Banjski slatkiši Maksima Gorkog

 
Celokupna dela ruskog i sovjetskog pisca Maksima Gorkog (1868–1936) iznose 65 debelih tomova: 18 knjiga su samo pisma, njih oko 20 hiljada, koliko je do danas nađeno. Čuveni pisac se, između ostalih, dopisivao i s takođe čuvenim kolegama po peru: Lavom Tolstojem, Antonom Čehovim, Bernardom Šoom, Knutom Hamsunom, Borisom Pasternakom, Isakom Babeljem, Tomasom Manom, Teodorom Drajzerom, Romenom Rolanom, Stefanom Cvajgom, Markom Tvenom...

U toj ogromnoj prepisci nalazi se i nekoliko pisama koje je u leto 1924. godine uputio u Moskvu svom prijatelju Alekseju Ivanoviču Babočkinu. Ova pisma za nas su naročito zanimljiva jer su pisana u Vrnjačkoj banji, čime je najzad nedvosmisleno dokazana ranije samo pretpostavka da je Gorki boravio u Vrnjcima.

Pogled s bubnja

O danima provedenim u ovoj banji najbolje podatke daje sam pisac.

 „...Ovo je naša zemlja", ostavio je trag u jednom pismu. „Toliko je slična Rusiji da mi izgleda kao da sam sa severa Rusije prešao u Ukrajinu. Greje me ovde jug i divni ljudi! Istorija ove zemlje koračala je samo za slavom. Ta zemlja je patila, živela, preživela i ostala tu, da uvek bude tu. Čini mi se da su Srbi isto toliko i Rusi koliko i mi. Sve u nama je toliko isto, da ja nisam sposoban da nađem razliku. Isto toliko su široki kao i mi, i isto toliko veliki. Sećaš se da je jednom Lenjin rekao da je to jedini narod koji zna da se bori i koji hoće da se bori za svoju slobodu. Zaista „zamečateljni” (izvanredan) narod.”

Svoja zapažanja o narodu i kraju gde boravi Gorki iznosi i u drugim pismima:

„Pitaš me kako provodim vreme? Ovde postoji jedna planina koja se zove Goč. Na ruskom bi to značilo „baraban” – bubanj.” (Goč je i vrsta narodnog muzičkog instrumenta, čestog u Makedoniji.) „ Međutim, ja se s tim ne slažem. Po meni Goč nije „baraban”, nego više liči na ježa. Ali je toliko privlačan da svakog jutra ustajem i idem da ga vidim. Volim to brdo i mir koji nalazim u njemu.”

Naravno, pisac se zanimao i za zbivanja u svetu, u čemu mu je najviše pomagao list 
„Politika”, o kojem piše s neskrivenim oduševljenjem:

„Svakog jutra obavezno ustajem u šest sati. I odlazim na „baraban”. Ali ne idem sasvim sam. Kupim `Politiku`. To je izvanredan list. U njemu možeš da pročitaš sve. O tome da li se u svetu nešto događa, dobro ili zlo, da li svet ide u sunovrat ili ne. A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja između redova. Ali u tom listu našao sam istinu i samo istinu. I sada kad moram da idem na dragi Goč, ja hoću da ti kažem samo jedno i da ti uputim jedan savet – u tom listu pišu ljudi koji umeju da ispričaju istinu.”

I voda i kozje mleko

Utvrđeno je da je Maksim Gorki u Vrnjačkoj banji boravio u drugoj polovini jula i prvoj polovini avgusta 1924. godine, ukupno 25 dana. Dve godine pre smrti. Pretpostavlja se da je doputovao iz Italije s jednom od mnogih grupa kozaka koje su putovale Evropom prikazujući u gradovima i varošicama svoju čuvenu veštinu jahanja i živopisan folklor. Po svemu sudeći, dolazak i boravak znamenitog pisca u Vrnjcima bio je – tajan. Jer, kao vatreni pristalica komunizma, Gorki u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji verovatno nije mogao da otkrije svoj pravi identitet. Nije, međutim, poznato kako je saznao za lekovitost Vrnjačke banje, ali mu je, kako napominje u pismima Babočkinu, i te kako prijala.

