Sistem vaspitanja, izgrađen na najboljim tradicijama

 

Naši građani uglavnom imaju površnu predstavu o kadetskom obrazovanju. Misle, «penzionisani oficiri su deci obukli vojnu uniformu i usađuju im ljubav prema armiji». A sve je mnogo ozbiljnije. Među vaspitanicima kadetskih korpusa oduvek je bilo mnogo izvanrednih ljudi: državnih službenika, visokih vojnih lica, predstavnika nauke i umetnosti. I ne može sama vojna forma (čak i ako je to ljubav ka armiji), od dečaka da napravi takve ličnosti.

Preporod kadetskih obrazovnih ustanova počeo je u Rusiji pre skoro 20 godina – 1992 godine. To je najvećim delom zasluga velikih entuzijasta među pojedinim građanima, koji su bili zabrinuti za sudbinu pokolenja koja stasavaju; često u novoosnovanim korpusima nije bilo ni najneophodnijeg. Istovremeno, uključile su se i mnoge društvene organizacije, i počele da pomažu kadetskim obrazovnim ustanovama.

 

Jedna od takvih organizacija je i Fond za pomoć kadetskim organizacijama Alekseja Jordana. Danas on aktivno pomaže razvoj sistema kadetskog vaspitanja i obrazovanja u našoj zemlji, razvija neophodne programe i projekte, redovno izdajući časopis  «Ruski kadetski zbor». Već nekoliko godina fond uspešno radi u bratskoj Srbiji; nedavno je, uz pomoć polaznika kadetskih korpusa, sredio memorijalno rusko groblje u Beloj Crkvi.

 

O radu fonda, o kadetskom obrazovanju, njegovim perspektivama i prednostima priča generalni direktor Fonda za pomoć kadetskim korpusima Alekseja Jordana, g-đa Olga Barkovec.

 

***  

 

  – Olga, za početak – nešto o radu fonda. U čemu se ogleda podrška kadetskih korpusa?

 

– Danas je teško govoriti o radu, koji je počeo početkom 1990-ih, uobličen sredinom 1990-ih i traje i danas. Tada, u 1990-im, kada su se u našem društvu počeli rušiti ideali, kada se puno dece našlo na ulici, zato što roditelji nisu imali vremena da se bave njihovim vaspitanjem, u nekoliko pokolenja vojnih vaspitanika, rodila se ideja o preporodu kadetskih korpusa. To se poklopilo sa dolaskom u Rusiju diplomaca kadetskih korpusa, koji su delovali u ruskoj dijaspori 1920-1940 godine. Mi ih zovemo starijim kadetima.

 

Početkom 1990-ih došlo je do ujedinjenja «belih» i «crvenih». Oni koji su otišli 1920-ih, delili su ideologiju belog oficirstva, a njihovi potomci (mnogi su se rodili u emigraciji) došli su u svoju istorijsku domovinu i sreli u njoj ljude, koji su završili sovjetske suvorovske i nahimovske škole. To je jedan od zadivljujućih fenomena tog vremena: ljudi nisu počeli da razjašnjavaju ideološke nesuglasice i da ispoljavaju nekakve političke ambicije. Oni su se složili u jednom: treba misliti kako spasiti mlado pokolenje. Prvi korpusi su se pojavili 1992 godine u Novosibirsku, a 1994 godine u Novočerkaski i u Moskvi. To je bila inicijativa «odozdo», inicijativa entuzijasta, koji su se rukovodili idejom o preporodu kadetskih korpusa. Mislim da u novoj Rusiji još nema takve socijalne pojave, tako uspešno realizovane «socijalne narudžbine», kao što su to kadetske ustanove. Nema takve organizacije građanskog društva.

 

Odavno je poznato da se sociumu ne može nametnuti ništa veštačko, «mrtvorođeno». Stvarni život će to svakako odbaciti. Povremeno predstavnici vlasti smišljaju neku inovaciju i počinju na silu da je nameću. Po pravilu, to je uzalud. Pamti se kako su smislili parolu: «Pokupićemo svu decu sa ulice i poslati ih u kadetske korpuse». Ništa od toga nije bilo, zato što je ideja u startu bila pogrešna, neosmišljena. A ono što je uspelo da se pojavi zahvaljujući inicijativi «odozdo», zahvaljujući naporu građana – to je ono pravo, čvrsto, potrebno.

