Da li će dno mora i okeana biti oslobođeno od nuklearnog naoružanja?

Pre 40 godina u Moskvi, Vašingtonu i Londonu bio je otvoren radi potpisivanja dokument kojim se dno mora i okeana faktički proglašavalo za nenuklearnu zonu. Međunarodni sporazum zabranjivao je razmeštanje na podvodnom zemljištu i u njegovim nedrima ne samo nuklernog, već i drugih vidova oružja za masovno uništenje.

Sporazum je video svetlost dana 11. februara 1971. godine i kroz nekoliko meseci stupio je na snagu. Realni značaj ovog međunaordnog sporazuma bio je shvaćen tek deceniju kasnije. Radi se o tome što je do 70-ih godina domet leta balističkih raketa podvodnog baziranja bio mali. Ipak 80-ih godina u naoružanje su stigle rakete interkontinentalnog dometa. Na primer, Trident 2 već je mogao da pogodi cilj na rastojanju od 11000 kilometara. Podmornice faktički su mogle da dosegnu neprijatelja čak stojeći u luci. Mnogo jeftiniji od atomskih podmornica u tom slučaju mogli bi da budu stacionarni lansirni uređaji na morskom dnu. Zato je sporazum čak unekoliko išao ispred svog vremena.

Ipak teško da je moguće tvrditi da je dno mora i okeana postalo zaista zona bez nuklearnog naoružanja. U periodu od 1955. do 2010. godine potonulo je 8 američkih, sovjetskih i ruskih atomskih podmornica. Od njih je bila podignuta sa dna samo ruska atomska krstarica Kursk.

A nedavno radiostanica Bi Bi si dosula je so na davnašnju i tajnu ranu Pentagona – ispričala je da su SAD izgubile atomsku bombu nedaleko od obala Grenladna i da već više od 40 godina ćute o tome. U januaru 1968. godine američki bombarder B-52 sa nuklearnim bombasma srušio se u blizini američke baze Nors Star bej. U avionu su bile 4 bombe. A sa dna Ledenog okeana su podignute samo tri. Četvrta nije bila pronađena.

Još jedan način da prekrše sporazum razne države razmatrale su često iz neznanja. Reč je o čuvanju radioaktivnih otpada na dnu mora i okeana, govori konsultant pomorskog programa Svetskog fonda divlje prirode Vasilij Spiridonov.

Još 50-ih godina mislilo se da nema ništa strašno u tome da se nuklearni otpad odloži u okeanske dubine, tobože on će tamo i ostati. Ali upravo tada sovjetski tehnolozi su dokazali i to vrlo ubedljivo da postoji vodna razmena, vodene veze i da svako polaganje i dospevanje radioktivnih materijala čak u okeanske useke može da izazove njihovo raznošenje po čitavom Svetskom moru na vrlo velike pomorske prostore. Ovi argumetni su odigrali svoju ulogu.

U svakom slučaju  zvanično polaganje nuklearnog otpada u mora i okeane se ne vrši.

Po mišljenju stručnjaka, čovečanstvo još ima vremena da se pozabavi uklanjanjem smrtonosnog otpada u morima i okeanima. Ovaj zadatak zahteva stvaranje specijalnih programa međunarodne naučno-tehničke saradnje. Samo tada morsko dno zaista može da bude nenuklearna zona.