Žitelji tadašnje Vrnjačke banje viđali su visokog sedog čoveka velikih brkova kako zamišljeno šeta ili stoji kod jednog bora posmatrajući vodenice na vrnjačkoj rečici, držeći u jednoj ruci šešir, a crni kaput prebačen preko druge. Obično je svraćao na roštilj u nekadašnju kafanu „Dva jelena”, a inače se hranio u hotelu „Evropa”, današnjoj „Zvezdi”. Svakodnevno je odlazio i do izvora Snežnik, gde su se tada nalazili torovi s kozama. Gorki se, neposredan i otvoren, sprijateljio s njihovim vlasnikom koji mu je uvek davao tek pomuženo kozje mleko. Mnogo je kašljao i to mleko mu je, kako je sam pisao, neobično prijalo i krepilo ga. Odlazio je i na pijacu, gde je dugo razgovarao sa seljacima o poljskim radovima ili o tome kako seljanke spravljaju poznati sir i kajmak. Družio se, inače, s učiteljem Dušanom Stošićem i profesorom Čađevićem. A ovako se susreta s Maksimom Gorkim mnogo kasnije sećao beogradski penzioner Miroslav Bekčić:

„Godine 1924. bio sam šegrt u Vrnjačkoj banji. Naravno, tada nisam ni znao da je to pisac Gorki, ali sam dobro zapamtio njegov lik. Prvi put sam ga video na jednoj predstavi ruskih kozaka. Sedeo je u prvom redu okružen pažnjom domaćina. Imao je običaj da se dugo šeta po banji. Uskoro sam i ja imao neobičan susret s njim. Kao šegrt, morao sam da poslujem oko kuće majstora kod koga sam radio i da mu sa izvora donosim mineralnu vodu. Svaki put u znak protesta što moram da idem kresao sam nožem bor pored kog sam prolazio. To je onaj veliki, poznat banjski bor, o kom se kasnije pisalo u novinama jer je veoma staro drvo. I tog dana, upravo kad sam odsekao jednu veću granu, začuo sam odsečan glas. Obraćao mi se na jeziku koji nisam sasvim razumeo, a koji je ličio na naš. Ugledao sam onog visokog, brkatog čoveka plavih očiju. Prišao mi je smešeći se, blago povukao za uvo, a zatim pomilovao po glavi. Govorio je nešto što ja nisam razumeo i rukom pokazivao na bor. Nisam se uplašio, ali me je bilo sramota. Jednog dana popravljao sam bravu u kući profesora Čađevića, a u dvorištu je sedeo čovek koji me je ukorio što sečem grane bora. Prepoznao me, opet se nasmešio, ja sam posle dugo strahovao da će kazati poznanicima da me je video kako sakatim drveće u parku. Mnogo kasnije, dok sam čitao roman „Mati”, ugledao sam na prvoj strani lik poznatog čoveka. Odmah sam ga prepoznao: bio je to Maksim Gorki.”

Proteran...

Dani provedeni u Vrnjačkoj banji očigledno su prijali slavnom književniku: oporavio se i bio je zadovoljan što je upoznao gostoljubive ljude u jednoj slovenskoj zemlji. Međutim, odlazak iz ovog lečilišta Gorkom je sigurno ostao u vrlo neugodnoj uspomeni. Jer, on je iz Vrnjaca – proteran.

Sreski načelnik iz Trstenika, verovatno po nalogu iz Beograda, revnosno je izvršio naređenje da Maksim Gorki, boljševički pisac i propagator, odmah napusti i Vrnjačku banju i Jugoslaviju. Vlast je ipak saznala ko je taj mirni, jednostavni čovek. Plašeći se njegovih komunističkih ideja, odlučili su da ga po kratkom postupku proteraju.

Tako je pedesetšestogodišnji Gorki polovinom avgusta 1924. godine napustio Vrnjce i, preko Mađarske, otputovao u Sovjetski Savez. Njegov boravak u našoj zemlji rasvetljen je zahvaljujući dugogodišnjem radu i traganju kruševačkog publiciste Milutina Jugovića.

Zabavnik