U susret 2013: kako pozvati papu, a da niko ne primeti?

„Dobro je da se predstavnici crkava nađu na jednom mestu, da počne jedan dijalog, ljudski i prijateljski, a druga pitanja između crkava mogu biti ostavljena za kasnije,“ izjavio je 25. decembra Patrijarh srbski g. Irinej prilikom potpisivanja ugovora o izgradnji kompleksa na brdu Vinik iznad Niša, posvećenog Konstantinu Velikom, koji treba da primi visoke goste iz zemlje i inostranstva povodom 1700-godišnjice potpisivanja Milanskog edikta 2013. Samo jedna rečenica, koja ipak sadrži toliko toga, dostojna jednog patrijarha po svojoj nabijenosti značenjem. Šta nam sve ona nagoveštava?
 

Na prvom mestu, jasno je da je, posle sadašnjih svetovnih vlasti u Srbiji, preovlađujuća struja među arhijerejima SPC rešila da iskoristi pomenuti jubilej kako bi pozvala papu da poseti Srbiju, i da je stvar samo u proceni najpovoljnijeg trenutka da se to i zvanično obelodani. To se može „pročitati između redova“ patrijarhove izjave. Pitanje je – zašto se javnosti Srbije ovakve stvari saopštavaju „između redova“, umesto da se otvoreno kaže ono što je već očigledno?
 

Ovakav pristup onespokojava najpre zato što se ponašanje vodeće jerarhije SPC utopilo u sveopštu smutnju koja toliko pritiska duh sadašnjeg vremena. Umesto otvorenog, jasno obrazloženog stava koji je, u isto vreme, otvoren i za unutrašnji razgovor po ovom veoma važnom pitanju, izgleda da se smatra da pravoslavnu javnost jednostavno treba „spremati“ odozdo za trenutak kada će joj se saopštiti već donesena odluka. Uz očigledno pitanje zašto se takve odluke donose bez čak i pokušaja stvaranja nekog šireg konsenzusa, postavlja se i pitanje – zašto se smatra da pravoslavna javnost za nju navodno „nije spremna“? Nedobronamerni bi ovde na prvu loptu rekli da je to zato što je ona previše „zatucana“, „konzervativna“, „zatvorena“ ili, pak, „etnofiletistička“, „anti-ekumenistička“. I za ovakve i slične kvalifikacije im upravo deo najviše crkvene jerarhije daje za pravo. jer, ako nije tako, zašto se onda patrijarh ustručava da saopšti stvari onakvim kakve očigledno jesu, da postupa otvoreno? Mora se primetiti da ovakvo ponašanje pre podseća na „upravljanje nerazumnim narodom“ koje EU zvaničnici pripisuju predsedniku Srbije, i da se pravoslavna javnost pre tretira kao žaba koju treba polako kuvati nego kao zajednica ravnopravnih sudeonika u večnom spasenju.
 

Zapravo se čini da se javna rasprava oko papinog eventualnog dolaska želi izbeći. Deo razloga sigurno leži u još uvek rovitoj situaciji vezanoj za svrgavanje vladike Artemija (koje, opet, neki povezuju i sa pripremama za 2013.), čiji bi izrazito anti-ekumenistički stavovi opet došli do izražaja i možda zadobili nove pristalice, što bi dodatno produbilo jaz koji trenutno vlada unutar SPC. Drugi deo razloga, pak, verovatno leži u pretpostavljenoj opasnosti da bi se time otvorila Pandorina kutija koja, mimo bogoslovskih razlika između pravoslavlja i rimokatoličanstva u celini, sadrži još uvek neraščišćene račune između SPC i srbskog naroda s jedne strane i Vatikana sa druge, od kojih je Jasenovac najkrupnije, ali ne i jedino (tu su i pitanja pokrštavanja pravoslavnih pod pritiskom u vekovima kada su bili stešnjeni između otomanske Turske i katoličke Evrope, prevremenog priznanja Hrvatske i Slovenije 1991, papinog poziva na bombardovanje srbskih položaja, itd.). Postavlja se pitanje – zašto su to stvari oko kojih ne treba voditi javnu raspravu već sad?
 

Ovde stižemo do drugog dela patrijarhove izjave, gde se govori o „počinjanju dijaloga“, za koji bi obeležavanje pomenute godišnjice predstavljalo zgodan povod. Naravno, jasno je da se ovde misli ne na naš međusobni već na ekumenski dijalog, koji se, izgleda, znatno više vrednuje. S tim u vezi, s obzirom na činjenicu da su pravoslavni deo opšteg ekumenskog dijaloga unutar Svetskog saveza crkava najkasnije od konferencije na Rodosu 1959. (mnogi bi rekli još od Enciklike Carigradske Patrijaršije o uvođenju grigorijanskog kalendara iz 1920.) i da se jerarhije svih zajednica koje sebe nazivaju „crkvama“ već decenijama sastaju, postavlja se logično pitanje: ako dijalog tek treba da počne, šta je bio cilj svih prethodnih sastanaka? A, ako se vodio dijalog, na koji se to „početak“ sada aludira? Ili je možda pre reč o traženju najprihvatljivijeg opravdanja za potez bez presedana u istoriji SPC? Ako je tako, a tako može izgledati, šta je onda pravi cilj papine posete? Početak nekog novog dijaloga koji navodno nikako ne može da počne pre nego što papa kroči na tlo Srbije? Ili možda nešto drugo, što još uvek, kako se procenjuje, „nismo spremni“ da čujemo?
 

