Avganistan i susedne zemlje na američkoj "šahovskoj tabli"

Poslednjih dana u Istambulu je održano nekoliko krupnih savetovanja, posvećenih situaciji na Bliskom i Srednjem Istoku. 1.novembra je pod patronažom turskog predsednika Abdulaha Gila otvoren trojni samit Turska–Avganistan-Pakistan, uz učešće visokih vojnih starešina, ministara unutrašnjih poslova, rukovodilaca bezbednosnih službi i trgovinskih komora sve tri zemlje. A sledećeg dana, 2.novembra, pod predsedavanjem ministra za inostrane poslove Turske Ahmeta Davutoglua počela je rad međunarodna konferencija o Avganistanu „Regionalna bezbednost i saradnja u srcu Azije u interesu stabilnog i bezbednog Avganistana“. Mera je obeležena novim pozivom Hamida Karzaja talibanima da se zaključi primirje,i njegovim tradicionalnim ubeđivanjem da avganistansko rukovodstvo polaže veliki značaj potpisivanju budućeg sporazuma o dugoročnoj strateškoj saradnji sa Sjedinjenim Državama.

To uopšte nije prva mera na sličnom nivou, koja se organizuje u Turskoj: ako se prebroji, onda se tročlani samiti, svečane međunarodne konferencije, posvećene „avganistanskom pitanju“, održavaju u toj zemlji verovatno već šesti put. Nije bilo malo sličnih događanja i van Turske, ali voz, kako se kaže, i sada je tamo: u Avganistanu se sve leluja, nesigurno je, i za njene susede – Iran, Kinu, zemlje Centralne Azije, pa i za Rusiju ta država se pretvorila u hroničnu „glavobolju“. A to, da je avganistanski narkotrafiking, uz desetogodišnji boravak u toj zemlji „mirotvoraca“ NATO-a, na čelu sa Amerikancima, porastao mnogo puta, odavno je postala tužna istina, svima znana…

Može da se pretpostavi da se u stvari u Istambulu nije govorilo o tome kako da se Avganistan vrati mirnodopskom životu (to bi bilo stvarno smešno posle upada NATO-a u Libiju, praćenog trijumfom radikalnih islamista, i znakova da se priprema upad u Siriju), već o pomirenju različitih interesa regionalnih i globalnih igrača, aktivnih na Blisko- i Srednjeistočnom „terenu“. Avganistanski problem se pojavljuje (i to ne prvi put) kao zgodan predlog koji svim zainteresovanim snagama nudi sve veće mogućnosti za manipulisanjeregionalnom stabilnošću.

Komentarišući rezultate održanih pregovora, posmatrači konstatuju ulogu Turske kao regionalnog igrača, koji svoje „uzlazne“ pozicije učvršćuje velikom brzinom. Oni podsećaju i na prisustvo jedinica turske armije u Međunarodnim snagama za pomaganje bezbednosti u Avganistanu, na pokušaje Turske da utiče na rešavanje kriznih situacija u regionu zajedno sa „velikim državama“, čak i na težnje Ankare da pokupi poene u dijalogu sa Vašingtonom. Međutim, ovakav pristup ima i drugu stranu. S obzirom da se nalazi u prikrivenom (a još gore – u otvorenom) konfliktu sa svojim najvažnijim saveznikom u NATO-u – Sjedinjenim Američkim Državama - teško da će Turska biti u stanju da rešava velike geopolitičke zadatke.

Na primeru Avganistana je to isto tako očigledno, kao na primeru Libije i Sirije. Priznanja američkih generala o totalnom fijasku politike njihove zemlje u Avganistanu teško da treba prihvatiti kao istinita. Započete pregovore sa talibanima  je složeno proceniti kao znak slabosti. Očigledno, kontakti sa takozvanim „umerenim“ talibanima, koji su praćeni napadima na klan Hakani, koji je postao nezgodan, predstavljaju sledeću etapu kompleksne strategije za pretvaranje Avganistana u „večiti“ izvor destabilizacije na Evroazijskom kontinentu. Pri tom će lepo ponašanje biti sačuvano, a teritorijalnezahteve prema susedima će iznositi  predstavnici formalno suverenih avganistanskih vlasti. Prve „lastice“ su se već začule preko izjava rukovodioca avganistanske uprave za geodeziju i kartografiju Fazila Ahmada Hedajjata, koji smatra da je neophodno dase  neki delovi granice Avganistana sa Iranom i Pakistanom pregledaju.  Ali posle toga  predlozi za razmatranje postojećih granica mogu da se prošire i na zemlje bivšeg SSSR-a, koje se graniče sa Avganistanom. Začkoljica ovde može da postane, na primer, promena korita reka koje predstavljaju granicu, a posledice i najmanjeg teritorijalnog spora u Centralnoj Aziji mogu da budu potpuno nepredvidive.[1]

