Dimitrijević: Treba nam ekonomski „Kopernikanski obrt“

 
Razgovarao: Milovan Balaban

Srbija ulazi u period izbora, pa je potrebno sagledati postojeću ekonomsku situaciju i, u svetlu ranije datih obećanja, napraviti bilans Vlade Mirka Cvetkovića (čitaj Borisa Tadića). Takođe, treba odgovoriti i na pitanje da li je svetska kriza, koja traje već četiri godine, uzrok nepovoljnih ekonomskih indikatora i pogoršanja standarda građana Srbije, ili je posredi krupna sistemska greška u čijoj osnovi je pogrešna ekonomska politika – ističe u intervjuu za „Vidovdan“ prof. dr Bojan Dimitrijević. Naš sagovornik je doktor ekonomskih nauka i redovni profesor Univerziteta EDUCONS u Novom Sadu. Od 1989. do 2007. godine bio je asistent, docent i na kraju vanredni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, a u periodu od 2004. do 2007. i ministar za turizam i trgovinu u Vladi Republike Srbije. Autor je brojnih knjiga i naučnih radova iz oblasti ekonomije.

Podsetite nas, šta nam je to u privrednoj sferi obećala sada vladajuća Demokratska stranka 2008. godine?

Ključna obećanja odlazeće Vlade bila su: rast životnog standarda, plata i penzija, otvaranje 200 hiljada novih radnih mesta, aktiviranje aranžmana sa Fijatom (koji je trebalo da donese više stotina miliona evra stranih ulaganja, nekoliko hiljada novih radnih mesta i početak proizvodnje automobila u Kragujevcu), visok i dinamičan rast bruto domaćeg proizvoda (BDP), porast izvozne aktivnosti, poboljšanje konkurentske pozicije Srbije, porast stranih ulaganja i ekonomska stabilnost. Posle četiri godine očito je da Vlada nije ispunila nijedno predizborno obećanje, pa i da je došlo do značajnog pogoršanja ekonomske pozicije zemlje.

Koji su to ključni pokazatelji koji potvrđuju tu Vašu konstataciju?

Krenimo redom. Srbija ima gotovo dramatičan porast nezaposlenosti od oko 400 hiljada ljudi, što nas čini zemljom sa najvišom stopom nezaposlenosti u Evropi. Rast nezaposlenosti znatno je viši nego što je pad BDP, što je ubedljiv argument da svetska kriza nije osnovni uzrok alarmantno teške ekonomske situacije. Prosečan realni rast privrede od oko 7% (što je bilo obećanje Vlade), samo je „sanak pusti“, jer došlo je do usporavanja rasta BDP i negativnih stopa rasta, pada industrijske proizvodnje, te građevinske aktivnosti i privredne aktivnosti u celini. Umesto očekivanog rasta od oko 30% za 4 godine, BDP je na nivou iz 2008. godine, što znači da nema rasta, a zapanjuje činjenica da je industrijska proizvodnja tek na nivou od 40-45% one iz 1989. i za 12-15% manja je nego 1998. godine kada smo imali sankcije! Ako se uzme u obzir i najnoviji rast deviznog kursa (slabljenje domaće valute), prosečne plate i penzije dodatno su srozane, pa je nivo životnog standarda ogromne većine građana niži najmanje za trećinu, po približnim računicama objektivnih ekonomskih analitičara. Niže plate u okruženju imaju samo Albanija i BiH, a pretekle su nas Makedonija i Crna Gora!

Kako stvari stoje sa inflacijom? Režim se hvali da bar nju drži pod kontrolom.

