Marija Antoaneta: hleb, brioši i zatvorska čorba

Ako nemaju hleb, neka jedu kolače! Ta krilatica se pripisuje francuskoj kraljici Mariji Antoaneti kao ilustracija jaza između apsolutističke monarhije i narodne bede. Međutim, istoričari sumnjaju da je Marija Antoaneta izgovorila tu istorijsku rečenicu. Postoji mišlenje da je tu rečenicu izmislio filozof Žan-Žak Ruso, koji ju je pripisao mladoj francuskoj princezi. Kasnije su to poistovetili s Marijom Antoanetom koja ustvari u momentu nastanka te krilatice nije ni stigla u Francusku iz svoje rođene Austrije.


Još jedna kulinarska glasina povezana je takođe s kraljicom Marijom Antoanetom. Ona tvrdi da upravo njoj Francuzi duguju upoznavanje s čuvenim kroasanima. Tobože je austrijska princeza zaželela bečko pecivo u obliku polumeseca. Zato je ona tobože pozvala u Pariz bečke pekare da bi pokazali francuskim kolegama kako se peku kroasani. Međutim, istoričari ne veruju da u tim podacima ima bar malo istine.


Zato je poznato da je u svojoj rezidenciji u Trianonu Marija Antoaneta volela da sama pripremi nešto, naprimer, omlet. Čak je znala da sama napravi vrhnje i sireve.


Francuzi su bili očarani njenom lepotom, te su dočekali kćerku austrijskog imperatora Franje Prvog i imperatorke Marije Tereze oduševljeno, ali se kasnije ona pretvorila u simbol omrženog starog režima, te su je optuživali za sve grehe – od razvrata sve do učešća u antifrancuskim zaverama. Manjak namirnica i beda narodnih masa na kraju krajeva su rezultirali revolucijom.
 

Posle neuspelog bekstva kralja Luja 16. sa porodicom iz revolucionarne Francuske sudbina monarha i njegovih rođaka, među njima i kraljice, bila je rešena. Uskoro je monarhija u Francuskoj bila ukinuta, a kralj sa porodicom se našao u zamku Tampl i bio optužen za zaveru protiv slobode nacije i niz napada na bezbednost države. Prvo su nalaženje visokih osoba u zatvoru pokušavali da po mogućnosti olakšaju. Zidovi prostorija u velikoj kuli su bili tapacirani, donet je bio i nameštaj. Gradske vlasti su se pobrinule i o dobroj ishrani Luja i njegovih najbližih. Najmanje 13 ljudi je spremalo jela i služila kralja za stolom, svaki se ručak sastojao od najmanje tri supe, četiri predjela, dva glavna jela, četiri laka jela, kompota, voća, vina – malvazije, bordoa, šampanjca; troškovi ishrane za tri i po meseca su iznosili najmanje 35 hiljada livra.
 

Nekoliko meseci posle pogubljenja Luja 16. reaolucionarni Komitet društvenog spasa premestio je Mariju Antoanetu iz zamka Tampl u samicu kule Konsjeržeri. Poslednje dane je kraljica provela u čitanju i molitvama. Dva puta na dan su joj donosili hranu: u 9 ujutro – doručak (kafu ili čokoladu sa kiflom), u podne – ručak (čorbu, jelo od povrća, divljač ili teletinu i desert).

Poslednja njena trapeza je bila supa sa rezancima. Devojci, koja je ušla u samicu da bi joj predložila jelo, Marija Antoaneta rekla: Draga devojčice, za mene je sve svršeno. Međutim, devojka je nagovorila zatvorenicu da pojede supu, koju je ona spremila. Kraljica je našla u sebi snage za dve-tri kašike supe.

21. septembra 1792. godine na pariskom trgu Revolucije je bivša kraljica, udovica Kapet bila pogubljena. Međutim, rečenica o kolačima, koje moraju da jedu siromasi, a koja se joj pripisuje, i dalje se citira u svetu.