Republika Moldavija: pokušaj „dekonstrukcije“ zemlje i naroda

Procesi, koji se analiziraju u knjizi moldavskog politologa Bogdana Cirdje „Republika Moldavija: dekonstruikcija zemlje i naroda“ (*) tiču se i mnogih savremenih država. Operišući pojmom nacije kao „socijalne konstrukcije“, B.Cirdja pokazuje kako se može demontirati (dekonstruisati) nacija, tranžirajući je na sastavne delove – nacionalne tradicije, simbole, mitove, praznike, likove heroja i druge elemente nacionalne samosvesti.
 

Prva etapa dekonstrukcije Moldavije  pokrenuta je početkom 1990-ih godina, kada je uz aktivno učešće pokreta „Narodni Front“ zacrtan kurs u pravcu  ujedinjenja sa susednom Rumunijom. Zajedno sa nezavisnošću Moldaviji su darovani i simboli nove državnosti, koji su bili u raskoraku sa istorijskom tradicijom i nisu se naročito razlikovali od rumunskih: zastava i grb, himna „Probudite se, Rumuni!“ udžbenici  „Istorije Rumuna“, nazivi administrativno-teritorijalnih jedinica  (žudec) i valute (lej). Ustav Moldavije iz 1994. godine faktički je kopiran sa rumunskog.
 

Pridnjestrovski oružani konflikt doveo je do teritorijalong raskola moldavske države i do uvođenja ruskog mirovnog kontingenta. Na teritoriji bivše Moldavske SSR faktički su se pojavile tri nove političke tvorevine: Republika Moldavija, Pridnjestrovska Moldavska Republika i Gagauzija, koja je 1994. godine dobila status autonomije. Istovremeno je  sa tim  počeo i masovni odliv stanovništva - odlazak mnogih hiljada radnosposobnih ljudi u inostranstvo trbuhom za kruhom.
 

Ekonomske reforme 1990-ih godina, koje su sprovođene po kanonima  „Vašingtonskog konsenzusa“ dovele su do toga, da je BDP Moldavije pao do 36 procenata od nivoa 1990. godine, a spoljni dug dostigao 65 procenata domaćeg bruto porizvoda. Liberalni reformatori, koji su razorili industrijski potencijal zemlje u suštini su lišili državu stvorene za vreme SSSR ekonomske baze, što je učinilo nemogućim njeno nezavisno postojanje. Budžet se počeo formirati 70 procenata na račun spoljnih zajmova i ukidanja PDV na uvozne robe.
 

U to vreme u Moldaviji su se počele razmnožavati različite Nevladine organizacije, finansirane na račun evropskih, najčepće rumunskih donatora. R.Cirdja navodi tri osnovne funkcije tih organizacija:
 

- monitoring delovanja vlasti, prikupljanje informacija za inostrane sponzore;
 

- promovisanje zapadnih vrednosti, propagiranje svega rumunskog, stvaranje barijera na putu sprovođenja „proruske politike“;
 

- stvaranje preduslova za smenu vlasti pored ostalog putem uličnih demonstracija – protestnih mitinga, opsedanja pojedinih institucija, protestnih šetnji itd, (uzgred rečeno, te Nevladnije organizacije danas aktivno mitinguju protiv stvaranja umereno-proruske levocentrističke koalicije PKRM –DPM).
 

Uopšte i u celini, „unionistima“ (onoma koji se zalažu da  Moldaviju apsorbuje Rumunija) pošlo je za rukom da stvore pretpostavke za proglešenje Moldavije  „neodrživom državom“... Taj proces je  zaustavnjen sa dolaskom na vlast 2001. godine PKRM, koja se odredila za kurs u pravcu očuvanja moldavske državnosti. Međutim, potpunu pobedu nad „unionizmom“ moldavski komunisti  nisu uspeli da izbore, pa je posle parlamentarnih izbora aprila 2009. godine počela druga etapa dekonstrukcije Moldavije.
 

