Srbski politički rulet

 Dodik je pre neki dan izjavio za banjalučki dnevni list „Nezavisne novine“: „Moja partija SNSD ima sporazum o saradnji sa Demokratskom strankom i mi se toga držimo. Kao što su oni nas podržavali ovde i mi ćemo podržavati njih“. Posle ovih reči, logično se nameće pitanje čime je to „naš“ aktuelni režim zaslužio podršku državnog vrha Republike Srpske, odnosno zašto mu je on ponovo u jeku predizborne kampanje pruža, te kakva je njena priroda? Da li se radi o stvarnoj ili formalnoj podršci?

BUTMIRSKA SRAMOTA

Nije prošlo mnogo vremena od kada je DS 2008. godine, i tada uz izvesnu pomoć Dodika, preuzeo dominantnu ulogu u vladajućim strukturama Srbije, a RS se našla pod velikim pritiskom evroatlantskog dela tzv. „međunarodne zajednice“. Amerikanci i njihovi saveznici pokušali su krajem 2009. godine, u NATO bazi u mestu Butmir (kraj Sarajeva),  da organizuju „Dejton 2“. Cilj je bio da se nametne izvesna centralizacija BiH, te otpočne proces izmene mehanizama koji omogućavaju RS da spreče nadglasavanje. Ukratko, radilo se o svestranom pokušaju da zapadna srbska država bude suštinski svedena na nivo puke administrativne jedinice BiH. Naravno, sve pod izgovorom da je to uslov za „važan iskorak BiH na putu ka punopravnom članstvu u EU“.

Kako se u takvim okolnostima postavio oficijelni Beograd? Odgovor je kratak: kao puki asistent Brisela i Vašingtona! Umesto da odlučno stane iza Dejtonskog sporazuma i zatraži učešće Srbije (kao njegovog garanta) u predstojećim pregovorima, Tadić je u Banjaluku poslao Vuka Jeremića da ubeđuje Dodika da bude „kooperativan“. U sličnom duhu beogradski režim nastavio je da radi i pošto je butmirski proces otpočeo. Između ostalog, i naš čuveni kosovski „pregovarač“ Borislav Stefanović je ubeđivao vođstvo RS da je u njenom interesu ono zašta je svakome normalnom jasno da je za Srpsku svojevrsni ustavni otrov. Kada to nije dalo rezultate, dobro obavešteni izvore tvrde, Tadićevi izaslanici su počeli da kukaju rukovodiocima RS da od njihovog (ne)popuštanja zavisi ukidanje viznog režima za Srbiju, kao i dalji put njenih tzv. „EU integracija“.

Sve u svemu, za moguće mrvice sa evropskog stola vladajuća koalicija u Beogradu (DS-SPS-URS) bila je spremna da proda RS, sve sa svojim „prijateljem“ Miloradom! Samo zahvaljujući čvrstini njenog vođstva, koje je ne samo odlučno odbacilo pokušaje nametanja novog ustavnog poretka, već povelo i energičnu ofanzivnu politiku zaštite državnosti RS, do toga nije došlo. S druge stane, beogradski režim je za svoje služenje tuđinskim interesima bio nagrađen ukidanjem EU viza za građane Srbije, što je bio jedini njegov uspeh od kada je preuzeo vlast, a posle toga je naša ekonomsko-socijalna stvarnost ubrzano krenula nizbrdo (mnogo više od onoga zašta globalna kriza daje opravdanje).

