Prof. dr Jasmina Vujić, šef katedre za nuklearni inženjering na Berkliju (1. deo)

Teško je proniknuti u uzroke i suštinu dugoročnih pokušaja da se Institut u Vinči temeljno rasturi. Možda je najbliže istini da taj Institut, kao i mnoge druge renomirane nacionalne institucije, ubija neznanje, politikantstvo i loše namere pre svega u određenim političkim krugovima na vlasti. Sve se to sprovodi pod parolom ”reformi” u cilju navodnog poboljšanja postojećeg stanja, ali se često sprovode ”reforme radi reformi” ili, kao u slučaju INN Vinča, zbog nekog teško razumljivog i nelogičnog cilja. Između ostalog, više puta se spominje nekakav ”tehnološki park” čiji bi jedan deo bio Institut u redukovanoj formi, ali ostaje nejasno kakve bi se to tehnološke celine smeštale u taj ”park”, ako se ništa ne čini da se nove tehnologije razvijaju, nego se još i stare tehnološke celine gase. Umesto toga, svakodnevno se čuju hvalospevi o izgradnji nekakvog centra za promociju nauke, pa o izgradnji centra za nanonauke (a takav u Institutu već postoji), i sličnih tzv. infrastrukturnih projekta iz oblasti nauke. Na žalost, u većini slučajeva se ispostavlja da se te najave i promocije prave u cilju opravdanja novih kredita, ili jednostavno radi promocije određenih ministara ili stranaka na vlasti, dok postojeći naučni centri, fakulteti i instituti kubure i sa dažbinama za grejanje i komunalije, a da ne govorimo o drugim, bitnim stvarima za razvoj naučnog rada i obrazovanje naučnog podmlatka.

Da bi se shvatila čitava priča oko INN Vinča, treba se vratiti šest-sedam godina unazad, kada je Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (MNTR) po prvi put krenulo u razbijanje Instituta. Tadašnji ministar za nauku Dragan Domazet izašao jej sa predlogom da se Institut transformiše tako što će se rasparčati i podeliti na 4 dela. Za izvršioca tog destruktivnog udara na INN Vinča ministar Domazet je izabrao svog stranačkog kolegu Dragoslava Petrovića, profesora Univerziteta u Novom Sadu, koji prema tadašnjem Statutu Instituta nije čak ni zadovoljavao kriterijume za direktora. Evo šta o tim dešavanjima stoji u žalbi koju je tadašnji potpredsednik Naučnog veća INN Vinča, dr Božidar Cekić, uputio tadašnjem predsedniku Vlade Srbije Živkoviću (18. jula 2003.):

U svakoj normalnoj državi, posle ovakvog nezakonitog, neetičkog i nemoralnog ponašanja ministar bi trenutno dobio otkaz!

Domazetov predlog za cepanje Instituta je takođe naišao na oštru osudu naučne javnosti u Srbiji, ali i preko stotinu eminentnih stručnjaka iz sveta našeg porekla, koji su potekli iz Vinče, i koji su svojim potpisima na peticiji podržali jedinstveni Institut. Pored toga, istakli su da je više nego besmisleno razdvajanje fundamentalnih i primenjenih istraživanja, jer su se upravo ta njihova povezanost kao i postojanje suštinske multidisciplinarnosti pokazali plodotvornim i omogućili Institutu uspešno uključivanje u više domaćih i inostranih projekata i rešavanje konkretnih problema za razne naručioce poslova. Na taj način Institut je na tržištu, izvan državnog budžeta, ostvarivao polovinu prihoda i finansijski opstao i nabavljao opremu koja je onda korišćena i za projekte sa MNTR. Zbog svega navedenog, realno nije moguće Institut smatrati potpuno državnim vlasništvom, sa kojim državni službenici mogu raspolagati mimo volje saradnika Instituta.

Na sreću, do realizacije Domazetove zamisli tada nije došlo, iako je on na cepanju Instituta insistirao sve do pada tadašnje vlade početkom 2004. Šest godina kasnije, tadašnji v.d. direktor Instituta Dragoslav Petrović za Akter otkriva prave razloge iza ideje cepanja Instituta:

Ipak, Domazetu je uspelo da Institut i Srbiju ”oslobodi” izuzetno dragocenog visokoobogaćenog uranijumskog goriva, nabavljenog kao zamena za isluženo reaktorsko gorivo na istraživačkom reaktoru ruske proizvodnje u Institutu, čime je praktično ugašen dugogodišnji nuklearni program u Institutu, a da o tome nije prethodno vođena nikakva ozbiljna diskusija u srbskim naučnim i akademskim krugovima. Domazet, kao i ostali u Vladi, koji su na ministarska mesta postavljeni iako nisu za to imali ni prethodna iskustva ni znanja, podlegao je pretnjama iz inostranstva zbog navodne opasnosti od nuklearnog terorizma, i doneo niz veoma štetnih odluka s dugoročnim posledicama. On je pod pritiskom pristao na odnošenje skupocenog svežeg visokoobogaćenog goriva, bez prethodnog dogovora o sudbini daleko opasnijeg istrošenog goriva koje je još godinama ostalo u Institutu, kao i bez ikakvog dogovora o kompenzaciji Institutu. Ministar Domazet i Vlada su u svakom trenutku mogli da konsultuju poznavaoce prilika u drugim nuklearnim institutima u svetu, koji su prošli kroz slične situacije. Iskustva drugih zemalja pokazuju da je bilo moguće ili dobiti adekvatnu finansijsku nadoknadu za odnošenje visokoradioaktivnog isluženog uranijumskog goriva sa reaktora RA u zemlju porekla, ili pak dobiti odgovarajuću količinu niskoobogaćenog goriva za nastavak rada istraživačkog reaktora, čime bi se omogućio nastavak dugogodišnjeg istraživačkog rada u oblasti nuklearnih nauka i tehnologije.

Ovakve ishitrene odluke nestručnog i arogantnog ministra za nauku i poltronskog rukovodstva INN Vinča praktično su na duži rok ugasile svaku mogućnost oživljavanja nezavisnog istraživačkog i naučnog rada u nuklearnoj oblasti u Srbiji.

Kakvo je danas stanje u INN Vinča?

Da je Srbija pravna država, brigu o ovom veoma važnom multidisciplinarnom Institutu i o njegovim osnovnim delatnostima vodio bi osnivač Instituta, a koliko znam, osnivačka prava su državnim odlukama preneta na Narodnu Skupštinu Republike Srbije. Ispred Vlade Srbije za nauku je zaduženo Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj, MNTR, na čijem je čelu trenutno ministar Đelić. Institut je, takođe, deo Beogradskog univerziteta. To znači da nijedna odluka Ministarstva za nauku koja je vezana za drastične promene u položaju i strukturi Instituta i davno definisanim osnovnim delatnostima Instituta NE MOŽE da bude doneta samo od strane MNTR–a, bez saglasnosti Narodne Skupštine i Beogradskog univerziteta. To takođe znači da bi osobe koje su odgovorne za nezakonito uništavanje Instituta, za donošenje odluka koje su protiv dugoročnih interesa Republike Srbije i njenog naroda, odnosno za teško kršenje ustavnih, zakonskih i etičkih normi, u budućnosti, kada Srbija postane pravna država, mogle i morale biti izvedene pred sud.

Ministar Đelić se, nažalost, nije nikada bavio naučnim radom da bi mogao da proceni značaj pojedinih naučnih disciplina, niti ima ikakvo obrazovanje iz oblasti delatnosti Instituta. Pored toga, kao potpredsednik Vlade za evropske integracije, on jednostavno nema vremena da se zaista posveti neophodnoj reformi nauke u Srbiji. Svoje dužnosti i odgovornost je preneo na razne državne sekretare, pomoćnike, i kojekakve službenike u MNTR, koji, pozivajući se na njega žare i pale srbskom naukom. Niko od njih nema ni obrazovanje ni znanje iz oblasti nuklearnih nauka, iako formalno postoji radno mesto pomoćnika zaduženog za nuklearnu bezbednost i sigurnost. Zbog toga su minimalno izdvajanje u nauku i čudne reforme u toku mandata ministra Đelića veoma negativno uticali na razvoj nauke u Srbiji. Bilo koja osoba od integriteta bi u tom slučaju podnela ostavku na mesto ministra. Ali to se ne može očekivati od ministra Đelića.