Posebni deo rada Bogdana Cirdje posvećen je tragičnim događajima 7. aprila 2009. godine, kada se u Kišinjovu dogodio izrežirani od strane određenih političkih snaga napad na moldavsku državnost, koji je označio start čitavog semiotičkog programa za smenu tradicioanlnih moldavskih simbola. Autor posebno skreće pažnju na osvajanje simboličkog prostora moldavske nacije i  kaže, da je nacija, lišena tradicija i heraldičkih simbola, osuđena na nepostojanje.
 

Od 2004. godine tek do granica Moldaviji se približio NATO, a od 2007. godine i Evropska unija. Rukovodstvo republike je počelo osećati snažan pritisak od strane tih organizacija, a takođe, što je posebno važno,  od strane Rumunije, koja je otvoreno iznela svoje teritorijalne pretenzije prema Moldaviji. Prisustvo ruskog mirovnog kontingenta u Pridnjestrovlju počelo je naročito brinuti Severno-Atlantsku alijansu. Kako smatra B.Cirdja, upravo se time objašnjava odbijanje Kišinjova da  potpiše „Memorandum Kozaka“ 2003. godine i predlog koji je potom usledio od strane predsednika Rumunije Trajana Beseskua o stvaranju konfederecije sa Moldavijom radi zajedeničkog ulaska u Evropsku uniju.  Godine 2006.  NATO je  uspeo da privoli rukovodstvo Moldavije na potpisivanje individualnog plana partnerstva, o  održavalju zajedničkih vojnih manevara  protiv „uslovnog neprijatelja“, aktivno učešće u bloku  GUAM, čiji je cilj bio izolacija Ruske Federacije po južnom perimetru uz njeno odsecanje od pomorskih komunikacija i transportnih koridora nafte i gasa. U odgovor na te poteze Rusija je  povećala cene gasa i uvela zabranu uvoza vina iz Moldavije. Pokušaji PKRM da zaustave odnose sa Moskvom 2007 - 2009. godine doveli su do žestoke reakcije Zapada i Rumunije.
 

Prema rezultatima parlamentarnih izbora 29. jula 2009. godine  proruski raspoložena PKRM ostala je bez vlasti i povukla se u opoziciju. Po mišljenju B.Cirdje,  jedan od osnovnih uzroka slabljenja komunista i aktivizacije prozapadnih političkih snaga u republici bile su, zapravo, martovske deklaracije, koje su potpisali D.Medvedev, V.Voronjin i I.Smirnov, a koje su glasile da će ruska vojska ostati do sređivanja konflikta. Zapad je smatrao da to protivureči Istambulskim sporazumima OEBS iz 1999. godine.
 

U Moldaviji je  skrpljena „Alijansa za evropsku integraciju“ (AEI), koja je uključivala prorumunske Liberalno-demokratsku i Liberalnu partiju Moldavije, centrističku Alijansu „Naša Moldavija“ i umereno-prorusku Demokratsku partiju Moldavije. Pri takvom odnosu snaga Bukurešt je dobio mogućnost da aktivno utiče na politiku Moldavije, ostvarujući delimično spoljno upravljanje tom zemljom. Kako apostrofira B.Cirdja, Rumunija je počela proces latentne integracije Moldavije u svoj kulturni i ekonomski prostor sa aspiracijama na anšlus u narednih 20-25. godina. Početkom decembra 2010. godine rumunski predsednik Trajan Besesku je to i otvoreno saopštio.
 

Prvi vladini napadi AEI bili su ukidanje zabrane dvojnog državljanstva u višim organima vlasti, potpisivanje sporazuma o pograničnom trafiku sa Ruminijom (bez zaključivanja Ugovora o granici i Temeljnog sporazuma, što je Bukurešt izbegavao), uklanjanje bodljikave žice na reci Prut, otvaranje dva rumunska konzulata u gradovima Beljci i Kagul. Za jednu godinu u Moldaviji se pojavilo niz rumunskih  medija: TVR-1, Publika TV, Žurnal TV, listovi Adeverul, Evenimentul eilej. Ministarstvo prosvete se izborilo za otvaranje filijale rumunskog  Galackog univerziteta u Kaguli, a takođe je dobilo nekoliko hiljada mesta za moldavske studente u Visokoškolskim ustanovama Rumunije.  Rumunski konsultanti pojavili su se u svim ministarstvima vlade. Savetnik predsednika postao je Dan Dungačiu, saradnik rumunskog MIP, blizak rumunskim specijalnim službama. Većina ministara i deputata iz AEI su stranci (sa rumunskim državljanstvom).
 

