Od srbskohrvatskog ka srbskom

No­vo­sad­ski knji­žev­ni do­go­vor bio je kra­jem 1954. Ta­da je for­mi­ra­na za­jed­nič­ka je­da­na­e­sto­čla­na pra­vo­pi­sna ko­mi­si­ja iz raz­li­či­tih re­pu­bli­ka i raz­li­či­tih lin­gvi­stič­kih cen­ta­ra, s ci­ljem da se po­stig­ne pot­pu­na uni­fi­ka­ci­ja pra­vo­pi­sa srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka. Ko­nač­nu sti­li­za­ci­ju tek­sta ura­di­li su Mi­ha­i­lo Ste­va­no­vić i Lju­de­vit Jon­ke, dok su reč­nik sre­di­li Ra­do­mir Alek­sić, Jo­van Vu­ko­vić i Ma­te Hra­ste.

Mo­že se re­ći da je to bio kom­pro­mis iz­me­đu iz­vor­nog Be­li­će­vog i iz­vor­nog Bo­ra­ni­će­vog pra­vo­pi­sa, sa ve­ćim ustup­ci­ma srp­ske stra­ne. Bio je to po­ku­šaj dru­gog ce­lo­vi­tog pra­vo­pi­snog za­jed­ni­štva Sr­ba i Hr­va­ta u 20. ve­ku, po­sle onog iz 1930.

Pra­vo­pi­sna ko­mi­si­ja ra­di­la je du­go, s do­sta ne­su­gla­si­ca, da bi se po­sle še­sto­go­di­šnjeg ra­da (od 1954. do 1960) po­ja­vio pra­vo­pis ko­ji je ot­klo­nio ne­ke sla­bo­sti po­sto­je­će nor­me (npr. iz­o­sta­vlja­nje j u pri­me­ri­ma ra­ki­ski, zmi­ski, is­to­ri­ski; a i od­u­sta­ja­nje od for­mal­ne in­ter­punk­ci­je kod Bo­ra­ni­ća), ali je i do­neo mno­ge pra­vo­pi­sne du­ble­te. Pra­vo­pis je te­ško na­stao, pa je to one­mo­gu­ći­lo bi­lo ka­kvo is­pra­vlja­nje oči­gled­nih sla­bo­sti i on se do po­sled­nje de­ce­ni­je 20. ve­ka po­ja­vlji­vao uvek u ne­iz­me­nje­nom ob­li­ku (fo­to­tip­ski). Ma­ti­ca srp­ska je ti­me po­sta­la in­sti­tu­ci­ja ko­ja se sta­ra­la o srp­skoj or­to­gra­fi­ji od 1960. go­di­ne do da­nas.

Ne­ke sla­bo­sti za­jed­nič­kog Pra­vo­pi­sa srp­sko­hr­vat­skog knji­žev­nog je­zi­ka iz 1960. bi­le su vi­še ne­go oči­gled­ne od­mah po nje­go­vom iz­la­sku, ali dok je po­sto­ja­lo dr­žav­no za­jed­ni­štvo, srp­ska stra­na se uz­dr­ža­va­la od bi­lo ka­kvog ino­vi­ra­nja pra­vo­pi­sne nor­me. Isti­na, po­vre­me­no su vo­đe­ne ras­pra­ve i raz­go­vo­ri o manj­ka­vo­sti­ma pra­vo­pi­sne nor­me, a naj­stu­di­o­zni­ja je knji­ga Pri­lo­zi pra­vo­pi­su (1989).

Po­sle ras­pa­da dru­ge Ju­go­sla­vi­je ne­sta­lo je je­zič­ko i pra­vo­pi­sno je­din­stvo če­ti­ri isto­je­zič­ne re­pu­bli­ke. Za­pra­vo, po­sto­ja­lo je je­din­stvo Sr­bi­je, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Cr­ne Go­re, dok se to za Hr­vat­sku ne mo­že re­ći. Na­i­me, Hr­va­ti su još od 1967. go­di­ne na je­zič­ko i pra­vo­pi­sno je­din­stvo gle­da­li s ospo­ra­va­nji­ma. Pr­vi po­ku­šaj „be­ža­nja“ od je­din­stva bi­la je De­kla­ra­ci­ja o hr­vat­skom je­zi­ku, a on­da su ra­nih se­dam­de­se­tih usle­di­le i ustav­ne od­red­be o hr­vat­skom je­zi­ku i za­se­ban Hr­vat­ski pra­vo­pis, da bi do ko­nač­nog pra­vo­pi­snog ras­ki­da do­ve­la po­ja­va Pra­vo­pi­snog pri­ruč­ni­ka hr­vat­sko­ga ili srp­sko­ga je­zi­ka (1986) Vla­di­mi­ra Ani­ća i Jo­si­pa Si­li­ća.

Srp­ski pra­vo­pis, kao i nje­gov je­zik, s po­čet­ka 20. ve­ka sko­ro ceo vek pro­veo je u za­jed­ni­štvu iz ko­ga je iza­šao kra­jem ve­ka. Po­uč­no zvu­če sti­ho­vi Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća iz pe­sme Po­bu­na je­zi­ka (Srp­ski je­zik se otre­sa od sra­ma / Vra­ća se ku­ći iz du­gog iz­gnan­stva / Sit do­vi­ja­nja, gmi­za­nja, po­dan­stva / Le­de­nu gr­bu sa se­be od­la­ma).

