LINGVISTI ODRŽALI OPELO ĆIRILICI

1. U Bosni i Hercegovini danas je srbski jezik u vrlo nepovoljnom položaju kako zbog sve izraženijih nastojanja Bošnjaka (muslimana) da uvedu „bosanski“ kao „zemaljski jezik“ tako i zbog činjenice da se nerijetko miješa lingvistička i simbolička funkcija jezika na štetu srbskoga jezika.   

2. Pošto je nasilnim činom visokog predstavnika u BiH iz Ustava Republike Srbske (amandmanom LXXI) izbačen naziv jezika, neophodno je ne samo uskladiti nego i pojačati naučne i političke aktivnosti da se  u službenoj upotrebi u Republici Srbskoj  proglasi srbski jezik (ijekavskog i ekavskog izgovora) sa ćirilicom kao primarnim pismom. Status ostalih jezika i latiničnog pisma treba regulisati posebnim Zakonom o upotrebi jezika i pisma.

3. U skladu sa najvišim demokratskim načelima treba obezbijediti poštovanje  jezičkih izraza drugih naroda koji žive u Republici Srbskoj,  prije svega Hrvata i Bošnjaka (i to na principu reciprociteta sa poštavanjem srbskoga jezika u Federaciji Bosni i Hercegovini).

4. Nužno je da se prihvataju i poštuju norme srbskog standardnog jezika u svim područjima kulturnih, naučnih i društvenih djelatnosti u Republici Srbskoj  (administarcija, školstvo, kultura, nauka, izdavaštvo, mediji itd.). Te norme, uz uvažavanje ijekavsko-ekavskog izgovornog dvojstva, moraju biti jedinstvene za sav prostor srbskoga jezika, što podrazumijeva upotrebu ne samo istih normativnih udžbenika i priručnika (pravopisa, rječnika i normativnih gramatika) nego čak i  prije – istih udžbenika srbskoga jezika (na svim nivoima obrazovanja) na cijelom prostoru njegove upotrebe (u Srbiji i Republici Srbskoj prije svega).  

5. Neophodno je organizovano i institucionalno ostvarivati politiku očuvanja jedinstvenog srbskog duhovnog i kulturnog prostora, što omogućava i na što obavezuje Sporazum o specijalnim paralelnim vezama između Republike Srbije i Republike Srbske.  

6. Budući da srbskom jeziku kod Srba nikad nije bila svojstvena direktivna jezička politika, i danas se treba kloniti štetnih purističkih tendencija (što nikako ne podrazumijeva da u srbskom jeziku treba dozvoljavati upotrebu jezičkih jedinica koje su strane njegovoj strukturi ili koje je remete).  

7. Učesnici Okruglog stola „Jezik i pismo u Republici Srbskoj“ smatraju vrlo značajnim osnivanje Instituta za srbski jezik i književnost pri Akademiji nauka i umjetnosti Republike Srbske, kao važne institucije za očuvanje jezičkog i nacionalnog identiteta srbskoga naroda u Bosni i Hercegovini.

Rat za ćirilicu protiv lingvistčkog „esnafa“

Srbsko nacionalno udruženje „Ćirilica“ Beograd obratilo se pismeno Akademiji nauka i umetnosti Republike Srbske pre održavanja pomenutog Okruglog stola, sugerišući da se zaključcima predvidi u Srbskoj službena upotreba srbskog jezika i ćirilice, jer ona samo kao jedino srbsko pismo ostaje srbski nacionalni simbol , i kao takva može opstati.

Zaključcima Okruglog stola je predviđeno da se uz srbski jezik treba koristiti ćirilica kao primarno pismo, što znači da postoji i sekundarno – ova hrvatska abeceda.

