme­no­sti ili uče­no­sti. Ne­ki pre­te­ru­ju u „edu­ka­ci­ji” (obra­zo­va­nju, obu­ci), „im­ple­men­ta­ci­ji” (pri­me­ni), „eva­lu­a­ci­ji” (od­re­đi­va­nju vred­no­sti), „be­ne­fi­tu” (do­bit­ku, ko­ri­sti) itd.

- Ko­ji deo pra­vo­pi­sa pod­le­že pro­me­na­ma, a šta se ni­ka­da ne mo­že pro­me­ni­ti?

Osnov­na pra­vi­la se ne me­nja­ju: ve­ći­na po­je­di­nač­nih re­či (ne re­či u do­di­ru) pi­šu se ona­ko ka­ko se iz­go­va­ra­ju, ći­ri­li­ca je osnov­no srp­sko pi­smo, ekav­ski i ije­kav­ski iz­go­vor su rav­no­prav­ni, za­jed­nič­ke ime­ni­ce pi­šu se ma­lim po­čet­nim slo­vom, in­ter­punk­ci­ja je uglav­nom lo­gič­ka.

Po­seb­no ste u reč­ni­ku, ko­ji se na­la­zi uz „Pra­vo­pis”, na­ve­li i pra­vil­ne ak­cen­te re­či. Če­sto nam ro­go­bat­no i po­gre­šno zvu­če ne­ki ak­cen­ti ko­je ču­je­mo na te­le­vi­zi­ji, sko­ro da gre­bu sluh. Ko je u pra­vu u po­gle­du ak­cen­tu­a­ci­je, sva­ko­dnev­ni go­vor, ili te­le­vi­zi­je?

Pre­ma srp­skoj ak­ce­nat­skoj nor­mi, si­la­zni ak­cen­ti tre­ba da se iz­go­va­ra­ju sa­mo na pr­vom slo­gu re­či. Ako se ja­ve na ne­kom dru­gom slo­gu, sred­njem ili kraj­njem, on­da se po­stu­pa na dva na­či­na. Pr­vo, si­la­zni ak­cen­ti se po­me­ra­ju ka po­čet­ku re­či i po­sta­ju uz­la­zni: Austra­li­ja, audi­to­ri­jum (u pr­voj re­či na­gla­še­no u-, u dru­goj di-), de­mon­strant, par­la­ment (pr­va reč sa ak­cen­tom na mon-, dru­ga sa ak­cen­to­va­nim la-). Dru­go, si­la­zni ak­cen­ti osta­ju na istom slo­gu, ali pre­la­ze u uz­la­zne: in­te­re­san­tan (na­gla­še­no san-), de­fi­ni­ci­ja (na­gla­še­no ni-). Iz­u­ze­tak pred­sta­vlja­ju slo­že­ne re­či: po­ljo­pri­vre­da, sa­mo­za­šti­ta (u pr­voj na­gla­še­no pri-, u dru­goj za-), u ko­ji­ma su si­la­zni ak­cen­ti u sre­di­ni re­či. U stva­ri, to i ni­su pra­vi iz­u­ze­ci, jer se sa­mo uzi­ma ak­ce­nat dru­gog de­la slo­že­ni­ce. Po­red to­ga, ne­ke re­či mo­gu da se iz­go­va­ra­ju na dva rav­no­prav­na na­či­na: že­li­mo (jed­nom na­gla­še­no li-, a dru­gi put že-), Bo­go­ro­di­ca (ak­ce­nat na slo­gu ro- ili go-). Tre­ba zna­ti da sva­ko­dnev­ni go­vor ni­je je­di­no me­ri­lo za pra­vi­lan ak­ce­nat. Na­ša je­zič­ka, ti­me i ak­ce­nat­ska nor­ma, uzi­ma u ob­zir sta­nje na ce­lom srp­skom je­zič­kom pro­sto­ru. Ta­ko­đe, stra­ne re­či mo­ra­mo da pri­la­go­đa­va­mo srp­skim u svim ele­men­ti­ma. 

Šta ote­ža­va pri­me­nu pra­vo­pi­sa i ka­ko u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, pa i u me­di­ji­ma, po­sti­ći do­sled­no po­što­va­nje gra­ma­tič­ke i pra­vo­pi­sne nor­me?

- Za pri­me­nu je­zič­ke nor­me naj­od­go­vor­ni­je su obra­zov­ne in­sti­tu­ci­je,  uklju­ču­ju­ći sve od osnov­ne ško­le do uni­ver­zi­te­ta, kao i me­di­ji. Ne mo­že­mo bi­ti za­do­volj­ni re­zul­ta­ti­ma po­stig­nu­tim u na­šim obra­zov­nim usta­no­va­ma. Isto ta­ko, me­di­ji, štam­pa­ni i elek­tron­ski, ko­ji uti­ču na ce­lo­kup­ni ži­vot čo­ve­kov, če­sto ne bo­ga­te, ne do­gra­đu­ju ne­go raz­gra­đu­ju je­zik.

Bi­li ste lek­tor u po­zo­ri­šti­ma, du­go­go­di­šnji ste član re­pu­blič­kog ži­ri­ja u re­ci­to­va­nju, ba­vi­te se le­po­tom iz­go­vo­re­ne re­či. Ko­li­ka je va­žnost lek­to­ra pri­li­kom sva­kog jav­nog go­vor­nog na­stu­pa?

- Ulo­ga lek­to­ra je ve­o­ma va­žna. Ne­vo­lja je u to­me što ih ne­ma do­volj­no, onih kva­li­fi­ko­va­nih, ni za pi­sa­ni ni za go­vor­ni je­zik. Po­go­to­vo ne­ma za go­vor­ni je­zik, jer se kod nas spe­ci­fič­no­sti­ma go­vor­nog iz­ra­za po­kla­nja­lo ma­nje pa­žnje. Po­sle­di­ca to­ga je ni­zak ni­vo jav­nog go­vo­re­nja, u ko­me se na­ro­či­to iz­dva­ja­ju gre­ške u ak­cen­tu­a­ci­ji.

Je­dan ste od re­cen­ze­na­ta po­sled­nje knji­ge Reč­ni­ka SA­NU, ko­ji je sti­gao do slo­va P. Za­što ovaj reč­nik srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka na­sta­je ta­ko du­go?

- Ve­li­ki reč­ni­ci obič­no se pi­šu ve­o­ma du­go, i po sto go­di­na. Su­de­ći pre­ma sa­da­šnjem sta­nju, za­vr­še­tak ra­da na ovom ka­pi­tal­nom de­lu mo­že se oče­ki­va­ti za ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. U tom reč­ni­ku su re­či kao oce­an, pa­la­ča, pa­pi­ga, part­ne­ri­ca, pa­ki­ra­ti, pa­ra­li­zi­ra­ti, par­ce­li­ra­ti upu­će­ne na oke­an, pa­la­ta, pa­pa­gaj, part­ner­ka, pa­ko­va­ti, pa­ra­li­zo­va­ti, par­ce­li­sa­ti. Da­kle, ovo je­ste reč­nik srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka, ali na srp­ski na­čin.

Ma­ri­na Vu­li­će­vić