Kinematografija Tarkovskog – vizualizacija duše

Za mene je film moralni, a ne profesionalni posao, govorio je istaknuti ruski režiser i jedan od najupečatljivijih predstavnika svetskog autorskog filma Andrej Tarkovski. Četvrtog aprila navršava se 80 godina od rođenja majstora.

Priznanje je Tarkovski stekao pre svega van granica Rusije, kako se više puta dešavalo u istoriji ruske kulture. Svaki od njegovih filmova, počev od debitanskog filma Ivanovo detinjstvo, o sudbini dečaka u ratu, pa do filmske priče Žrtvovanje dobio je od jedne do desetak nagrada na međunarodnim filmskim festivalima. Imao je i Zlatnog lava u Veneciji i Srebrnu palminu grančicu u Kanu.

Svega 7 igranih filmova među kojima su takva remek-dela kao istrijsko-religiozna drama Andrej Rubljov, filozofska fantastika Solaris, autobiografska fantazija Ogledalo, takvo je osnovno nasleđe Anreja Tarkovskog. Verovatno bi ono moglo da bude veće da režiser nije živeo tako kratko – 54 godine, i da je u jeku stvaralačkog procvata dobio podršku umesto otpora i otvorenog huškanja kojem su ga podvrgli sovjetski činovnici kinematografije. Seća se sestra režisera filolog i biograf Marina Tarkovska.

On je u svakom filmu ostajao svoj, bez obzira na one neverovatne teškoće koje je morao da preživljava. To je bio umetnik borac, koji je branio svoje delo. I što je začuđujuće, polazilo mu je za rukom da pravi upravo one filmove koje je zamišljao!

Očajnički talenat – tako je o Andreju Tarkovskom govorio poznati ruski režiser Andrej Končalovski: on je niz godina bio prijatelj Tarkovskog i čak je bio koautor scenarija za njegove filmove:

Tarkovskim su svi ispirali usta – čim se pojavio: izazivački, oštar, nepomirljiv, beskompromisan. I ostale reči, govori Andrej Konalovski. Andrejevo otkriće se desilo već u filmu Ivanovo detinjstvo. I u svetu na njega su počeli da gledaju ovako: O, pojavljuje se nova režija!

Ova nova režija, primećena početkom 60-ih godina postala je poseban stil Tarkovskog. U njemu su paralelno sa čisto kinematografskim postupcima radila izražajna sredstva klasičnog slikarstva, muzike, poezije, između ostalog Andrej Tarkovski je voleo da uvodi u slike stihove svog oca, ruskog pesnika Arsenija Tarkovskog. I to već nije bio samo film, primetio je u intervjuu za Glas Rusije poznati režiser Pavel Lungin.

Tarkovski je bio pronalazač novog filmskog jezika – po čemu je on za sve važan, cenjen i interesantan, ali ne samo to. On je tražio vizualno ovaploćenje onog što se naziva „duša čoveka“. Onim čime se bavila ruska klasična književnost u 19. veku on se bavio na nivou filma u 20. veku. Ali još je bio simbol slobode stvaralaštva. To je bio prvi sovjetski režiser koji je postavio slobodu umetnika na prvo mesto. U traganju za stvaralačkom slobodom on je otišao u instranstvo – otišao je teško i nesrećno i umro je tamo, snimivši dva blistava filma. To je tragična figura i to je možda najznačajniji ruski režiser 20. veka.

Dva blistava filma su Nostalgija koji je Tarkovski snimio po scenariju svog druga, legendarnog dramaturga Tonina Guere i žrtvovanje – film koji je snimao već smrtno bolestan. Percepcija stvaralaštva Tarkovskog je uvek teška, ali kada je on stvarao oslanjao se na pejzaže, glumce i jezik Zapada, sve to kao da se pretvorilo u izazov. Ovaj izazov se oseća i danas. Bioskopi se vraćaju njegovim filmovima i za nove gledaoce oni postaju stepenica posvećenja u tajnu bitisanja.

Između ostalog sam Tarkovski je pod tajnom bitisanja shvatao istinu o njoj: Svaki umetnik, rekao je režiser u poslednjem intervjuu, za vreme svog boravka na zemlji nalazi i ostavlja posle sebe neki delić istine o civlizaciji, o čovečanstvu.