Ta kombinacija pisama, gubitnička po ćirilicu, preuzeta je iz Pravopisa Matice Srbske iz 2010.g. Glavni njegov redaktor  prof. dr Mato Pižurica ostao je kod dva pisma u srbskom jeziku, kao i velika većina lingvista serbokroatista , za koje je pre deset godina on napisao ovo:

„Rat za ćirilicu možemo dobiti samo ako ga dobijemo u lingvističkom „esnafu“ a potom u školstvu, od osnovne škole do univerziteta .“(1)

Dakle, prof. Pižurica priznaje da latiničku tvrđavu čini lingvistička struka, odnosno onaj njen deo koji sudbinu ćirilice pečati srbskim pravopisom. Ako se njime poštuje narodna volja, odnosno Ustav Srbije po kome je uz srbski jezik vezana samo ćirilica, ona će da pobedi u srbskim zemljama. On je prećutao kršenje  Ustava Srbije od strane političara uvođenjem i latinice u srbski jezik, i to Statutom Vojvodine i Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma, pa je, ohrabren time, i on prekršio ustavnu odredbu o jeziku i pismu pravopisnom odredbom da je i latinica standardno pismo srbskog jezika. Takvu neustavnu odredbu o dva pisma u srbskom jeziku potvrdio je uz njegovo učešće lingvistički esnaf u Banja Luci, čime je očitano opelo ćirilici. Ovakav zaključak proizilazi iz sledećih činjenica:

Pavelić morao zabraniti ćirilicu kao osnovni srbski nacionalni simbol

Prvo, zato što je pre dolaska na vlast komunista ćirilica kao jedino pismo srbskog jezika bila toliko jaka da ju je pre 71.g. Ante Pavelić morao zabraniti Srbima da bi ih rasrbio, a onima koje on nije mogao pobiti bilo je dovoljno da nova vlast 1954.g. preimenuje srbski jezik u srbskohrvatski, i da uvede hrvatsku latinicu u taj veštački jezik , pa da bude ostvaren poglavnikov i Brozov naum – da ostanu bez ćirilice. U tome su srbski lingvisti tako zdušno učestvovali da ih nije moglo otrezniti ni odustajanje Hrvata 1967.g. od jezičkog zajedništva sa Srbima, niti javno upozorenje pravnika akademika Radomira Lukića člankom u „Politici“ iz 1971.g. pod naslovom „Lingvisti se okliznuli na ćirilici“.

Drugo, iako je Zaključcima vešto i mekano za naivne Srbe upakovano dvoazbučje, bez pominjanja latinice uz srbski jezik, ona se podrazumeva, pa čak i uprkos tome što ćirilica zamire.O tome svedoči akademik Ljubomir Zuković u nedavnom intervjuu datom „Glasu Srbske“ :“ „Upravo ono što nam više zameram i u Srbiji i ovde je zamiranje ćirilice, našeg nacionalnog pisma koje je savršeno u svakom pogledu koju bismo morali negovati. Naravno da se mora učiti i latinica, uče se strani jezici, naša deca bi trebalo da znaju i latinicu, ali moramo negovati ćirilicu i ona mora biti zakonom zaštićena i u službenoj upotrebi...“.(2) Taj patent imanja dva pisma u jednom jeziku, kojeg ne koristi nijedan drugi narod u Evropi, a gotovo ni u celom svetu, odnosno nužnost učenja i hrvatske latinice, mogao bi se prodati i drugim ćiriličkim državama, jer i tamo ima dece koja uče strane jezike. I to mnogo više  nego u srbskim zemljama.

Treće , čuvanju srbske ćirilice pri postojanju srbskog pravopisa koji nas uči da je srbska i ova hrvatska latinica, koja je jedino opštenarodno i službeno pismo susedne države Hrvatske, nije pomogla ni  ustavna i zakonska zaštita srbske ćirilice u Srbiji koja postoji još od 1990.g.!