GENOCIDNE PODMETAČINE

Neodgovoran, pa i antinacionalan odnos prema RS, motivisan pre svega lično-partijskim kvislinškim računima žutih beogradskih vlastodržaca, potvrđen je i tzv. „Istambulskom deklaracijom“ (proleće 2010). Sastanak predsednika Srbije i Turske (Tadića i Gula), te ekstremistički nastrojenog predsednika Predsedništva BiH (Silajdžića) prošao je u duhu neootomanskog bratsva i jedinstva. Bez obzira na to što je Ankara jedan od najgorljivijih mirnodopskih agresora na Srbiju (to su države koje guraju tzv. „kosovsku nezavisnost“), Tadić se kleo u privrženost jedinstvenoj BiH i nije ni trepnuo zbog primedbi iz Banjaluke izazvanih njegovim promovisanjem uloge Turske kao balkanskog lidera. Uostalom, DS i drugi vladajući partneri te stranke, kao nadoknadu za podršku koju su dobili od Turske tokom izbora 2008. godine, već su uveliko vodile politiku jačanja uloge te, za nas vekovima omražene okupacione sile, na prostoru dela Zapadne Srbije (Raška oblast). Otuda, nije ni čudo što su bili spremni da joj na tanjiru ponude i RS. Bagatelisali su podršku njenog prvaka (koja im je tokom izbora mnogo značila), a RS su tretirali kao monetu za potkusurivanje sa moćnicima, za koje su mislili da su im u postizbornom periodu važniji od Banjaluke. A srbski interesi? Zar je DS establišmentu stalo do njih? U skladu sa tim klišeom, veliki udar iz Beograda na interese RS već se desio koji mesec pre „Istambulskog samita“.

(Ne)Narodna Skupština Srbije usvojila je 31. marta 2010. godine „Deklaraciju o Srebrenici“, kojom je osudila „zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“. Da se podsetimo, on je u vidu koji ide linijom NATO propagande doneo političku odluku da su snage RS u Srebrenici izvršile genocid. To za Zapad, čiji je MSP pravni eksponent, nije bio pokolj hiljada Srba u Sarajevu od strane Alijinih bojovnika, a navodno jeste likvidacija, pod nerazjašnjenim okolnostima, nekoliko stotina bošnjačkih zarobljenika u okolini pomenutog grada na obali Drine.

Nema sumnje da je priča o Srebrenici, na način kako je plasirana preko zapadnih medija, a koju su dirigovano usvojili Međunarodni sud pravde i Evropski parlament (i potom Skupština Srbije), prljava američka propaganda konstrukcija iz devedesetih. Ona je poslužila kao izgovor za NATO agresiju na RS i za nametanje celoj BiH statusa evroatlantske kolonije. Upućeni krugovi na Zapadu to dobro znaju, a nema sumnje da je srebreničke istine u potpunosti svestan i Tadić, koji je, uprkos tome, bio idejni tvorac Deklaracije, koju je, ni manje, ni više, prvi put nagovestio u januaru 2010. godine, baš tokom proslave Dana RS.

OD ANTISRBIJE DO SRBIJE

To simbolički pokazuje da je odnos prema RS predstavnika aktuelnog beogradskog režima, suštinski sličan stavu pripadnika tzv. „Anti-Srbije“. A njega najbolje odražavaju reči Teofila Pančića, za koga je RS: „gnusna državolika krasta“, „morbidna izmišljotina“, „glomazna crkotina“. Tadić i njegovi partijski i koalicioni doglavnici, te kvazipatriotski analitičari lobisti koji guraju lažni nacionalni projekat „Tadić-Jeremić“ (a o njihovom „patriotizmu“ lažu i Dodika) o RS, verovatno, ne misle baš tako, ali ih njena sudbina (kao i Srbije) ne interesuje. Bitno im je da imaju neki komad teritorije koji neposredno ili posredno mogu da pljačkaju, a da bi dobili stranu podršku za tako nešto, spremni su da žrtvuju bilo koji nacionalni interes. Otuda, postepeno su radi da prihvate sve što im se naturi sa Zapada u vezi RS (ali i KiM), pa nema razloga da se Dodik ljuti na Čedomira Jovanovića ako i dalje sam podržava Tadića, te veruje njegovim analitičarskim izaslanicima.

Lider LDP-a je početkom ove godine rekao da je „Republika Srbska genocidna tvorevina“. Naravno da nije tako, tj. neosporno je da Jovanović drsko priča koješta, ali i vladajuća koalicija je usvajanjem „Deklaracije o Srebrenici“, da sve bude i gore, na institucionalni način prihvatila gnusnu laž koju Čeda zagovara! Srećom, većinski deo srpske javnosti i značajan deo političkih aktera deklaraciju nisu podržali. Na ovaj ili onaj način, protiv nje je bio veći deo srpske opozicije (što se LDP-a tiče, poželjnog koalicionog partnera DS posle majskih izbora, on je želeo i mnogo goru antisrpsku deklaraciju). U tom kontekstu, vreme je da vidimo, kakav je odnos stranaka u Srbiji sa, više-manje, nacionalnim opredeljenjem prema RS.