Najgore u svemu je što ovakvo postupanje ostavlja utisak da deo jerarhije SPC potcenjuje verni narod, a možda i onaj drugi deo jerarhije koji bi se u ovom trenutku protivio papinom dolasku. Takvo odsustvo otvorenosti lako može dovesti do zaključka da postoji strah da bi neki možda već unapred postavljeni planovi biti osujećeni, da je cela stvar oko papine posete nešto što je vođeno nekom ideologijom i skrivenom dinamikom, koja se još uvek ne iznosi na svetlost dana. Kao da je cilj već zacrtan, umesto da se do njega dođe prirodnim tokom i otvorenim sredstvima. Sve to uliva opravdani nespokoj, koji neminovno traži odgovore.
 

Ne potcenjuje se pravoslavna javnost samo time što se postepeno privodi naizgled već svršenom činu, već i zbog toga što se potcenjuje jedan kapacitet koji je srbski narod iznova pokazivao tokom svoje istorije, često na svoju ogromnu štetu: kapacitet za praštanje i mirenje (istina, mnogo lakše sa drugima nego sa svojima). Da li iko sumnja u utisak koji bi papino poklonjenje jasenovačkim žrtvama ostavio među Srbima, u prijem od strane srpske javnosti jasnog vatikanskog određivanja prema ulozi Rimokatoličke crkve u NDH? Na osnovu čak i površnog poznavanja srbskog mentaliteta, moglo bi se sa sigurnošću reći da bi takvi gestovi, pod uslovom da se dožive kao iskreni i da ne budu na bilo koji način relativizovani – kao na dobroj ispovesti – bili pozitivno primljeni kod većeg dela srpske javnosti. Što bi zapravo predstavljalo jedini pravi temelj za „počinjanje dijaloga“, ali ovog puta istinskog i nelicemernog, između SPC i Vatikana.
 

Ovo nas opet vraća na pitanje – zašto se to ne radi već sad? Zašto papa prvo treba da dođe da bi „dijalog počeo“? Zašto se već sad, za početak, ne oforme tela sa obe strane, srpske i vatikanske, koja bi se detaljno bavila ovim stvarima, koja bi pokrenula zajednički rad, na prvom mestu, na utvrđivanju pune istine o dešavanjima tokom Drugog svetskog rata – o broju žrtava u Jasenovcu, o rimokatoličkim sveštenicima koji su direktno učestvovali u pokolju pravoslavnog (kao i jevrejskog, ciganskog i „neposlušnog“ hrvatskog) naroda na prostoru NDH, o ulozi Alojzija Stepinca, na osnovu neoborivih dokumenata? Razume se, i Rimokatolička crkva bi isto tako bila pozvana da iznese eventualne zamerke koje ima na račun ponašanja SPC i njenih vernika prema svojoj pastvi u tom i drugim periodima.
 

Ova pitanja nisu nova, ali bode oči činjenica da otvoreni dijalog o njima nedostaje svih ovih godina, a nije u nagoveštaju ni sad, kada se predstavnici obe strane skoro utrkuju u deljenju međusobnih komplimenata, i kada se očigledno sprema sastanak glavara na srbskom tlu, i to pre nego što je i jedno od pomenutih suštinskih pitanja raščišćeno, ili bar suštinski pokrenuto. Sve to neizbežno navodi na zaključak da se možda te stvari i ne žele raščistiti, bar ne pre dolaska pape i vaskolikog svetskog hrišćanstva u Niš 2013. Možda se računa da bi takav dolazak toliko zasenio sve svojim sjajem i moći, svojom javnom demonstracijom uzajamne „ljubavi“, da bi svi pobornici iskrenog i otvorenog dijaloga bili, ako ne posramljeni, a onda bar naterani u defanzivu? Bez zadovoljavajućeg objašnjenja, ovakva i slična nagađanja su sasvim opravdana.
 

