Haški tribunal je suđenje Srbima

Hapšenje Gorana Hadžića, poslednjeg od srbskih lidera za kojima je tragao Haški tribunal, izazvalo je protivrečne komentare. Za jedne taj događaj je još jedna završena tačka u delatnosti Haškog tribunala, za druge još jedno ruganje zdravom razumu. Evo mišljenja Jelene Guskove, rukovodioca centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN.

Goran Hadžić, da kažemo iskreno, bio je vrlo neznačajna figura u svim događajima na Balkanu s početka 90-ih godina. Republika Srbska Krajina je bila proglašena 1991. godine, zato što Srbi u Hrvatskoj nisu hteli da se odvajaju od Jugoslavije zajedno sa Hrvatskom. Oni su pokušali da formiraju svoju republiku, svoje organe vlasti. I Goran Hadžić kao političar u tim procesima nije učestvovao. On se pročuo kasnije, tim povodom što se Beograd i konkretno Milošević posvađao sa predsednikom Srpske Krajine Milanom Babićem. Miloševiću se nije dopalo to što 1992. godine Milan Babić nije hteo da prihvati mirovni plan Vensa Ovena. Konflikt među njima je otišao tako daleko da je Milošević preuzeo u svoje ruke upravu i iskoristio svoj uticaj: u februaru 1992. godine Skupština Republike Srpske Krajine je izrazila nepoverenje Milanu Babiću i predsednik republike Srpske Krajine, opet pod uticajem Beograda, postao je Goran Hadžić. On je bio predsednik vrlo kratko, do kraja 1993. godine. I sve što je bilo posle, nikako se nije odnosilo na njega.

Ali u očima međunarodne zajednice Hadžić deluje kao važna politička figura. U krajnjoj liniji tako ga često predstavljaju novinari.

To znači da oni nisu kompetentni. Goran Hadžić je sitna figura. Ali ja još jednom ponavljam: u optužnici će mu pripisati bilo šta – i vojna dejstva, i rukovođenje, i kolektivnu odgovornost. Pretpostavka nevinosti u Haškom tribunalu praktično ne postoji. Hadžića su odavno osudili i apriori ga očekuje surova kazna.

Postavlja se pitanje: zašto je tada Haški tribunal tako žarko tražio njegovo izručenje? Nije bilo dosta predsednika Srbije Miloševića, predsednika Srpske Krajine Babića i Martića, nedavno uhapšenog generala Mladića?

Haškom tribunalu je on potreban isključivo kao poslednji od rukovodilaca Srba na teritoriji bivše Jugoslavije. Između ostalog, niko od muslimanskih, albanskih, hrvatskih političkih lidera nije pozvan na odgovornost u Haškom tribunalu. Odavno smo došli do zaključka i govorimo o tome vrlo često da je haški tribunal politički organ pred kojim je unapred bio postavljen cilj da dokaže krivicu upravo Srba. To sa svoje strane pruža osnovu da se opravdaju delovanja NATO-a na Balkanu, tačnije gađanja srbskih položaja 1994. i 1995. i, naravno, agresija 1999. godine.

Ali možda će se Srbija približiti sada stupanju u EU, kao što su obećali svi koji su tražili hapšenje Mladića i Hadžića?

Po našem mišljenju, to ni u kom slučaju neće približiti Srbiju EU, ubeđena je Jelena Guskova. To je pre svega vezano za to što Srbija nije još ispunila sve uslove koji će joj biti postavljeni uskoro. To je nezavisnost Kosova i Metohije, to je pružanje posebnih prava Albancima i muslimanima na jugu Srbije, sa kasnijim odvajanjem tih regiona od Srbije. Zatim, naravno, postaviće se pitanje Vojvodine, druge autonomne pokrajine u sastavu Srbije, gde više nema mađarske većine ili većine nekih drugih narodnosti. Ali Zapad je obećao Srbiji da će je rastaviti na male parčiće ako nastavi da bude tvrdoglava. A Srbija se inatila do nedavno, zato se ovaj plan i dalje realizuje. I Srbija će još vrlo dugo čekati stupanje u EU ili bar ozbiljne pregovore o tome.