Živadin Jovanović: U Rambujeu nije bilo ni pokušaja dogovora, ni pregovora

Sa pažnjom sam pročitao (Tanjugov) tekst u „Politici” od 6. februara 2012. pod naslovom „Godišnjica početka pregovora u Rambujeu”.

Želeo bih da skrenem vašu pažnju i, ako dozvolite, pažnju čitalaca „Politike” na izvesne previde, praznine i nejasnoće u tom tekstu.

Najpre, srbsko-jugoslovenska delegacija je pozvana u Rambuje da pregovorima sa delegacijom Albanaca sa Kosova i Metohije postigne mirno, kompromisno političko rešenje za status Pokrajine Kosovo i Metohija.

Direktnih pregovora dve delegacije nije bilo. Neistina je, da se ne upotrebi drugi izraz, da je srbska delegacija odbila direktne pregovore, kako je navedeno u tekstu objavljenom u „Politici”. Istina je da je srbsko-jugoslovenska delegacija više puta i pisanim obraćanjima posrednicima zahtevala direktne pregovore dve delegacije, o čemu postoji dokumentacija i što može potvrditi svaki od trinaest članova srbsko-jugoslovenske delegacije. Na sve takve zahteve američki posrednik Kristofer Hil je odgovarao da albanska strana ne želi direktne pregovore. Bilo je još tada jasno da Amerikancima nije odgovarao direktni dijalog i da je to pravi razlog što ga nije bilo. Da jeste, teško bi bilo poverovati da delegacija Albanaca ne bi prihvatila američki zahtev.

U objavljenom tekstu je navedeno „da je zvanični Beograd odbijao dolazak stranih trupa”. Istina je da je srbsko-jugoslovenska delegacija prihvatala političke delove teksta, ali da nije prihvatala anekse dva, pet i sedam kojima je predviđena vojna okupacija čitave teritorije SR Jugoslavije, dakle Srbije, sa obe pokrajine, i Crne Gore. O kakvoj vrsti okupacije je reč mogu posvedočiti samo neke odredbe iz tih aneksa. Na primer, da strane (NATO) vojne snage mogu slobodno i besplatno koristiti sve kopnene, vodene i vazdušne prostore i instalacije; da uživaju diplomatski imunitet i da ne podležu građanskoj ili krivičnoj odgovornosti za štetu, ili krivična dela počinjena na teritoriji SRJ; da mogu nositi oružje i kada su u civilnom odelu; da u svako doba mogu uzeti na korišćenje čitav elektromagnetski spektar u SRJ, što znači televizijske, radio, policijske, frekvencije hitne pomoći, civilne zaštite i druge, bez najave ili naknade; da mogu u svako doba uhapsiti svako lice (građanina SRJ) na teritoriji SRJ bez odluke ili saglasnosti suda, ili bilo kojeg državnog organa. (Tekst iz Rambujea može se naći na Internetu, ili u Beogradskom forumu za svet ravnopravnih.)

Što se tiče boravka delegacija u Parizu, od 15. marta 1999. nadalje, u objavljenom tekstu je navedeno da je „i taj pokušaj propao” a „NATO je otpočeo bombardovanje SRJ 24. marta 1999.”

U Parizu nije bilo ni „pokušaja” za dogovor, ni pregovora, ni sporazuma. Američki predstavnik Kristofer Hil je jedino od srbsko-jugoslovenske delegacije zahtevao da potpiše tekst koji je on pripremio i servirao po principu „uzmi ili ostavi”. Šta? Vojnu okupaciju čitave zemlje.

Kad je već navedeno da su u Rambujeu i Parizu bili predstavnici SAD, Rusije i EU smatram da bi bilo korektno navesti da je ruski predstavnik Boris Majorski, za razliku od američkog i kolege iz EU, odbio da u palati „Kleber” potpiše tekst Kristofera Hila. Ta činjenica ima značaj, makar za analitičare.

U tekstu se navodi: „Epilog skupa održanog od 6. do 23. februara 1999. bilo je 78-dnevno bombardovanje SRJ”.

Dana 24. marta 1999. nije počelo „bombardovanje” SRJ kako stoji u citiranom tekstu. Tada je počela oružana agresija NATO, bez odluke Saveta bezbednosti UN, uz kršenje Povelje OUN, Završnog akta OEBS-a iz Helsinkija i osnovnih principa međunarodnih odnosa. Tada je, po sopstvenom priznanju SAD, uspostavljen presedan koji će se „koristiti uvek kad zatreba” (v. Vili Vimer kancelaru Gerhardu Šrederu, 2. maja 2000, „Aktuelna pitanja spoljne politike, Beogradski forum 2006). Pojam „bombardovanje” nije ni u tehničkom smislu odgovarajući, jer je NATO tokom agresije, uglavnom, koristio rakete, a ne bombe. U političkom, ili pravnom, pogotovu.

Agresija NATO 1999. nije bila „epilog” neuspelih, neodržanih pregovora u Rambujeu i Parizu, već je bila početak nove, intervencionističke strategije NATO.

Dopustite da ovo reagovanje završim rečima bivšeg američkog državnog sekretara Henri Kisindžera:

„Tekst iz Rambujea (dakle, ne ugovor, prim. Ž. J.) kojim se zahteva stacioniranje trupa NATO (podvlačenje Ž. J.) na celokupnoj teritoriji Jugoslavije, bio je provokacija. To je bio izgovor za početak bombardovanja. Dokument iz Rambujea je bio takav da ga nijedan Srbin ne bi prihvatio. Ovaj užasan dokumenat nije trebalo da bude podnet”. (,,Dejli telegraf“, 27. juna 1999).

Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, ministar inostranih poslova SRJ 1998-2000.