Interesantno je da se nekom čudnom podudarnošću želja da se pozabave granicama (očigledno nemaju drugih problema) kod avganistanskih činovnika pojavila tačno pred posetu Hilari Klinton Kabulu.  Posle te posete se gospođa državni sekretar uputila u glavne gradove država Centralne Azije gde su, očigledno, diskutovana pitanja širenja takozvane Severne dostupne mreže za isporuke. Prema mišljenju poznatog stručnjaka, profesora Aleksandra Knjazjeva, radi se o jačanju položaja SAD u regionu, pri čemu je kao strateški zadatak američke politike u Centralnoj Aziji postavljeno formiranje stalnih vojnih objekata[2]. Stalno produžavanje  avganistanske nestabilnosti spojeno sa operacionim mogućnostima objekata koji se formiraju na maršruti „severne tranzitne mreže“ stvara prekrasne mogućnosti  za upravljanje nestabilnošću u regionu konflikta. To se, očigledno, dobro oseća u susednim zemljama, konkretno u Iranu, jer je uslovilo oštar nastup ministra inostranih poslova te zemlje u toku konferencije u Istambulu. „Ekspanzionistički planovi SAD i nastavljanje američkog prisustva u Avganistanu pod predlogom želje da se iskoreni ekstremizam ni na koji način neće pomoći obezbeđenju i učvršćenju bezbednosti ni u samoj zemlji, ni u regionu“ – izjavio je Ali Akbar Salehi, konstatovavši da rezultati prisustva SAD i snaga NATO u Avganistanu predstavljaju procvat terorizma, povećanje proizvodnje i šverca narkotika i masovno ubijanje civilnog stanovništva.[3]

Avganistanski problemi se neposredno tiču i Rusije. 6. i 7. novembra u Sankt-Peterburgu je održano redovno zasedanje Saveta rukovodilaca vlada Šangajske Organizacije za Saradnju (ŠOS-a). Kiril Barski, specijalni predstavnik predsednika Ruske Federacije za poslove ŠOS-a, je u intervjuu Interfaksu podsetio na pozitivno učešće Organizacije u poslovima Avganistana, o velikoj pomoći Kabulu koju bilateralno ukazuju zemlje-članice ŠOS-a. „Mada u antiterorističkim i antinarkotičkim operacijama na teritoriji samog Avganistana ŠOS ne učestvuje, on svojim delovanjem u borbi sa terorizmom i sa presecanjem narkotrafikinga po spoljnom obodu granica IRA pomaže protivljenjem  navedenim pretnjama“ – konstatovao je ruski diplomata, i pri tom dodao da se ŠOS uporno bori da Avganistan postane nezavisna, neutralna, mirna i prosperitetna država.[4]

Što se tiče „Severne dostupne mreže“, prema informacijama Eurasia Net, Rusija se zalaže da u upravljanju njom određenu ulogu dobije i ODKB, konkretno - u sistemu vazdušnih, kopnenih i železničkih puteva, kojima će se iz zemalja Evrope vršiti isporuka roba NATO vojsci u Avganistanu.[5]

Najvažnije pitanje je: koliko se interesi Moskve, Pekinga i njihovih regionalnih saveznika mogu usaglasiti sa planovima proširenja američkog prisustva prema severu i jugu od bivše sovjetsko-avganistanske granice. I neće li kompleksni napori koje učesnici ŠOS-a preduzimaju radi stabilizacije situacije u „srcu Azije“ da se nivelišu, kako se bude širila i očvršćavala „severna mreža za isporuke“ čiji su  pokrovitelj Sjedinjene Države? A i ako je tako, neće li pokušaji da se ruski interesi približe američkoj ekspanziji da postanu slični pregovorima sa lopovom i narkotrgovcem koji živi u stanu pored vas?

Andrej Arešev,