Najgore od svega je što se, ovakvim postupanjem, upravo umanjuju šanse istinskog pomirenja, i to u vreme nadiruće opasnosti po hrišćansku veru u celini. U svojoj izjavi u Nišu, patrijarh je takođe govorio o nužnosti „odupiranja jednoj novoj religiji koja se jako brzo širi po svetu“, i da je neophodno to uraditi „jednom logikom i jednom istinom“, bez vođenja „polemičkih i borbenih razgovora“. Da li se i ovde možda krije razlog za izbegavanje pokretanja suštinskog dijaloga koji bi prethodio „velikom susretu“ 2013? Da li se smatra da bi otvoreno iznošenje svih nesuglasica, nerešenih pitanja i, pogotovo, još uvek otvorenih rana, zapravo predstavljalo „polemisanje“ i „borbenost“, a ne istinski dijalog? Da li to znači da jerarhija SPC nije dovoljno sigurna u svoje argumente, pa čak ni one o Jasenovcu? Ako je tako, onda bi o tome trebalo da obavesti i verni narod. Da li to, pak, znači da ista ta jerarhija ne veruje da bi Vatikan bio spreman da o tim pitanjima razgovara na iole smislen, suštinski način? Ako je tako, ne bi li i to trebalo da znamo? Ne bi li, poučeni neuspelim pokušajima unije u vreme nadiruće otomanske opasnosti u prvoj polovini 15. veka, ali i iskustvom guranja pod tepih ozbiljnih međunacionalnih i verskih nesuglasica i istorijskih hipoteka u SFRJ, što je na kraju dovelo do eksplozije nezadovoljstva i krvoprolića, trebalo da pokušamo nešto radikalno novo, nešto što se zove iskrenost i otvorenost bez taktiziranja i dvosmislenosti? Da na prvom mestu kažemo, kao što su mnogi već rekli, i nastaviće da govore – da bilo koji put u Srbiju bilo kog pape neminovno mora da vodi preko Jasenovca?
 

U vreme kada svet vapi za nepatvorenom istinom, upravo najviše žalosti činjenica da ona ne dolazi sa mesta sa kojeg bi trebalo da dolazi, sa katedra koje propovedaju o prolaznosti ovog sveta i o Onome koji je Put, Istina i Život, da se stiče utisak da bi nam tek neki crkveni Vikiliks otkrio prave namere koje se kriju iza nastojanja mnogih crkvenih jerarha. A sve bi moglo da bude tako jednostavno, kao što i jeste Nauka kojoj je dato da je bolje razumeju prosti od navodno umnih. Vođen geslom da će nas „istina osloboditi“, koji istinski vernik ne bi želeo opštehrišćansko pomirenje i saglasnost u „istini i logici“? Ali, koji među takvima istinski veruje da se ovi veliki ciljevi mogu ostvariti „odozgo“, kroz prećutkivanja, diplomatisanja i spektakle?
 

Do 2013. nas dele još dve pune godine. Bez naznaka da će suštinski dijalog početi pre najavljenog niškog spektakla, sasvim su opravdane sumnje da bi dolazak pape koji nam se još uvek stidljivo najavljuje, pre otežao započinjanje oslobađajućeg i lekovitog dijaloga, koji bi imao bar neku šansu da donese istinsko jedinstvo svih koji teže spasenju stazama Bogočoveka. A te sumnje mogu lako, na putu pravoslavno-rimokatoličkog „dijaloga“, da trajno naruše onaj unutarpravoslavni. Već sada vidimo da beogradski nadbiskup Hočevar otvoreno govori da postoji „većinski deo SPC“ koji, po njemu, želi da papa dođe u Srbiju, što bi se moglo tumačiti ne samo kao neprimereno mešanje u unutrašnje stvari SPC, već i kao nagoveštaj da taj „većinski deo“ uspešnije komunicira sa Vatikanom nego sa sopstvenom sabraćom u Saboru. Kao da se ispunjavaju proročanske reči o. Save Janjića (izrečene, istina, „davne“ 1995.) da „svejeres ekumenizma sa svih strana nagriza jedinstvo Pravoslavne Crkve“.
 

 Ipak, uprkos tome, uprkos npr. rečima vladike Braničevskog Ignjatija (iz 1993.) da je „hrišćanstvo na Zapadu prestalo da postoji kao Crkva: postalo je ideologija, skup etičkih zakona“), nema razloga da otvoreni srbsko-vatikanski dijalog ne počne – kad već navodno nije počeo dosad. A on bi bio neizmerno unapređen kada bi se, tokom predstojeće posete Hrvatskoj, papa Benedikt poklonio žrtvama Jasenovcu, i jasno i nedvosmisleno odredio svoju crkvu prema celom kontekstu koji je do Jasenovca i doveo. Zasad to nije najavljeno, ali jeste molitva na Stepinčevom grobu. Ako stvari nastave ovim tokom, onda će najavljeni niški spektakl nailaziti na sve veće osporavanje u samoj Srbiji, a sadašnji razdor unutar SPC će delovati benigno u odnosu na ono u šta će se pretvoriti. Osim, opet, ako pomenuti „većinski deo SPC“, uz vođenje daleko otvorenijeg ekumenskog dijaloga, napokon ne započne dijalog i sa sopstvenom pastvom.

Aleksandar Pavić,