 

Preporod kadetskog modela očigledno svedoči, da se o razvoju sistema vaspitanja dece i omladine mora starati svakodnevno i u svakom trenutku. A ne od slučaja do slučaja ili o velikim praznicima, na primer, jubileju Dana Pobede ili dramatičnim dešavanjima, na primer, kao na Manježnom trgu. U takvim situacijama se iznova podsetimo da se deca moraju vaspitavati. I ne samo u porodici, nego i u školi.

 

Danas u našoj zemlji ima više od 150 kadetskih obrazovnih ustanova samo u sistemu obrazovanja i nauke. Zamislite dinamiku: 1992 godine se pojavio prvi kadetski korpus, prošlo je 18 godina – a njih je već više od 150! Znači da je to živ projekat, da je životno potreban! Da napomenem, da je 1917 godine u carskoj Rusiji bio 31 kadetski korpus. U njima je vaspitavana elita Ruske imperije: vojni komandanti, vojnici, učitelji, umetnici, pisci.

 

A sada o našem fondu. Jedan od starijih kadeta, koji je došao u Rusiju početkom 1990-ih, bio je Aleksej Borisovič Jordan, otac osnivača našeg Fonda za pomoć kadetskim korpusima. On je, kao i njegovi vršnjaci, završio u Srbiji Ruski kadetski korpus velikog kneza Konstantina Konstantinoviča. Aleksej Borisovič je bio jedna od najaktivnijih ličnosti, koje su želele preporod kadetskih korpusa.

 

Od namere se brzo prešlo na akciju: zajedno sa svojim novim prijateljima-suvorovcima, stariji kadeti su putovali po Rusiji, pomagali stvaranje kadetskih korpusa, davali novac za kupovinu epoleta, mundira, čizama. Jednom je Aleksej Borisovič došao u jedan od starijih kadetskih korpusa, Voronježki Mihajlovski kadetski korpus, i video da deca idu iz kabineta u kabinet, noseći svoje stolice. Pitao je: «Zašto deca vuku sa sobom svoje stolice?» Odgovorili su mu da je malo stolica, a da korpus nema novca za nove. Aleksej Borisovič je odmah našao novac za stolice.  

 

 

 

  Preporod korpusa je počeo sa nekim, pomalo mladalačkim žarom, i tada verovatno niko nije mogao ni da zamisli, da će model kadetskog vaspitanja uskoro postati skoro ponos ruskog obrazovanja. Naravno, Aleksej Borisovič je idejom privukao svog sina, koji je u to vreme već bio poznati i uspešni biznismen. Boris Aleksejevič je počeo da daje novac, da bi pomogao ocu da realizuje lepu ideju, za koju je njegov otac živeo.

 

Onda je Boris Aleksejevič shvatio da treba raditi sistematično: treba stvoriti dobrotvorni fond, koji funkcioniše po evropskim standardima, javnog delovanja, koji neće raditi samo za zadovoljenje trenutnih potreba, već i na rešavnju glavnog zadatka – stvaranju sistema vaspitanja na osnovu kadetskih obrazovnih ustanova.

 

Počeli smo sa radom 1999 godine. Registrovali smo privatni dobrotvorni fond i od tada dajemo stipendije kadetskim obrazovnim ustanovama za realizaciju različitih programa, koji su povezani sa vaspitavanjem dece; razvijamo svoje projekte, koji su usmereni na očuvanje tradicije u kadetskim korpusima, da bi naša deca rasla, ne kao potrošači, već da bi se bavili dobrotvornom delatnošću, volonterstvom.

 

Podržavamo sistem duhovno-moralnog vaspitavanja dece. U tom cilju smo pripremili program «Dobro stvaramo zajedno». Taj program je, u prvom redu, usmeren na razvoj milosrđa i saosećanja kod vaspitanika kadetskih korpusa.