Već dve decenije je nuspešan eksperiment čuvanja srbske ćirilice zajedno sa hrvatskom latinicom

Dakle, i sami akademici su morali javno priznati istinu da ćirilica kao srbska nacionalna vrednost zamire. Pa ako je isprobano da, pri nakaradnoj odredbi u pravopisu o postojanju dva srbska pisma, njoj  nije pomogla ni njena ustavna i zakonska zaštita u Srbiji od 1990.g. do danas, otkuda im osnova da predlažu ponavljanje istih neuspelih eksperimenata? Ovo tim pre što su oni školovani, titulisani i plaćeni da brinu o srbskom nacionalnom identitetu, a po pitanju ćirilice pokazali su se stručnim i odgovornim u onoj meri u kojoj je ona danas zastupljena u javnom životu. Zato oni nisu uistinu kompetentni po ovom prevashodno političkom pitanju, i mi se slažemo sa prof. Pižuricom da prvo treba oboriti lažnu nauku lingvističkog „esnafa“ o postojanju dva srbska pisma. To može učiniti samo država ako je ima, a prvi potez bi joj trebao biti zabrana korišćenja aktuelnog antisrbskog pravopisa  Matice srbske u srbskom školstvu, uz naredbu Ministarstava prosvete Srbije da je obavezno pridržavanje ustavne odredbe po kojoj su u službenoj upotrebi srbski jezik i ćiriličko pismo.  

Ćirilica kao kineski zid protiv BiH unitarizma

Zaključcima Okruglog stola nije istaknut značaj srbske ćirilice, i to ne samo kao temeljnog srbskog nacionalnog simbola, nego i kao najboljeg čuvara imena srbskog jezika. Naime, u situaciji kada i drugi narodi u BiH koriste srbski jezik, i kada su mu dali svoje nacionalno ime, a opredelili su se za hrvatsku latinicu jedino zato da bi im jezik bio različit u odnosu na srbski, ništa nije logičnije i prirodnije nego da Srbi ime svog jezika čuvaju baš vezivanjem za njega samo srbske ćirilice. Time je visoki strani zvaničnik uveravao vladiku Jefrema da se Srbi u Srbskoj ne trebaju plašiti unitarizacije, govoreći da oni imaju svoj kineski zid  - ćirilicu.

U Zaključcima nije moglo da bude reči o tome da je glavni uzrok današnjeg zatiranja ćirilice gubitak svesti o njoj kao srbskom nacionalnom simbolu, jer su na tome najviše učinili baš lingvisti učenjem da Srbi imaju dva pisma.

U Zaključcima nema ni reči o tome da je srbska ćirilica kompatibilna s novim informatičkim tehnologijama, a najnoviji krunski dokaz toga je dobijanje ćiriličkog internet domena. Upravo će te tehnologije obesmisliti lingvističku „nauku“ o dva srbska pisma , jer odskora najveći svetski pretraživač Gugl uz hrvatski jezik vezuje njegovu latinicu, a uz srbski jezik njegovu ćirilicu. Za razliku od srbskih lingvista Gugl zna za opšte svetsko pravilo – jedno pismo za jedan jezik.

Dela srbskih autora na hrvatskoj latinici knjiže se u hrvatsku kulturnu baštinu

U Zaključcima nema ni reči o realnom stanju stvari, koje karakteriše prvenstveno sledeća činjenica : Hrvatska je ušla u  EU i tamo registrovala svoj jezik i pismo, pa se Srbima sigurno neće dozvoliti da oni tamo registruju dva pisma, a pogotovo ovu hrvatsku latinicu koju i svet priznaje kao hrvatsku. Posledica toga je da se već odavno registruju u hrvatsku kulturnu baštinu i dela srbskih autora koja su štampana hrvatskim latiničkim  pismom.

Ovo je naročito opasno zbog toga što će se stalno povećavati pritisak  iz EU da se na zapadnom Balkanu ustanovi jedno ime jezika. Imajući na umu činjenicu da Srbi ne mogu da se odluče da se odreknu srbohrvatstva (Institut za srbski jezik SANU izdaje srbskohrvatski umesto srbskog rečnika, u Srbiji se koristi udžbenik prof. dr Duške Klikovac na čijim koricama piše srbski jezik, a unutra se uči srbskohrvatski,  i latinica standardno srbsko pismo u pravopisu), pa kada se bude tražila rezultanta između hrvatskog i srbskohrvatskog, biće na strani hrvatskog. Tako će se, ako ne bude srbske pameti, vremenom i u samoj Srbiji jezik možda zvati hrvatskim. Naravno, tada će biti nevažno ko je kriv, a lingvisti će govoriti kao i povodom okupacije srbskih zemalja hrvatskom latinicom – takva nam je sudbina.