Zato nije nikakvo iznenađenje što se uništavanje INN Vinča nastavilo i pod sadašnjom Vladom. Samo je taktika promenjena, i ovoga puta se pokušalo sa oprobanom Đelićevom metodom zaduživanja, te je početkom 2009. godine MNTR zahtevao od Intituta da se kod komercijalnih banaka zaduži za najmanje 25 miliona dolara, radi ispunjenja državne obaveze odnošenja isluženog uranijumskog goriva sa reaktora RA. Članovima UO Instituta bilo je odmah jasno da bi to dovelo do bankrota i trenutnog gašenja Instituta, pa takva, unapred pripremljena odluka Vlade nije prihvaćena od strane UO. Šta onda ministar Đelić radi? Menja spoljne članove UO, a za predsednika UO dovodi nikog drugog do partijskog druga dr Dragana Domazeta! Koristeći se metodom zamene teza pri čemu se isticalo ono što suštinski nije tačno da generalno, svi stručnjaci iz Instituta nisu korektno obavljali posao na Projektu VIND (dekomisija nuklearnog reaktora RA), Vlada oduzima Institutu ne samo taj projekt, nego i sve nuklearne objekte, više zgrada i opreme, i sve to prenosi na novoosnovano Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (JP NOS). Prema informacijama koje imam, samo osnivanje JP NOS je praćeno mnogim nezakonitostima, kao i prenošenje imovine i nadležnosti Instituta na JP NOS. Nikada nije spoveden postupak protiv odgovornih za nenamensko trošenje sredstava za VIND, nego upravo te ljude angažuje JP NOS, a za direktora JP postavlja partijskog kadrovika i pomoćnika eks ministra Domazeta, Mr Radojicu Pešića, osobu s predugim asistentskim stažom na Tehnološkom fakultetu i takođe bez ikakvog poznavanja nuklerne problematike.

Napominjem da Međunarodna Atomska Agencija (IAEA) iz Beča, koja je koordinirala ovim projektom, nije zahtevala formiranje nikakve nove institucije i bila je zadovoljna da taj projekat obavi Institut Vinča.

Posao oko odnošenja istrošenog visokoradioaktivnog uranijumskog goriva uglavnom su obavili ruski uz pomoć čeških stručnjaka, jer su pri formiranju JP NOS raznim prisilama oterane kolege koje su se u Institutu godinama spremale za obavljanje ovog opasnog projekta. U celoj ovoj situaciji direktor Instituta Jovan Nedeljković ponašao se kao pravi partijski poslušnik i nije podigao glas za odbranu Instituta na čijem je čelu! Ta njegova poslušnost je nedavno bila nagrađena još jednim mandatom na mestu direktora INN Vinče.

Do nezakonite odluke Vlade o formiranju JP NOS (Vlada je pre toga morala tajno i na brzinu da izmeni Zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja), svi nuklearni objekti bili su pod kontrolom stručnjaka Instituta Vinča, čiji je osnivač, kao što sam napomenula, Skupština Srbije. Zaposleni u Institutu Vinča smatraju da delatnosti JP NOS direktno zadiru u zakonom utvrđene delatnosti Instituta, kojem se u ovom procesu na silu i nezakonito oduzimaju prostorije i sredstva za rad (specijalizovana i skupa oprema) i kvalifikovano ljudstvo. Stručna javnost se plaši da će biti sprovedena favorizovana akreditacija i licenciranje JP NOS za sve što određeni politički lobiji budu procenili da je profitabilna delatnost. U tim varijantama Institutu u Vinči bi trebalo da bude ukinuto bavljenje radijacionim i nuklearnim delatnostima, čime bi se Institutu nanela direktna i neprocenjiva šteta, i čime bi se Institut praktično doveo na korak od gašenja.

Ovi strahovi nisu ni malo neopravdani imajući u vidu niz nezakonitosti oko formiranja JP NOS, koje je preuzelo nadzor nad nuklearnim reaktorima, visoko radioaktivnim istrošenim gorivom i drugim izvorima jonizujućeg zračenja u INN Vinča, a da nije imalo dozvole i licence za takav rad. Treba samo napomenuti da je JP NOS registrovano u julu 2009. godine, a da je Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja, koja je po zakonu zadužena za nezavisan nadzor i izdavanje licenci u oblasti rada sa jonizujućim zračenjem, tek oformljena krajem decembra iste godine. Prvi v.d. direktor Agencije je bila Jadranka Đuričić, bivša šefica kabineta eks ministra Domazeta, koja je u isto vreme bila i član Upravnog odbora ovog Javnog preduzeća, a kojeg je trebalo da nadzire ista ta Agencija. Ovo je još jedan primer u nizi primera recikliranja poslušnih partijskih umesto postavljanja stručnih kadrova, uz prisustvo sukoba interesa pri obavljanju rukovodećih funkcija.

Ko je uopšte u Srbiji danas zadužen za donošenje i sprovođenje politike u oblasti nuklearne energije?