U toku godine između različitih resora Moldavije i Rumunije potpisano je niz dokumenata, u nekim slučajevima tajnih,  kojima se pojačava zavisnost Kišinjova od Bukurešta. Radi se o sporazumima između Nacionalne banke Moldavije i Rumunije, moldavskih karabinijera i rumunske žandarmerije, moldavskom Službom za informisanje i bezbednost i rumunskih specijalnih službi.  13.  septembra 2010. godine  moldavska javnost saznala je  da  se Republika Moldavija i Rumunija pripremaju da zaključe međudržavni Sporazum o vojnoj saradnji, koji podrazumeva održavanje zajedničkih manevara, razmenu tajnih informacija u oblasti planiranja odbrane i uzajamno korišćenje poligona. Peti član tog Sporazuma podrazumeva stvaranje mešovite rumunsko-moldavske vojne komisije na čelu sa ministrima odbrane. Imajući u vidu da je ranije Moldavija izvodila vojne manevre sa NATO u  okvirima individualnog plana partnerstva, a početkom 2010. godine Rumunija predložila da na svojoj teritoriji instalira američki sistem PRO, postoje sve osnove za pretpostavku da  je vojna saradnja dve zemlje usmerena protiv istočnih suseda (iako je, prema Ustavu, Moldavija neutralna država i neće se pridružiti bilo kakvoj vojnoj alijansi).
 

Kako ističe B.Cirdja istovremeno sa vojnim savezom pod rumunskim rukovodstvom su se počeli formirati zajednički organi vlasti Moldavije i Rumunije. U aprilu 2010. godine vršilac dužnosti predsednika Republike Moldavije Mihaj Gimpu je sa rumunskim predsednikom Trajanom Beseskuom potpisao Deklaraciju o strateškoj saradnji u oblasti evropskih integracija. Tim dokumentom Bukurešt pokušava da zameni Temeljni politički sporazum. U suštini, potpisani dokument priznaje Rumuniji ulogu „advokata“ Moldavije po pitanjima njenog prijema u EU i fiksira odnose subordinacije „mlađeg“ Kišinjova u odnosu na „stariji“ Bukurešt. 15. marta 2010. godine u Kišinjovu je održan ceremonilaj otvaranja Parlamentarnog biroa rumunskog senatora, vice-predsednika komisije za spoljnu politiku Viorela Badja. Drugim rečima, u Moldaviji su počeli zvanično funkcionisati rumunski organi. 15. jula 2010. godine  pojaviula se informacija o tome,  da je Moldavija omogućila Rumuniji slobodan dostup nacionalnoj bazi podataka Državnog registra stanovništva. U decembru 2010. godine Rumunija je  dobila pravo da u ime Prehrambene i poljoprivredne organizacije OUN izvrši popis poljoprivrednog inventara zemlje. U januaru 2011. godine planorano je  zajedničko zasedanje vlade Moldavije i Rumunije o pitanjima evropske integracije.
 

Apogej svih „unionističkih“ akcija svakako je izjava Rumunskog centra za evropske politike, data krajem decembra 2010. godine o tome, da  Rumunija treba da otvori „specijalni biro“, koji će koordinirati poliitku Bukurešta prema Moldaviji. Centar predlaže vladi da  vodi agresivniju ideološku politiku na moldavskom pravcu, da podržava rumunske medije i kulturne centre u Moldaviji, da  pokrene ranije blokirane projekte za razvoj infrastrukture i sfere energetike.

Knjiga Bogdana Cirdje predstavlja ubedljivu potvrdu, da Republika Moldavija preživljava teška vremena. Istovremeno, ona nipošto nije „neodrživa država“. Pre bi smo rekli da je to „slaba država“ sa ograničenim suverenitetom i neefikasno funkcionišućom vlašću. Tojest,  nade u preporod moldavske državnosti još nisu izgubljene.