 

Pomažemo izgradnju ili preporod korpusnih hramova; mogu sa ponosom da kažem, da smo obnovili, zajedno sa komandantom korpusa pukovnikom Jevgenijem Jermolovim, jedan od najlepših korpusnih hramova, koji se nalazi u Peterburgu, u kadetskom raketno-artiljerijskom korpusu. Ove godine je taj hram napunio 200 godina. I ponovo u njega idu kadeti, u njemu se održavaju časovi pravoslavne kulture, polaznici imaju duhovnika.

 

O fondu se može dugo pričati. Imamo program, koji je vezan sa očuvanjem ruskih relikvija u Srbiji; mi pravimo dizajn-projekte za muzeje kadetskih korpusa.

 

O tome i mnogo drugog, može se saznati na našem sajtu. Pomogli smo preporod sistema kadetskog obrazovanja, a sada težimo da ga dovedemo do savršenstva.

 

 

- Vaš fond je proveo mnogo skupova u Srbiji. Recite, molim Vas, podrobnije o tome. U čemu se razlikuje rad u Srbiji od rada u Rusiji?

- Čini mi se da ne postoji nijedan Rus, koji se neće zaljubiti u Srbiju, kad u nju dođe. U Srbiji osećaš neku posebnu povezanost sa našom istorijom i kulturom, duhovnu vezu.

 

Početak je bio 2006 godine: podržali smo inicijativu da se centralni trg u srbskom gradiću Bela Crkva, preimenuje u Trg ruskih kadeta. Zamislite, prvi put u istoriji Srbije, biće ovekovečeno sećanje na boravak ruskih kadetskih korpusa u toj zemlji! Pripremali smo taj skup zajedno sa Ambasadom Rusije, Društvom ruskih kadeta, s Ruskim kadetskim bratstvom. Ideju je podržao gradonačelnik Bele Crkve. Na svečanoj ceremoniji otvaranja Trga ruskih kadeta, skupili su se počasni gosti, kao i mnogi stanovnici Bele Crkve.

 

A onda se rodila nova ideja.

 

Kada smo se upoznali sa atrakcijama grada, sa mestima koja su povezana sa ruskom dijasporom, pogodilo nas je stanje ruskog groblja, gde su sahranjeni predavači i polaznici kadetskih korpusa, oficiri ruske armije. Zaboravljeni grobovi, zarđali krstovi, korov... To nimalo nije bilo u skladu sa velikim događajem, koji se desio dva sata pre toga, i to nam je nametnulo misao da treba tu dovesti mlade kadete iz Rusije, da bi zajedno obnovili tu nekropolu.

 

Kroz godinu dana, vratili smo se u Belu Crkvu zajedno sa 40 kadeta i gimnazijalaca iz Krasnojarskog kraja i Nižegradske oblasti. Naš dolazak je izazvao ogroman odjek. Mnogi stanovnici čak nisu ni znali da su u njihovom gradu nekada bili kadetski korpusi, i doslovno su otkrili novu stranicu u istoriji Bele Crkve. Dočekivali su nas iznenađeno, prosto ne verujući, da su deca iz dalekog Sibira došla da urede rusko groblje.

 

To je bila dobra lekcija i za našu decu. Videli smo kako su se veoma zainteresovali za baravak ruskih kadeta u Srbiji od 1920-1940 godine prošlog veka, videli smo kako se njihova lica menjaju, kako se menja njihov odnos ka tome, što nose kadetske epolete. Možda su upravo tada počeli da se osećaju kao članovi velike kadetske porodice.

 

Iznenadili smo se, što su Srbi dolazili na groblje, gde su radili dečaci i devojčice, i donosili vodu i jabuke, jer je bilo leto i bilo je veoma toplo. Onda nam je gradonačelnik rekao: «Mi svoju decu vaspitamo evropski: oni znaju svoja prava, ali često ne znaju svoje obaveze. A Vaša deca prvo misle o svojim obavezama, pa tek onda o svojim pravima».

 

Mladi kadeti su oduševili i Srbe i nas. Shvatili smo da taj projekat treba nastaviti. Kroz godinu dana, doveli smo u Belu Crkvu nove polaznike kadetskih korpusa.  

