Skoro šekspirovska dilema

Bombardovati ili ne bombardovati? Ne treba pojašnjavati o čemu se radi: svi znaju za iranske objekte gde se u dubokoj tajnosti vode zabranjene nuklearne razrade. A možda se i ne vode – dokaza nema, između ostalog ni u novom izveštaju MAGATE. Zato Izrael i SAD, koji su razradili plan vojne operacije, dosta sumnjaju: politička cena može da bude previše visoka. Teško je naći novi ugao gledišta, pod kojim se data tema nije tiražirala u medijima. Listu Njujork tajms ovo je pošlo za rukom: on piše da nekim poslenicima u iranskom rukovodstvu vojni napad bi čak išao na ruku.

Bombardovanje neće dovesti do smene režima, već će samo ojačati pozicije religioznih radikala, vezanih za duhovnog lidera zemlje Alija Hameneija, piše Njujork Post. List ih naziva homeinistima, po imenu imama koji stoji na izvoru islamske revolucije. Homeinisti dobijaju dobar izbgovor da se obruše na opoziciju pod parolom zbijanja redova nacije koja se suočila sa neprijateljskom pretnjom. To bi bilo zgodno, argumetnuje izdanje – na proleće radikalima predstoji teška borba za ibore u parlament, a posle glasanja vorovatni su masovni protesti i nemiri, kao pre dve godine.

Pretpostaviti da napad može da pomogne da se uništi opozicija i da bi za neke u Iranu bio poželjan prava je fantastika, smatra direktor Centra za društveno-politička istraživanja Vladimir Jevsejev.

Situacija u zemlji je stabilna, ozbiljnih uzroka za revoluciju u nema. Ne mislim da bi rukovodstvo želelo, privlačeći paljbu na sebe, da promeni situaciju, ona mu odgovara. Kada bi zemlja bila na ivici raskola i opozicija se prpremala za uzme vlast, u izvesnoj meri to bi bilo još moguće. Iranci se sećaju koliko je ljudi poginulo u ratu sa Irakom. Osim toga, oni su uglavnom nacionalisti. Za njih nije svojstveno da zovu u svoju zemlju strance. Tako mogu da istupaju pojedini lideri opozicije koji žive u inostranstvu. Stanovništvo će kategorički istupiti protiv svakog vojnika.

Istovremeno Vladimir Jevsejev složio se sa drugom pretpostavkom Njujork posta o tome da će ograničena vojna operacija ujediniti društvo i ojačati režim. Tako je bilo sa predsednikom Egipta Hamalom Abdelom Naserom posle poraza u šestodnevnom ratu 1967. godine, sa Moamerom Gadafijem posle američkog bombardovanja Libije 1986. godine, sa Sadamom Huseinom posle neuspešnog zauzimanja Kuvajta 1991. godine. Ako se primeni na Iran, takva paralela prelazi u potencijal, pošto operacije neće biti, insistira Vladimir Jevsejev.

Mislim da za nju kao prvo nema uzroka, zato što Iran ni za koga ne predstavlja raketno-nuklearnu opasnost. Drugo, za to nisu spremni ni Izrael, ni SAD. Polazeći od toga, samtram da je u skorije vreme početak borbenih dejstava ili bombardovanje Irana od strane, na primer, Izraela malo verovatno. Izrael nema dovoljno snaga da nanese odlučujući udarac. Ako se SAD odmah ne umešaju u konflikt, iransko rukovodstvo će doneti oluku o proizvodnji nuklearnog oružja. U datom trenutku takva politička odluka očigledno nije doneta. Nanošenje udara će biti osnova za stvaranje nuklearnog oružja.

Ironijom sudbine, Izrael, koji se sada glasnije od drugih brine povodom iranskog nuklearnog programa, dospeo je u interesantno društvance od 4 zemlje koje su odbile da potpišu Sporazum o nerasprostiranju nuklearnog naoružanja. Zajedno sa njim su se našli Kina, Pakistan i Indija. A 189 zemalja, uključujući Iran, podržalo je sporazum.
 

Na Zapadu, naravno, neće se obradovati ako se u Teheranu pojavi sopstvena bomba. Mada, kako je priznao listu Dejli Mejl izvor u britanskom odbrambenom resoru, skoro da nema sumnje da ona nikada neće eksplodirati. Opaske izaziva drugo: njeno stvaranje će izazvati lančanu reakciju sličnog naoružanja u zemljama regiona, pre svega Saudijskoj Arabiji i Turskoj.