Veoma je teško odgovoriti na to pitanje, te bi najtačniji odgovor bio NIKO. I pored svakodnevnih zaklinjanja u Evropske i svetske trendove razvoja, više je nego očigledan potpuni nesklad između onoga što se radi i onoga šta se obećava. Kako inače razumeti uništavanje jednog nuklearnog instituta sa višedecenijskom tradicijom, a istovremeno pričati o novim trendovima u energetici, o regionalnoj saradnji u nuklearnoj energetici, o naprednim tehnologijama, o smanjenju gasova staklene bašte i sl.? Kako inače razumeti podelu u Vladi po vertikali (tj. pojedina ministarstva pripadaju pojedinim strankama), što dovodi do toga da ministarstva uopšte ne sarađuju, te, na primer, Ministarstvo za energetiku nije imalo nikakvog uticaja u izradi dugoročne strategije naučno–tehnološkog razvoja, gde se reč ”nuklearna” čak i ne pominje.

Čak i u uslovima današnjeg niskog stepena industrijskog razvoja u Srbiji, očigledan je hroničan nedostatak električne energije. Pošto se naši stratezi zaklinju u ubrzani razvoj dok ne stignemo tamo gde smo bili pre 20 godina, mora biti jasno svima koji misle o razvojnim mogućnostima zemlje da će nam zahtevi za energijom značajno porasti. Istovremeno, zaštita okoline nameće zahtev za drastičnim smanjenjem ugljeničnih i ostalih štetnih gasova. Kako, onda, Srbija može računati na energetsku stabilnost, ako je njena energetika do sada najvećim delom bila bazirana na proizvodnji u Obrenovačkim termoelektranama koje sagorevaju lignit veoma lošeg kvaliteta? Kako to da našim evroentuzijastima nije poznato da je planirano vreme korišćenja uglja u termoelektranama ograničeno na vrlo blisku budućnost, i upravo je nedavno donešena direktiva da se krajnji rok eksploatacije elektrana na ugalj pomeri na vrlo blisku 2018. godinu. Iako je veliki deo poljoprivrednog zemljišta ugrožen gasovima i pepelom iz termoelektrana, nastavlja se sa širenjem kopova, premeštanjem stanovništva, pa čak i grobalja, umesto da se ubrzano planiraju i grade novi energetski kapaciteti, koji zadovoljavaju postavljene ekološke standarde, koji nuklearnu energetiku u celom svetu vraćaju u prvi plan.

Kod nas se čak razmišlja i dogovara o ustupanju naših reka stranim investitorima za gradnju hidroelektrana za njihove potrebe, dok ti isti potencijalni investitori neće narušavati svoju prirodnu sredinu eksploatacijom svojih reka. U takvoj situaciji, da li uopšte može bilo kome zvučati logično uništavanje Instituta za nuklearne nauke i njegovog školovanog kadra?

Za one koji i dalje ne shvataju šta se dešava u oblasti nuklearne tehnologije i zašto se namerno uništava INN Vinča, evo jednostavnog odgovora: zemlja koja ima svoju sopstvenu nuklearnu tehnologuju daleko je nezavisnija i može da očuva svoj sopstveni suverenitet. Zato zemlje iz ”nuklearnog” kluba probaju da spreče druge zemlje da razviju svoju sopstvenu nuklearnu tehnologiju. Zato se sprovode kontinuirani napadi, odnosno destabilizovanje Irana, Severne Koreje, Pakistana i Indije. Javnost u Srbiji zbog kontrole informacija često ne shvata šta se nameće Srbiji u oviru ”Evropa nema alternativu” i kako se uništava naša privreda, industrija, kultura, jezik, i ne shvata se da antinuklearna histerija jeste promovisana iz istih centara moći.

Zato Kina sada ubrzano gradi nuklearne elektrane, da ne bi bila zavisna od uvoza nafte i gasa, koje lako kontrolišu kineski neprijatelji. Zato je EU naredila Bugarskoj i Litvaniji da ugase svoje nuklearne elektrane pre pristupanja EU, i da tako od izvoznika struje postanu uvoznici struje, koje je lako kontrolisati i ucenjivati raznim zahtevima. Zato se toliko prepreka stavlja na put izgradnje nove elektrane Belene u Bugarskoj, jer SAD nikako ne žele da vide da Bugarska postaje energetski nezavisna i da prelazi u rusku sferu. Zato Venecuela, Turska, Indija, Vijetnam, potpisuju ugovore s Rusima o izgradnji nuklearki, jer žele da imaju svoje NEZAVISNE energetske izvore!