 

Upravo u Srbiji, još jednom sam se uverila da je kadetsko obrazovanje mnogostrano i sistematično. Pametni roditelji ne daju decu u kadetske korpuse, zato da ih «sklone sa ulice», već da bi se njihovo dete razvilo u svestranu ličnost. Kadetsko obrazovanje je sposobno da pruži sistem duhovnih vrednosti, koji je delimično izgubljen u savremenoj školi. Takođe, važno je kod dece vaspitati i pravi patriotizam. Patriote nisu oni koji spretno marširaju po trgu za Dan Pobede, već oni koji znaju svoju istoriju i ponose se pobedama svoje otadžbine. I doprinos naših kadeta u obnavljanju ruskog groblja – to je takođe delić malog, ličnog patriotizma.

 

Došli smo u Belu Crkvu i treće godine. Čekali su nas i prihvatali, prosto su nas zavoleli. I, Rusiju na srbskoj zemlji nisu predstavljale neke zvanične delegacije, već obična deca, koja su pre podne radila, zatim se družila sa svojim vršnjacima, davala koncerte za građane, na kojima su se razlezali aplauzi pod taktom dobro poznate «Kaćuše».    

 

 

 

Ove godine smo pokrenuli u Beloj Crkvi časove ruskog jezika. Srbska deca su poželela da uče ruski jezik, postala im je interesantna ruska kultura i istorija. Čini mi se da je to bila još jedna naša mala pobeda. Za nas je važno što smo obnovili rusku nekropolu, i što smo održali koncert na najboljoj balkanskoj sceni – u koncertnoj sali Ilije Kolarca u Beogradu, i što nas je primio Presvetli Patrijarh Srbije i blagoslovio našu decu. Srbija je, verovatno, jedan od projekata fonda koji, po duhovnom sadržaju, možemo nazvati najmoćnijim. Želela bih da takvih projekata bude više.

 

- Sigurno da nije bilo sve tako glatko u radu fonda?

 

- Naravno, bilo je i teškoća. Ali, teškoću su tu da nam pomognu da očvrsnemo. Kao prvo, postojeće zakonodavstvo nam ne dozvoljava da radimo na onom nivou poverenja prema dobrotvornim fondovima, koji je neophodan. To je zajednički problem svih dobrotvornih fondova sa državom. Bili smo u situaciji da dokazujemo da imamo čiste namere. I da ponekad dobrotvorni fond može efikasnije da uradi nešto što država nije mogla. Na primer, od 2004 godine organizujemo seminare rukovodilaca kadetskih obrazovnih ustanova za specijalnu obuku i povećanje kvalifikacije. Važno je da se direktori mogu sastati, razmotriti probleme, normativna akta, podeliti najbolja iskustva. Svake godine, zajedno sa regionalnim departamentom obrazovanja, organizujemo takve seminare. Ove godine će se on održati u Vologdi, u Vologdskoj kadetskoj školi-internatu. Tamo će se skupiti rukovodioci kadetskih obrazovnih ustanova iz cele zemlje. Naravno, sistem obuke kadrova treba da bude organizovan od strane Ministarstva obrazovanja, ali, na žalost, to nije tako. Česte reforme nisu dozvolile formiranje strukture, koja bi se sistemski bavila kadetskim ustanovama.

 

- U čemu su prednosti kadetskog obrazovanja nad običnim školama? Da li se učenici kadetskih korpusa na neki način razlikuju od većine omladine?

 

- Dobro pitanje. Jednom me je novinarka, iz zapadne novinske agencije, oštro pitala: «Zašto je potrebno vojenizirati obrazovanje?» Objasnila sam joj, a ona je rekla da želi da otputuje i sama vidi. Posle nekoliko dana, pozvala me je sa pitanjem: da li postoji mogućnost da se njen sin upiše u kadetski korpus?

 

Pričam to, zato što je bolje jednom videti, nego sto puta čuti.

