Tragična sudbina ruskih pesnika (5.)

. „Nikog ne zaborarvljamo /  I ništa zaboravljeno nije”

 „I krila poput mača izvukavši /iznad nas će sleteti  bronzana slava / držeći venac ugljenisanim  rukama /”

OLGA. ZABRANJENI DNEVNIK

Olge Fjodorvne Begholc   u kome  jr pesnikinja stradalnica  sve  one koje su je progonili i nisu joj dali da se skrasi,  - vlast,  predstavnike organa,  bojovnike NKVD-ea -naziva „oni“. 

Nije se plašila da svoju mržnju prema svemoćnim zlotvorima oličenim u organima gonjenja i represije poveri  hartiji s namerom da se obelodani,  ako ikad za to dođe vreme. 

I evo,  došlo je.

Njen „Zabranjeni dnevnik“  je 35 godina nakon  smrti autorke  (pesnikinja je ispustila svoju namučenu dušu 1975. ) dospeo među čitaoce kojima je bio i namenjen.  
 
„Februarski dnevnik” čitala u zatvorskom klubu na Ljubjanki
 
„Oni“  začas nekog strpaju u zatvor,  kao što su to s njom učinili, ali i pozivaju na čitanje stihova u svoj klub na Ljubjanki,  u kojemu je  pesnikinja čitala svoj „Februarski dnevnik“,  poemu o najstrašnijoj zimi blokade Lenjingrada,   zime 1941-1942.

Poema „Februarski dnevnik“  je dobro primljena i kod čitalaca i oficijelne književne kritike (a druga osim „usmerena“ kritika nije ni mogla biti štampana). Ona unosi u svoj Dnevnik:  „...među njima takođe  ima  ljudi  i pored toga što su prinuđeni da izvršavaju  zapovesti  ’hazjajina’“ .

Zbog torture na saslušavanju izgubila jedno,  a u ztvoru  drguo dete

A nije imala baš nikakvih razlog da ih voli. Naprotiv.  Godine 1937. ,  dok je bila u poodmakloj trudnoći, saslušavali su je u vezi sa  slučajem  pisaca „neprijatelja naroda” među kojima je bio i njen bivši muž pesnik Boris Kornilov.

Izgubila je dete,  a posle izlaska iz bolnice,  otpustili su je iz zavoda „Elektrosila” u kome je bila stalno zaposlena,  da bi je 1938. g.  uhapsili kao „učesnicu trockističko –zinovjevske organizacije“ i ona je opet izgubila dete,  sad već u zatvoru.

Tražili su da prizna učešće u terororitičkoj zaveri,  ali se ona držala stojički ne okrivljujući sebe i 3. jula 1939. su je pustili iz zatvora.

Sve odiše tamnicim: stihovi, događaji,  razgovori s ljudima

Kroz tri  merseca,  u oktobru, ona je zapisala:

„… Ja se još nisam vratila otuda. Ostajući sama u kući,  glasno razgovaram sa islednikom,  s komisijom, s ljudima koji su,  bez stida i srama,  na brzinu zgotovili moj slučaj.  Sve odiše tamniciom:  -stihovi,  događaji,  razgovori s ljudima. Tamnica stoji između mene i života.”

Krajem februara 1942. Olgu  Berholc   su iz blokiranog Lenjingrada dovezli u Moskvu gde se lečila od distrofije,  a nakon zalečenja već u aprilu su  je ponovo vratili u opsednuti grad. 

Vlast je u rukama nikogovića

U martu iste te godine  njenog oca,  vojnog hirurga, iz opsednutog Lenjingrada su deportovali u  Sibir  kao „socijalno opasnog“ o čemu je sačuvana beleška u Zabranjenom dnevniku pesnikinje:

„Tatu su juče držli u NKVD do 12 sati…Vlast je u rukama nikogovića. Kako su se samo osilili,  postali osioni, raspojasani  za vreme dok rat traje, i kako su nepodnošljivo i mučno odvratni  u vreme beskrajne  ljudske,  opštenarodne  tragedije čoveka.”

A samo mesec dana kasnije upisala je u Dnevnik  i ove redove:

„O, omražene hulje! Mrzim vas! Vojujem za to da bi se sprao sa lica sovjetske  zemlje  njihov mrski,  antinarodni  porod koji se toliko nakotio.

„Oni “su svuda prisutni,  ti kadrovi  iz legla 37-38 godina, koji su postali psi tragači  i čuvari”.

Osećanje njihovog prisustva je toliko  mučno,  nepodošjivo da čak i takvi stoici kao  što je Olga Fjodorvna,  krepki duhom ne mogu da ih izdrže.

Nikad je nije napuštalo osećanje progona:  i Mesec je proganjao kao nekakav organ držane bezbednosti

Godine 1949.  ona zapisuje  kako je muž sklonio  iz grada jer su nastupili strašni dani   u kojima ništa drugo ne može da se očekuje osim novih hapšenja zbog “lenjingradskog slučaja:

„Osećanje progona me ne napušta. U potpunoj tami , okrenuvši se,  videla sma prigušene farove  koji su se  ustremili pavo na nas. Okrenula sam  se nekoliko puta  i odjednom primetila da je to mesec, mesečina čiji se jedan deo nisko spustio  i zaustavio nad samim putem. Put vodi pravo,  a mesečina stalno za nama. I umalo nisam glasno zaridala od svega što se u meni bilo nakupilo. Mi smo tako putovali,  a mesec nas je proganjao,  kao nekakv agenet  državne bezbednosti. Duševna prenadreženost  je prešla u žestoku ranu koja je pronikla u krvotok. Zbog nje se sve dešava na preskok.”

