Kraljica lepih umetnosti

Muza, muzeja, najelegantnija gvozdena ledi na svetu, kraljica lepih umetnosti – tako nazivaju čuvenu direktorku moskovskog Muzeja likovnih umetnosti Irinu Antonovu. 20. marta Irina Antonova proslavlja 90. rođendan.

O tome koliko žena ima godina nije pristojno govoriti, ali za Irinu Antonovu nepisano pravilo lepog ponašanja ne važi. Tim pre što se vremenom skoro i nije promenio lik ove oniže krhke žene, ljupke i istovremeno veličanstvene, koja je sačuvala kraljevsko držanje i energični korak. U Muzeju likovnih umetnosti ona je skoro svakog dana, i danas je ovo stalno učešće u poslu posebno duboko – legendarni moskovski muzej prirema se da obeleži u junu ove godine stogodišnjicu postojanja.

Irina Antonova postala je direktor muzeja 1961. godine, posle 15 godina staža u ovoj ustanovi. Blistavi erudita, čovek širokih interesa, ona je učinila Muzej likovnih umetnosti kulturnim brendom nove Rusije – zemlje otvorene za aktivnu međunarodnu saradnju. Upravo Antonovoj Rusija duguje to što sa njenim muzejem smatraju za čast da sarađuju i pariski Luvr i madridski Prado, njujorški Metropoliten muzej i vodeće umetničke galerije Italije, Velike Britanije, Nemačke. Ugled Irine Antonove u međunarodnim profesionalnim krugovima neverovatno je velik. Poštuju je kao pronicljivog poznavaoca likovnih umetnosti, kao mudrog političara muzejskog posla.

Imajte u vidu, u muzeju, oprostite za frazu, odgovornost je neobično velika, govori Antonova. Zato što to nije bilo šta. Ako banka izgori, novac će doštampati. A ako se sa nama nešto desi? I to zvuči nekako banalno, zar ne? – jedinstveno, neponovljivo nasleđe, ali to tako i jeste! Otuda unutrašnja napetost. Sve vreme sa njim se ne može živeti, ali ako ne posedujete ovo osećanje, bolje je da ovde ne radite.

Irina Antonova ima posebne lične zasluge, čiju važnost će u Rusiji vremenom sve više shvatati. Zahvaljujući upornim inicijativama ove „gvozdene ledi“ Muzej likovnih umetnosti postao je pravi prozor u svet još u sovjetsko vreme. Antonova je priređivala izložbe francuskih impresionista, čija plana su čuvana u fondovima, pošto su se smatrala nepotrebnim sovjetskim ljudima. Ona je probila put ka posetiocu za umetnost 20. veka, neprihvatljivu sa tačke gledišta sovjetske ideologije. Ona ni na trenutak ne zaboravlja da je njen omiljeni muzej stvaran početkom 20. veka kao „muzej svetske umetnosti“, i neprekidno proširuje predstave ruskih građana o tome šta je obično naziva svetskim remek-delima. Njenim zalaganjima u Moskvi su bili prikazani radovi Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Rafaela, Ticijana, Rembranta, Karavađa, dovezeni iz inostranstva. Naravno, sam muzej raspolaže odličnom zbirkom, koja je značajno uvećana od kako je direktor Irina Antonova.

Jedinstvene izložbe uvek su bile adut Irine Antonove. Ona, na primer, voli da čudi neobičnim interesovanjima znamenitih ljudi i jednom je čak priredila izložbu skulptura italijanske filmske zvezde Đine Lobobriđide, a zatim je posvetila veliku izložbu legendarnoj Francuskinji Koko Šanel.

Muzej može da se ponosi onim ogromnim materijalom umetnosti koji je prikazao na izložbama svojoj publici – primećuje Irina Antonova. I u tom pogledu izložbeni rad za nas nije epizoda, to je jedan od pravaca. Ovo je vrlo složeni proces. Šta se traži? Šta je sada potrebno? Šta ljudi očekuju? Napravili smo izložbu Šanel, izložbu Diora, mi ne konkurišemo nekim modnim kućama. Jednostavno vrlo visoka moda, naravno, već ulazi u domen umetnosti. Ako hoćete, nazovite je dekorativnom, ali to je umetnost. Šta više, to je lik epohe.

Irina Antonova je uvek htela da muzej bude prepun stvaralačkog života, i zato ovde deluje mnoštvo raznovrsnih programa. Ali najvažnije je to što se sama teritorija proširuje do čitavog muzejskog gradića. Zadatkom do kraja života Irina Antonova naziva formiranje ovog malog gradića u istorijskom centru Moskve, gde će biti smeštena sva bogatstva muzeja. Potrebno je da čovek bez napora može da provede čitav dan u Muzeju likovnih umetnosti – tako danas formuliše svoju strategiju upravljanja Irina Antonova.