 

Današnje kadetske ustanove se odlikuju skladnim sistemom vaspitanja. Njegova realizacija traje od dana polaska deteta u kadetsku školu-internat do završetka škole. Važno je što u kadetskim školama (školama-internatima) uče dečaci (a sada su tu i devojčice) od 10 godine. U 10 godina još se može oblikovati dečiji pogled na svet, mogu se usaditi u dete neke neke bazne vrednosti. Glavna odlika tog sistema vaspitanja je, što je on postavljen na najboljim vojno-patriotskim i duhovno-moralnim tradicijama.

 

- A kako na najbolji način usaditi omladini ljubav ka pravoslavnoj kulturi i ka ruskoj kulturi uopšte?

 

- Po mom mišljenju, da bi zavoleli nešto, morate to dobro poznavati. Ako se detetu, npr. predaje istorija umetnosti ili OPK, veoma mnogo zavisi od pedagoga, od toga koliko je on u stanju da zainteresuje učenika. Koliko je u stanju da dete nauči, ne samo da postoji kompozitor Rahmanjinov, već i da sluša i čuje njegovu muziku. Recimo da odvede kadetski razred u Ivanovku, što je u Tambovskoj oblasti, da bi kadet čuo muziku Rahmanjinova na pomen njegovog imena. Prošle godine smo, zajedno sa opštinom grada Uvarova, održali divan festival «Kadetska simfonija», u kom je učestvovalo više od 300 kadeta iz Moskve, Voronježa, Nižnjeg Novgoroda, Bele Kalitve, Šahte, Starog Oskola, Tambova i Tambovske oblasti.

 

Može se mnogo govoriti o slikaru Rjepinu, ali bolje je jednom otputovati u Nižnjij Novgorod, videti Volgu, čuti o jedinstvenosti volžske kulture, koja je nadahnula mnoge slikare, pesnike, pisce. Naš fond će ove godine nastaviti program «Kadetska simfonija» u Nižegorodskom kadetskom korpusu, generala V.F. Margelova.

 

Prenoseći kulturu i znanja, važno je ne koristiti dvojne standarde. Kako dete može da izraste u ličnost, ako mu u školi govore jedno, a u životu vidi drugo?

 

Kako vaspitati dete, da bi ono, kada izađe iz korpusa, postalo lider, u tom smislu i duhovni, za svoje prijatelje i rođake? To su pitanja na koja pokušava da odgovori kadetsko obrazovanje. Kao majka dečaka, koji je završio kadetski korpus, mogu da kažem da su to sasvim drugačija deca, da ona imaju jako uporište, koje im pomaže da postanu dostojne ličnosti.

 

Prvo, tome doprinosi kadetsko bratstvo. Dečaci, izašavši iz poznate-akademije, ostaju prijatelji ceo život i pomažu jedan drugom. Drugo, ta deca su motivisana, znaju šta žele u životu i njihovi ciljevi nisu prozaični. Svaki čovek treba pred sebe da postavi visok cilj i da ga dostigne. Oni su spremni da služe u armiji. Do sada je 50% polaznika nastavljalo školu na civilnim fakultetima, a ostali na vojnim. Na fakultet je odlazilo 96-97% polaznika. Čini mi se da je to pokazatelj koji govori o visokom kvalitetu kadetskog obrazovanja.

 

- Kakve su perspektive kadetskog obrazovanja?

 

- Mislim da će se rast kadetskih korpusa produžiti. Sada se aktivno razvijaju kozački kadetski korpusi. Perspektive su velike, ali za nas je alarmantan broj već otvorenih korpusa. Bitno je sa količine preći na kvalitet, jer nije suština kadetske škole odenuti decu u vojnu uniformu i naterati ih da hodaju u stroju, već stvoriti sistem vaspitanja, koji će odgovarati tim visokim idealima, koji su uvek postojali u kadetskim korpusima u zemlji. Rekla bih to ovako: «Sada se bavimo čistoćom žanra». Ako nosite ime kadetskog korpusa – onda tome odgovarajte. Ako ne bude ozbiljnog sistema vaspitanja, neće biti ni korpusa, bez obzira kako lepu uniformu deca imaju.

 

Razgovarala Irina Obuhova 28 aprila 2011 godine