Sa­vre­me­ni srp­ski pra­vo­pis osta­je sa dvo­a­zbuč­jem, gde se ći­ri­li­ca bo­ri za de­kla­ra­tiv­nu rav­no­prav­nost, dvoj­stvom knji­žev­nog na­reč­ja (eka­vi­ce i ije­ka­vi­ce), otvo­re­no­sti i to­le­ran­ci­jom pre­ma pre­u­ze­tim re­či­ma iz dru­gih je­zi­ka, bez bi­lo ka­kvog za­tva­ra­nja i po­vrat­ka una­zad.

U no­vim okol­no­sti­ma 1993. go­di­ne po­ja­vio se Pra­vo­pis srp­sko­ga je­zi­ka, ko­ji kao pri­re­đi­va­či pot­pi­su­ju Mi­tar Pe­ši­kan, Jo­van Jer­ko­vić i Ma­to Pi­žu­ri­ca. Iako se ra­di o kon­ti­nu­i­te­tu pra­vo­pi­sne nor­me, ov­de su uči­nje­ne i od­re­đe­ne iz­me­ne.

Po­sled­nja de­ce­ni­ja 20. ve­ka do­ne­la je ne­ko­li­ko pra­vo­pi­snih pri­ruč­ni­ka raz­li­či­tog obi­ma, kva­li­te­ta i na­me­ne. Po­ja­vlji­va­nje ve­li­kog bro­ja pri­ruč­ni­ka ni­je la­ko ob­ja­sni­ti. Na­i­me, je­dan je­zik, ta­ko je u ce­lom sve­tu, mo­že ima­ti sa­mo jed­nu or­to­graf­sku nor­mu. To ni­ka­ko ne zna­či da ne mo­že bi­ti ne­ko­li­ko pra­vo­pi­snih pri­ruč­ni­ka, ali oni u re­še­nji­ma mo­ra­ju bi­ti u ce­li­ni sa­gla­sni, bez raz­li­ke, čak i u po­je­di­no­sti­ma. Raz­li­ka mo­že bi­ti u na­či­nu re­pre­zen­to­va­nja ma­te­ri­je, a po­sto­ja­nje raz­li­či­tih pra­vo­pi­snih uzu­sa do­no­si ne­sta­bil­nost i šte­tu je­zič­koj kul­tu­ri. Ne­ki pri­ruč­ni­ci raz­li­ko­va­li su se u pra­vo­pi­snim re­še­nji­ma, što je bi­lo ne­po­treb­no i ne­do­pu­sti­vo. Od svih pri­ruč­ni­ka da­nas su dva u slu­žbe­noj upo­tre­bi (ima­ju odo­bre­nje re­sor­nih mi­ni­star­sta­va): Pra­vo­pis srp­sko­ga je­zi­ka Ma­ti­ce srp­ske i autor­ski Pra­vo­pis srp­skog je­zi­ka (pri­ruč­nik za ško­le) Mi­lo­ra­da De­ši­ća. Iz­me­nje­no i do­pu­nje­no iz­da­nje Pra­vo­pi­sa srp­sko­ga je­zi­ka iz 1993. po­ja­vi­lo se 2010. go­di­ne, a u nje­go­voj re­dak­ci­ji uče­stvo­va­li su Ma­to Pi­žu­ri­ca, Mi­lo­rad De­šić, Bra­ni­slav Osto­jić i Ži­vo­jin Sta­noj­čić. No­vo škol­sko iz­da­nje autor­skog Pra­vo­pi­sa Mi­lo­ra­da De­ši­ća po­ja­vi­lo se 2015. go­di­ne.

Da­na­šnji pra­vo­pis i nje­go­va re­še­nja re­zul­tat su pra­vo­pi­sne evo­lu­ci­je kod Sr­ba od 1818. i Vu­ko­vog Srp­skog rječ­ni­ka. Taj evo­lu­tiv­ni tok, op­te­re­ćen kom­pro­mi­si­ma, imao je ma­njih iz­me­na, ali ne i ve­li­kih pra­vo­pi­snih pre­o­kre­ta. Iz­me­ne su se oči­to­va­le iz­ra­dom no­vih pri­ruč­ni­ka – Be­li­će­vim Pra­vo­pi­som srp­sko­hr­vat­skog knji­žev­nog je­zi­ka (1923), Pra­vo­pi­som srp­sko­hr­vat­skog knji­žev­no­ga je­zi­ka iz 1960. Ma­ti­ce srp­ske i Ma­ti­ce hr­vat­ske i Pra­vo­pi­som srp­sko­ga je­zi­ka iz 1993. Ma­ti­ce srp­ske. Ove pro­me­ne pra­vo­pi­snih pra­vi­la mo­gu se oka­rak­te­ri­sa­ti kao raz­ra­da po­sto­je­ćeg sta­nja i tra­ga­nje za bo­ljim re­še­nji­ma. Or­to­graf­ski pri­ruč­ni­ci kod Sr­ba sa­dr­ža­va­li su u dva­de­se­tom ve­ku i ono što na­di­la­zi pra­vo­pi­snu nor­mu, ono što i sa­mi auto­ri (pri­re­đi­va­či) na­zi­va­ju „pre­ko­ra­ci­ma u gra­ma­tič­ku i reč­nič­ku kul­tur­nu nor­mu“, što za­pra­vo pri­ruč­nik či­ni upo­tre­blji­vi­jim i in­for­ma­tiv­ni­jim.

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du

Dr Velj­ko Br­bo­rić