U Zaključcima se opravdano govori o potrebi ostvarivanja reciprociteta u poštovanju jezičkih izraza u Republici Srbskoj i Federaciji BiH, ali je još opravdaniji reciprocitet po pitanju pisma – neka bude u Srbskoj i latinica u službenoj upotrebi uz srbski jezik, ali jedino pod uslovom da će ćirilica biti u službenoj upotrebi u Federaciji BiH uz bošnjački i hrvatski jezik.

Nemoguće čuvanje ćirilice ako država saseče korene žile ćiriličkog stabla

Veoma je pozitivno u Zaključcima što se traže isti udžbenici srbskog jezika, pravopis, rečnik i gramatika u svim srbskim zemljama. Negativno je to što se Zaključcima poziva na ostvarivanje jedinstvenog srbskog duhovnog i kulturnog prostora, a istovremeno se predlogom ustavnog rešenja pisma u Republici Srbskoj  ruši osnovna pretpostavka opstanka ćirilice – samo jedno pismo u srbskom jeziku, a koja je ostvarena Ustavom Srbije. Istovremeno, Zaključcima se prećutno prihvata aktuelni pravopis Matice srbske koji je neustavan u tom smislu što je njime i hrvatska latinica imenovana standardnim srbskim pismom. Što znači ugledanje na Srbiju po antisrbskom pravopisu, ali ne i po ustavnom određenju srbske ćirilice kao jedinog pisma srbskog jezika, za šta se odlučio srbski narod na referndumu za Ustav 2006.g.  

Ako lingvisti, koji su svoje karijere izgradili na srbohrvatstvu, nisu mogli ili nisu hteli da razumeju pokazano upozorenje akademika Lukića 1971.g. , mogli su, makar, razumeti smisao ustavne zaštite ćirilice iz njegovog članka „Protiv posebnog zakona“ kojeg je objavila „Politika“ 21.jula.1990.g., kada je raspad Jugoslavije bio izvestan : „I u ono srećno vreme kad je u Srbiji, kao i u svakoj normalnoj državi vladalo njeno nacionalno pismo – ćirilica,..“ Dakle, jedno pismo u normalnoj državi, da ono vlada , a ne da deli suverenitet sa tuđim pismom. Naslov „Protiv posebnog zakona“ je zato što je genijalni akademik prozreo da će serbokroatisti zakonom izigrati ustav. U slučaju Republike Srbske, predlogom  ustavne zaštite već su sasečene korene žile ćiriličkog stabla, a zakonom bi se ono trebalo držati svaki dan da ne padne. I sve to u vreme kada je Republici Srbskoj potreban svaki element državnosti kao ozeblom sunce, a pogotovo  srbska ćirilica po kojoj se prepoznaju Srbi.

Srbsko nacionalno udruženje „Ćirilica“ Beograd organizovaće održavanje multidisciplinarnog naučnog skupa, koji će se baviti štetnošću dvoazbučja po srbski nacionalni identitet. Naročito će biti reči o neosnovanom , neustavnom i antisrbskom određenju u aktuelnom pravopisu o latinici kao standardnom srbskom pismu, i o potrebi da se zabrani primena takvog pravopisa u srbskom školstvu.
Podrazumeva se da su među lingvistima u srbskim zemljama postoje i oni koji su za srbstvo, a ne za srbohrvatstvo . Ali ako sada ćute, to će ostati bez značaja za trajanje srbskog imena.    

(1) Prof. dr Mato Pižurica :“Zašto branimo ćirilicu“ ( „Nova zora“, Proljeće, 5/205, str.161)

(2) https://www.glassrpske.com/kultura/vijesti/akademik-Ljubomir-Zuković-Treba-nam-Kocic-da-zagrmi-kao-nekad/69662.html  

Beograd, 24.02.2012.    

Nemanja Vidić
Nedeljka Gvozdenovića 9, Beograd 
T/f    3017085, 063 234 814
p.invest@eunet.rs