Njen rast je oko 10% godišnje, što je visoka stopa u odnosu na prosek Evropske unije. Dinar je izgubio vrednost za više od 40%, a cene proizvoda koji ulaze u troškove života (uža lista potrošačke korpe), više su i od nekih zemalja članica Evropske unije iz našeg okruženja. Stanje ni sa inflacijom očito nije dobro, a kamoli da je takvo kada se radi o javnom dugu. naročito spoljni dug zemlje, raste iz dana u dan i Srbija se već nalazi na listi visoko zaduženih zemalja Evrope i sveta. Za četiri godine javni dug je porastao za više od 7 milijardi evra i prešao je zakonsku granicu od 45% učešća u BDP! U periodu 2000-2007. godina, spoljni dug je rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,5%, da bi 2008. porastao za oko 34% a 2009. za 17%. Trend rasta je i potom nastavljen. Spoljnog duga sada iznosi preko 30 milijardi dolara. Opet, dok dug raste izvoz opada. U prve dve godine krize (2008. i 2009.) pogotovo je značajno opao, ali ono što je najveći problem, jeste porast trgovinskog deficita tokom tranzicije, koji ukazuje na kontinuiranu, sistemsku slabost našeg izvoza i pogoršanje međunarodne konkurentnosti privrede. Poražavajući je podatak da je trgovinski deficit u periodu 2001-2010. bio oko 60 milijardi $, što znači prosečno oko 6 milijardi $ godišnje, a u periodu sankcija bio je u proseku ispod 2 milijarde $ godišnje. Priliv stranih direktnih investicija za prethodne tri godine iznosio je 2,8 milijardi evra, što je pad u odnosu na ranije tri godine (2006-2008.) za oko 4,2 milijarde evra, ili za 60 procenata.

Rečeno u vezi sa rezultatima režimske politike deluje pesimistično. Iz Vašeg dosadašnjeg, tek letimičnog, osvrta na sektor industrijske proizvodnje, stiče se utisak da i tu stvari stoje vrlo loše?

Najnepovoljnija situacija je baš u sektoru industrijske proizvodnje (IP). Tokom dvadeset godina (od 1990.) Srbija je imala ne samo deindustrijalizaciju (što je u izvesnoj meri zakonit proces), već i devastaciju industrijske proizvodnje. Navedimo samo neke podatke: u periodu 2000.-2008. prosečna stopa rasta IP bila je tek 1,9% godišnje, a pad u poslednje tri godine bio je oko 7%, što praktično stopu rasta za prethodnih 11 godina svodi na nulu. Udeo industrije u BDP je tek oko 17%. dok jedna Češka ima oko 35%, a Slovenija oko 30%. Dok je izvoz Češke za 20 godina porastao čak 24 puta, u Srbiji je porastao za svega dva puta. U okviru prerađivačke industrije( gde bi trebalo da budu naše ključne komparativne prednosti), nivo učešća zastarelih tehnologija u proizvodnji je oko 50 procenata. Industrijska proizvodnja po stanovniku manja je 60-tak puta nego u Nemačkoj, 10 puta od one u Mađarskoj i 4 puta od one u Hrvatskoj. Broj industrijskih radnika u Beogradu pao je sa 250 hiljada iz 1990. na oko 14 hiljada 2010. godine. U Nišu, gradu sa više od 300 hiljada stanovnika, u privredi radi tek oko 5000 ljudi (ostatak od 38 hiljada zaposlen je u javnom sektoru), što je manje od 2%!!! Na osnovu svega rečenog, jasno je da je globalni indeks konkurentnosti za Srbiju izuzetno nizak, odnosno da je za sadašnje Vlade pogoršan. Od 133 zemlje bili smo na 93. mestu, zatim na 96. mestu (sa 85. mesta), a iza nas u susedstvu su pogađate, samo Albanija i BiH. Indeks korupcije je takođe pogoršan, a po „odlivu mozgova“ nalazim se, prema podacima koje navodi prof. dr Dušanića, na pretposlednjem mestu u svetu. Od nas je gora samo Gvajana

Posredno o rezultatima privatizacije govori sve što ste do sada naveli, ipak, da Vas pitam i direktno, kao ih ocenjujete?

O njima mnogo govori to što je do sada raskinuto više od 20% svih privatizacionih ugovora! Broj zaposlenih u 2011. iznosi samo 70% od broja zaposlenih iz 1990, kada smo imali po tada opštim ocenama, neuspeli socijalistički model razvoja. Sve to podseća na aforizam Brane Crnčevića: „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došle tranzicione reforme i sve su uništile“.. Privatizacija nije donela nove investicije, rast zaposlenosti, porast efikasnosti, bolje korporativno upravljanje, veću zaposlenost i rast životnog standarda. Situacija sa privatizovanim preduzećima koja su kupili domaći tajkuni je tragična: radnici dobijaju masovne otkaze, zaposleni su u položaju gorem nego iz doba Marksovog „Kapitala“, a firme se najčešće kupuju u cilju sticanja vlasništva nad atraktivnim lokacijama i nekretninama. Kod preduzeća koja su (doduše po vrlo niskim cenama) prodata stranim kompanijama, situcija je povoljnija, ali primer „Sartida“ baca krupnu senku i na to područje i pokazuje se kao najveći promašaj tog procesa. Biće da je mudri Jože Mencinger u pravu kada iznosi još uvek jeretičku misao, da na dugi rok većina stranih privatizacija i investicija dovodi do izvlačenja profita i kontrole resursa bez rasta zaposlenosti i transfera tehnologije za zemlju domaćina. Bez sumnje, „Sartid“ će svakoj budućoj Vladi biti „omča oko vrata“, „tempirna bomba“, kako se izrazio jedan smenjeni ministar i skoro nerešiv problem. Listi ovih obeshrabrujućih argumenata treba dodati i lažna obećanja o besplatnoj podeli akcija (sećate se, zar ne) u vrednosti od 1000 evra za svakog punoletnog građanina zemlje, koja su značajno pomogla pobedi liste „Za evropsku Srbiju“.