Nije slučajno što se te godine nastali i stihovi:

„Na sastanku presedeh dan ceo/glasala i lagala kako je ko hteo/ u čudu što mi ne posedeše  kose od tuge /I kako zbog stida mogu poživeti još dane duge / “ (Prevod: B. R.)

„Mi”  i „Oni” koji rade s nama što god hoće

Olga Fjodorovna je sve shvatala u odnosu „mi“ (inteligencija,  pisci,  umetnici) i „oni” (vlast,  partija,  organi) i to nisu protivurečnosti,  čak nisu ni dve strane iste medalje  nego,  naprotiv,  nerazurušivo jedinstvo.

„Oni rade s nama što god hoće” zapisuje pesnikinja Berholc  u Dnevniku 9. aprila  1942. g.

„Cinično koristeći  ljudske slabosti i sujetu,  igrajući na kartu ljubavi prema otadžbini,  (narodu,  Lenjingradu),  ’oni’  dozvoljavaju ’nama’  da se osećamo ne robovima (što ustavri jesmo), ego vladarima (što uopšte nismo),  i na taj način nas čvršće uz sebe drže.”

Berholc citira Kiplingove  stihove  iz pesme „Galijoti“:  „Bili smo  sluge vesela,  ali Bogu hvala,  morima  vladari“.

Ona im daje  drugi,  užasni smisao:

„Mi, mora vladari,  postadosmo  veslima sluge”.

Za razlku od  „vernika“ , ona je sve prozrela već nakon prvog suočavanja sa „mašinom“.

U „Dnevniku” čitamo njenu zabelešku iz 1939. g:

Sam Sistem postao sistem fetiša

„Sve, ili skoro sve,  još pre tamnice bilo mi je jasno: sve je bilo  ugrađeno u sistem,  a sad je sve probušeno…  mnogo je ponovo ocenjeno… Možda su  se takve napukline pojavile baš zbog toga što je sisetm suviše čvrsto građen   kao neprikosnoveni fetiš tako da je i sam sitem postao sistem fetiša?”

Ona,  stojeći pored odra Majakvoskog,  kako je zabeležila u Dnevniku,  nije govrila njegove  stihove niti je citirala Danka Gorkog,  nego je izgovarala reči Juduške Golovljeva koje beše prd smrt izustio:

„Ali kud je sve to otišlo? Gde je sve to  što je bilo?”

To pitanje se ponavlja i u redovima iz  „Dnevnika 1941“:  „Strasno se verovalo, nepogovorno,  vladalo je bezmerno poverenje u život,  u ljude… koliko je bilo samo snage,  vere,  neustrašivosti … Gde je sad sve to?”

Odgovor je usledio  u epitafu iz „Dnevnih zvezda“:

„A put pokoljenja /Evo kako je prost /Samo pažljvo poged uputi /Krstače pozadi //Groblje svud okolo / A ispred-opet krstače /.”

Do kraja života se nije pomirila s „Njima“

Ona se do kraja života nije pomirila  s „njima” – sa onima  koji su zabranjivali da se za vreme blokade čak  i izogvore  reči „glad” i „distrofija“, koji su sprečavali da se umirućim od gladi dostavi spasonosni  obrok , koji su cenzurisali njene sthove o Lenjingradu u blokadi i lagali zemlju o onome šta se u njemu dešavalo.

„Sa užasom,  sa tugom,  sa očajanjem  -slušajući radio ili čitajući novine,  shvatam kakva  laž i košmar proizilaze, vidim,  avaj,  da se posle završetka rata ništa neće promeniti.”

Ni to joj „oni” takođe ne mogu oprostiti.  „Njoj,  autorki stihova:

„Nikog ne zaboravljamo  i ništa zaboravljeno nije“,  zabranili su  da bude sahranjena na Piskarevskom groblju gde su sahranjeni umrli u blokadi,  i učinili su sve da na njenu sahranu  dođe  što manje ljudi,  odbili su da joj postave spomen ploču. Ali ni sa stihovima,  ni s  „Dnevnikom“ ništa nisu mogli učiniti.

„I krila poput mača izvukavši  /nad nama će sleteti   bronzana Slava / držeći venac u ugljenisnim rukama/.“

Olga Fjodorvna Berholc,  ruska,  sovjetska poetesa i prozni pisac, rođena je 1910.  g.  Za vreme Velikog otadžbinskog rata služila je u lenjingradskom radio komitetiu,  redovno istupjući u etar  sa stihovima i obraćanjima svojim sugrađnim.  Autorka je pesama   i poema o herojskoj odbrani grada: „Februarski dnevnik”, „Lenjingradska poema”, „Tvoj put“,  zbornika „Ovde radio Lenjingrad”, poeme „Prvorosijsk”, poetske tragedije „Vernost”,  autobiografske knjige „Dnevne zvezde“. 

Umrla je 1975.  g.  u  Lenjingradu,  sahtanjena na Litratroskim prelazima Vokovog groblja.

„Zabranjeni  dnevnik“ je objavljen povodom stogodišnjice  rođenja pesnikinje,  2010.


Branko Rakočević