Neko drugi

Od 5. oktobra do danas, u Srbiji je sve nezakonito i nemoralno.

Da li je neko posle I svetskog rata u Beogradu propagirao Austrougarsku, ili posle II svetskog rata Treći Rajh? Ne, naravno, a i da je pokušao, sigurno bi dospeo u zatvor, a možda bi bio i linčovan. A danas se Vlada Srbije IPAP sporazumom obavezala da propagira NATO pakt. Nezakonito i nemoralno! Činjenice su surove, a krivična i moralna odgovornost – ogromne i neumoljive. Izvršioci jedino mogu tragati za „olakšavajućim okolnostima“.

Do 5. oktobra  postojala je Srbija. Šta više, postojala je i SR Jugoslavija, kao realni međunarodno pravni argument za obnovu Istorijske Srbije. Od 5. oktobra postoji „Srbija“, nova „nezavisna država“ po meri NATO pakta, koja je, budući nova, zatražila i bila primljena u UN, izmenila svoj ustavni sistem na nezakonit način, i svoje u teritorijalnom, vojnom, ekonomskom i moralnom smislu krnje i invalidno postojanje nastavila u prijateljstvu i „partnerstvu za mir“ sa NATO paktom, koji je nastavio da je uništava. Nije ni čudo onda što je za ovakvu politiku general Milan Nedić nedostižna moralna gromada. Njega su ustoličili Nemci kada su im trupe i tenkovi već zauzeli Srbiju. A ovi Srbiju predaju i podvode zbog mita i pretnje da će im neko udariti čvrgu, u trenutku kad Rusija nikad nije bila jača ni spremnija da Srbiji pomogne da stane na noge.

Laža i paralaža o EU je postala toliko degutantna, da je već besmisleno iznostiti argumente. Oni su već svima iole časnim i razumnim poznati, iako i dalje ne smeju da budu izgovoreni (osim retko, karikirano i trapavo) u centralnim medijima. A argument o okruženosti sa EU i NATO nije više ni za malu decu, koja svaki dan gledaju kako koovka i blkanska nada živi samo zahvaljujući Rusiji, kako ruski strateški bombarderi poleću iz Rusije i bombarduju američke teroriste u Siriji (sa kojom se Rusija ne graniči), kako Kina u Srbiju ulaže više nego EU, i kako elegantni kineski sitni trgovci svaki drugi dan skoknu avionom do Pekinga da napune svoje torbe.

Lepo su naprednjaci smislili sedenje na dve stolice. U vreme kad su to smišljali, nije bilo ni Ukrajine ni Sirije, koje se na njihovu muku, desiše čim su došli na vlast. Taman sve oni lepo zapadnim strateškim (ne)prijateljima obećali, uzeli avans, kad ono – sve se u svetu promeni. U prilog Srbiji, a protiv „sedenja na dve stolice“.

Ipak, u čemu je naša velika, najveća, nenadmašna snaga? Pa u tome što Srbija u našem srcu i nesrećna „Srbija“ oko nas nisu nepomirljive. Ona prava, voljena, uzvišena i čovekoljubiva Srbija, razliće se iz srca-istočnika i oživeće sve oteto, okupirano, porušeno i umrtvljeno.

Neka Kif i Kandićka do mile volje nariču protiv 90-ih! Srbija će opet biti slobodna, pravedna i pravoslavna! A biće i opet cela i vesela, pronalazačka i pobednička, demokratska i antifašistička, narodna i socijalna, puna svadbi i kolevki.

Mi smo slavno ispisali 90-ih svoju stranicu borbe za pravedni svet. Sada, pred odlučujućom bitkom, u kojoj će slobodne zemlje i narodi, na čelu sa Rusijom, pravedni svet izvojevati, treba da se spremimo da zauzmemo svoje zasluženo mesto, kao i uvek, među pobednicima.

Da ne bismo sami skrivili nepotrebno i novo stradanje, treba nam promena odmah!

Da, Srbiji treba neko drugi! Odmah! Nije važno da li će se isto zvati, ni ko će ga predložiti. Važno je da povede Srbiju u susret samoj sebi.