Mračnom podsećanju na neispunjena obećanja i izuzetno loše ekonomske rezultate Vlade, stiče se utisak, kao da nema kraja?

Ono bi stvarno moglo da se nastavi i potkrepi i drugim nepovoljnim činjenicama, ali već i rečeno je dovoljno kao opomena našim biračima koji tradicionalno „pate“ od kratkog predizbornog pamćenja. Na kraju četvorogodišnjeg posla svake pa i ove odlazeće Vlade, ako žele da im bude bolje, morali bi da podvuku crtu, izvedu računicu, procene da li žive bolje i, kada to nije slučaj, surovo kazne one koji su ih lagali, ili su bili neuspešni, zbog nekompetentnosti i potpuno pogrešne ekonomske politike.

Šta dalje? Šta da radimo u ovako teškoj situaciji u koju je od strane neodgovornih političara dovedena naša država?

Srbiji je potrebna korenita, radikalna, temeljna, sveobuhvatna i revolucionarna promena ekonomske filozofije i politike. Treba nam neka vrsta „Kopernikanskog obrta“, ukoliko zaista ne želimo da postanemo nalik monokulturnim zemljama Afrike i Latinske Amerike, koje decenijama tavore u bedi, siromaštvu, ogromnim socijalnim razlikama i na ivici latentnog građanskog rata!

Sada ste pokrenuli temu koja je od ključnog značaja. Pre nego što pređemo na moguća konkretna rešenja, recite nam šta je osnovni uzrok ovako katastrofalne ekonomske situacije? Da li je to ipak svetska ekonomska kriza, kao što tvrde predstavnici vlasti i režimski ekonomisti, propagatori?

Moj izričit odgovor je NE, NE i NE. Ključni problem je pogrešna filozofija ekonomskog liberalizma zasnovana na tzv. Vašingtonskom konsenzusu, čija su temeljna načela: stabilizuj, liberalizuj i zatim privatizuj, a čiji je simbol i institucionalni nosilac Međunarodni monetarni fond. Taj model tranzicionih reformi doveo je do devastacije industrije, pogoršanja životnog standarda, pada međunarodne konkurentnosti Srbije i ogromne preraspodele bogatstva u korist veoma malog sloja povlašćenih, nove tajkunsko-političke klase koja se etablirala u prethodnih 12 godina. Cilj ovog modela je kontrola resursa i izvlačenje profita iz tranzicionih i zemalja Trećeg sveta, kao moderna i perfidna forma međunarodnog neokolonijalizma. U globalnim razmerama, ovaj model doveo je do osiromašenja zemalja i građana manje razvijenih zemalja i pretvorio se u bezprizornu pljačku pod plaštom lažne priče o liberalizmu, tržištu, slobodnoj međunarodnoj trgovini i „nevidljivoj ruci“ tržišta. Kome se ova ocena čini prejakom, neka samo pročita knjige Naomi Klajn, profesora Štiglica i Vilijema Engdala, te našeg ekonomiste Jovana Dušanića. Dakle, nije reč o neefikasnom sprovođenju reformi, o spoljnim uzrocima krize, o „mangupima u našima redovima“, kojih je nesumnjivo bilo. Radi se o pogrešnom softveru koji produkuje trajnu bedu i zaostalost, jer se s tim ciljem i kreiran, tj. nametnut našim poslušnim izvršiocima iz redova politike i ekonomije. Autor ovih redova i sam je bio u zabludi o stvarnim namerama i rezultatima ovakvog obrasca ekonomske politike i zato se u prvom redu izvinjava svojim studentima, pa i građanima, koje je prethodnih godina ubeđivao u ispravnost ovakvog koncepta bez alternative.

