Sajtovi znanja i verovanja

Korisnik Interneta je ponovo u teološkoj dilemi: znati ili verovati.

Istorijski, Internet je nastao iz strasti naučnika (ali, i vojnika) za lakšom i bržom razmenom informacija. Od komunikacijskog kanala, on vremenom postaje civilizacijski postulat oko koga se gradi nova planetarna zajednica. Poslovanje, državno upravljanje, demokratski procesi uozbiljuju Internet, a kao globalna riznica znanja postaje zaloga opstanka i razvoja. Ipak, da li mu treba verovati?

Tehnologija je uvek ispit svesti i savesti, naše saznajne moći se ulančuju sa našim verovanjima, kao dva obraza ljudskosti. Dvoumeći se između znanja i verovanja, unutrašnjom logikom Interneta, nastaju sajtovi kao što su www.anomalist.com koji obnaroduje nepotvrđene misterije i neortodoksne teorije, čudne talente i neočekivana otkrića, www.urbanlegends.com sa svojim glasinama i naučnim izmišljotinama, ili pak blog www.neatorama.com koji u obimnom i temeljnom direktorijumu donosi neobične, čudne, bizarne, jedinstvene pojave i događaje iz svih oblasti ljudskog života i kulture, pri tom kombinujući modele uvek popularnih top-lista i otvorenosti za doslovno sve i svašta. Sajtovi graničnog, ekstrema i anomalija su i www.ahboon.net i www.bizarrenews.com sa svojim začudnim i začuđujućim vestima iz celog sveta. Sajtovi, pomenuti i ini, svi odreda, potkrepljeni su linkovima, citatima i izvorima, fotografijama i video-snimcima (uglavnom sa YouTube), i sve to ne ostavlja mnogo mesta neverici, nepoverenju ili sumnji. I korisnik Interneta je ponovo u teološkoj dilemi: znati ili verovati. Ili filozofskoj: kako znam da znam? „Što veruješ, vidiš”, glasila je ranohrišćanska misao. Kao da se vreme čuda vratilo, obnavljajući misteriju početka nove epohe.

Pitanje istinitosti, odnosno validnosti Interneta proteže se na sve njegove domene. Izvesnost globalnog nadgledanja, tehnološki nesporna, u istoj je paranoidnoj ravni kao i zaziranje od prepuštanja vlastitog novca onoj virtuelnoj, internetskoj razmeni. Mogućnost trenutne komunikacije sa bilo kime i bilo gde na planeti oštro se kosi sa elementarnim pitanjem: a s kim to? I zašto? Da li su države spremne, uprkos pojedinačnim primerima (SAD, Estonija), da političku volju prepuste kućnoj atmosferi, kada se na pitanjima kontrole izbora podjednako slamaju državne mašinerije Floride i Srbije? I sve pod posvemašnom pretnjom (ili blagoslovom, svejedno) hakera („Hakirati znači pustiti virtuelno u aktuelno, dati izraz razlici stvarnoga”, kako u „Hakerskom manifestu” kaže australijski teoretičar digitalnih medija Mekenzi Vark).

Internet do pucanja napreže kičmu naše ljudskosti, način na koji saznajemo. On postaje ispit gnoseologije, te otuda tolike natuknice o njegovoj virtuelnosti, znači, uslovnom, ili nesamobitnom statusu (nikako ne prividnom ili artificijelnom). A tu već zadire u konačna eshatološka pitanja, odnosno da li je moćniji od svog tvorca ili ne, da li predstavlja tek rođenog tehnološkog boga ili samo veoma složeno oruđe. Vraćamo li se, sa novom sveobuhvatnošću, početku prvog milenijuma i Tertulijanu: „Verujem, jer je apsurdno”?