Budući da je uobičajeni izgovor predstavnika režima kako je kriza kriva za sve ekonomske nedaće, navedite nam još nekoliko argumenata na osnovu kojih tvrdite da je postojeća vlast ipak glavni krivac?

Katastrofalni rezultati privatizacije isključiva su posledica izbora pogrešnog modela i desili su se znatno ranije nego što je kriza započela. Privatizacija se pretvorila u beskrupuloznu pljačku i otimačinu kakvu možemo videti još samo u nekim vestern filmovima („Bilo jednom na divljem Zapadu“), obespravljivanje stotina hiljada zaposlenih koji se nalaze u nekoj vrsti modernog, sofisticiranog ropstva. Efikasnost privatizovanih preduzeća(domaćih), niža je nego u doba sankcija, a znatno niža nego u doba jedinstvene socijalističke države! Rast BDP bio je posledica rasta u sektoru usluga, a ne u sektoru realne ekonomije. Kriza je pokazala da na dugi rok mora doći do rasta realne ekonomije zasnovane na jakoj industriji, a ne na sektoru usluga (naročito ne finansijskih). Stoga je do usporenja tog rasta moralo doći i nezavisno od krize, kao posledica dugoročno neodržive strukture BDP. Tokom krize relativni položaj Srbije u odnosu na susede, zemlje tzv. Zapadnog Balkana i novopečene članice EU, samo je pogoršan, a trebalo je da se popravlja da je naša politika bila ispravna. Pretekle su nas Makedonijai Crna Gora, a sva je prilika da će nas preteći Albanija i BiH ako nastavimo sa ovakvom politikom. Drugi tranzicioni indikatori i indikatori konkurentnosti, iako vrlo nepovoljni, samo su se dodatno pogoršali i nema potrebe ulaziti u detalje, jer smo neke upečatljive primere već naveli. Ipak, ilustracije radi, prema podacima Svetske banke, pogoršali smo svoju poziciju u odnosu na 2007. kada je reč o poslovnom ambijentu, a ključni problemi su vezani sa korupciju, građevinske dozvole, lakoću poslovanja, spoljnu trgovinu (administrativne procedure), te efikasnost pravosudnog sistema, antimonopolsku politiku i „odliv mozgova“, što su naše tradicionalne slabosti koje nisu direktna posledica ekonomske krize. Srbija nema suverenitet nad bankarskim sistemom i praktično nijedna banka nije naša, to je uzrokovalo enormno visoke kamate koje guše privredu, građane odvlače u dužničko ropstvo, a privredu teraju u nelikvidnost kakva se ne pamti u ekonomskoj istoriji Srbije. Lažne priče o visokom političkom i investicionom riziku, izgovor su za lihvarenje i zelenašenje koje se može porediti samo sa vremenom krize dugova trećeg sveta tokom osamdesetih godina u svetskoj ekonomiji. Nedostatak razvojne banke ključna je prepreka za podršku industriji i investiranje u krupne infrastrukturne projekte nacionalnog i međunarodnog značaja.

Šta je potrebno učiniti da bi se zemlja izvukla iz najteže ekonomske situacije u novijoj istoriji Srbije?

Želim na početku da napomenem da je situacija čak i gora nego posle završetka Prvog i Drugog svetskog rata. Malo je prostora da to što sam rekao šire objašnjavam, pa ću se, u skladu sa Vašim pitanjem, sada osvrnuti samo na ključne mere koje treba povući da bi se zemlja u ekonomskom pogledu spasla. Važno je što pre napustiti politiku neoliberalizma i Vašingtonskog konsenzusa i prihvatiti načela novog dogovora o novim prioritetima ekonomskog razvoja, vodećih 20 zemalja sveta (bez SAD), koja su usvojena na samitu u Seulu 2010, pri čemu je naglasak na ekonomskom rastu i poboljšanju socijalnog položaja većine stanovništva, a ne samo bogatih i moćnih. Prioritet mora biti rast i razvoj zasnovan na rastu industrije i investicijama u krupne infrastrukturne projekte. Uostalom, to savetuje i bivši argentinski ministar finansija koji je najzaslužniji za spas svoje zemlje iz omče MMF i međunarodnih dugova. Potrebno je napustiti predloge MMF o smanjenju plata i penzija, otpuštanju radnika i povećanju starosne granice za odlazak u penziju. Nama je potrebno stvaranje nove vrednosti, a ne štednja, čiji je osnovni cilj sačuvati sposobnost da se vraćaju rastući međunarodni dugovi (koje ćemo razume se, u dužem roku svakako vratiti). U projektu reindustrijalizacije i istinskog otvaranja novih radnih mesta, sredstva se moraju potražiti iz budžeta, razvojne banke, koncipiranja nove monetarne politike, ali i međunarodnih investitora iz Rusije i Kine, a ne samo iz zapadnih zemalja koje su prema Srbiji pretežno ucenjivački raspoložene. Mere industrijske politike moraju da idu ka zaštiti nacionalnih ekonomskih interesa, a protekcionistička i razvojna iskustva Japana, Koreje, Kine i drugih uspešnih zemalja mogu biti dragocena u kreiranju takve hrabre i potpuno nove razvojne politike.

Od tih iskustava kod nas se, očito, uporno beži?

Nesumnjivo je tako, ali, plašim se, trebalo bi nam suviše prostora da detaljnije analiziramo geopolitičke teme, koje su nesumnjivo tesno povezane i sa ekonomijom. Sada bi, u vezi sa potrebnim merama o kojima govorim, još dodao da se kamatne stope moraju postepeno snižavati da bi podstakle rast investicija, a devizni kurs mora biti u funkciji stimulisanja izvoza u sklopu celovitog paketa reformskih mera. Potrebno je i hitno zaustaviti neefikasne privatizacije, a nije jeres ni vratiti državno vlasništvo, jer ključno pitanje svojine je domaćinsko i efikasno upravljanje, a oblik svojine ima drugorazredni značaj. Svakako, treba obustaviti privatizaciju strateških javnih preduzeća i kompanija koje upravljaju resursima od nacionalnog značaja. U tom kontekstu se radnim zakonodavstvom mora poboljšati položaj radnika da bi se motivisali za predstojeće zadatke. U reformi poreskog sistema biti veoma pažljiv, jer svetsko iskustvo pokazuje da sniženje poreza vodi rastu profita, a ne podstiče privrednu aktivnost. Svakako se mora poboljšati položaj radnika sa najnižim primanjima i tranzicionih gubitnika, a povećati oporezivanje najbogatijih.

Ukratko, da rezimiramo, šta nam je činiti?

Nadasve i pre svega, Srbiji je potrebna sposobna i kompetentna Vlada, a to je osnovna pouka svih zemalja koje su imale uspešan privredni razvoj (pre svega, Japan, Kina, Singapur, pa i Rusija u Putinovoj eri). Ekonomska politika mora se kreirati i voditi kao „umetnost srednjeg puta“, ili zlatne sredine (Zaratustrino učenje, grčki ideal). To znači da mora postojati ravnoteža između efikasnosti i pravde, privatnog i javnog, intervencionističkog i liberalističkog, planiranja i tržišta, nacionalnog i međunarodnog, globalnog i lokalnog. Mudrost je u ravnoteži, a ne u apsolutnoj prevazi jednog modela, jer onda to vodi u diktaturu komunizmu, ili diktaturu liberalizma, što je u osnovi isto. Ekonomija je i društvena nauka. Stoga, njen cilj mora biti ne samo efikasnost, nego i rast blagostanja većine građana, a ne ropstvo, beda i postepena propast civilizacije, što sada nudi vladajuće svetski ekonomski poredak, čiji su zatočenici naši vladajući političari i ekonomisti. Na ovom putu neće biti lako i biće bezbroj prepreka, objektivnih i namernih, ali mi se čini da je to jedina alternativa koja u roku od 8 do 10 godina, može doneti poboljšanje života i spasiti Srbiju koja je sada na putu da u budućnosti doživi sudbinu Hazara i brojnih nestajućih naroda i civilizacija. Može nas spasti samo ekonomski jaka Srbija u kojoj je većina građana dostojanstvena, zadovoljna kvalitetom života i nivoom blagostanja. Za ovaj patriotski cilj najvišeg prioriteta, potrebni su pre svega hrabri, pametni i posvećeni ljudi, kakvih ubeđen sam, u Srbiji još uvek ima. Pokrenimo Srbiju!

Prof dr. Bojan Dimitrijević
Izvor: Vidovdan.org