DSS je ozbiljnim delima, a ne tek rečima, dok je bio na vlasti pokazao kakav je njegov stav prema RS. Za Vlade koju je predvodio Vojislav Koštunica uz podršku države, „Telekom Srbije“ kupio je „Telekom Srpske“ za 646 miliona evra (što je bio iznos jednogodišnjeg budžeta RS). Radilo se o sumi koja je neosporno prevazilazila tržišnu cenu telekomunikacione kompanije RS, a koju je tadašnji oficijelni Beograd namerno upumpao u zapadnu srpsku državu. Time je znatno povećao njenu ekonomsku vitalnost i na taj način  sposobnost zvanične Banjaluke da se bori za interese srbskog entiteta BiH, što je pogotovo bilo važno u vreme kada je pred njim stajala odsudna bitka za opstanak na dejtonskim principima. Podrazumeva se, ali se u ovo vreme kada nam se ispiraju mozgovi valja podsećati, u pitanju je bio strateški potez tadašnje Vlade, i to nesumnjivo od prvorazrednog svesrbskog značaja!
SRS je načelno opredeljena za bezrezervnu podršku RS. Što se SNS-a tiče, iako ta stranka nastoji da stvori koliko god je moguće odmereniji imidž, nema dileme oko njenog stava u prilog državnosti RS po izvornim dejtonskim standardima. O tome jasno govori i čestitka Tomislava Nikolića upućena Miloradu Dodiku povodom 20 godina od osnivanja Republike Srpske. U njoj je rečeno sledeće: „Republika Srbska je stvorena teškom mukom i velikom borbom srbskog naroda, i zato posebno želim da čestitam građanima Republike Srpske na istrajnosti i ozbiljnosti u nameri da Republika Srbska napreduje i razvija se kao uređeno i stabilno društvo. Nadam se da će i u budućnosti Srbska uspešno nastaviti da se razvija u svim segmentima, kao i da ćemo čuvati i unapređivati političke, ekonomske, kulturne i duhovne veze Srbije i Republike Srpske“.

DODIKOVE STARE KALKULACIJE                                                    

Iz svega rečenog nedvosmisleno je da se DS-SPS-URS-ov režim nije prijateljski odnosio prema RS, dok su se DSS, SNS i SRS prema njoj ponašali bratski, kao što i dolikuje strankama istog naroda koji je na nelegalan način, nasiljem globalnih moćnika, protiv svoje volje podeljen u dve države. Bez obzira na to Dodik je u prošlosti podržavao Tadića i, donekle, sa takvom praksom nastavlja i danas, kada je veoma realno da na izborima padne njegov režim koji je dokazano antisrbski (kada se radi o obe strane Drine).

Dodik je svestan da je svojim žilavim suprotstavljanjem eroziji državnosti Srpske (pošto je preuzeo vlast nad njom) revoltirao mnoge evroatlantske centre moći, odnosno ugrozio svoju pređašnju – u vreme dok mu je bila potrebna zapadna podrška za preuzimanje vlasti posvećeno stvaranu i održavanu – reputaciju umerenog i kooperativnog srbskog političara. Zato nastoji da štetu izazvanu delovanjem na polju koje mu je prioritet (odbrana RS) kompenzuje spremnošću na saradnju na drugim mestima, gde su izraženi interesi stranih faktora koji u mnogo čemu još imaju elemente okupacione moći u BiH. Dok razvija energetsko, pa i političko strateško partnerstvo sa Moskvom, čime jača snagu RS, uporedo se trudi da održava što bolje veze i sa nekim anglosaksonskim i izraelskim krugovima (i da im posredno učini razne usluge, od politike do ekonomske sfere, ako su zainteresovani za poslovanje u RS). Uporedo sa demonstriranjem sve većeg nacionalnog naboja u BiH, Dodik je u Srbiji na prošlim izborima dosledno pratio politiku Vašingtona i Londona, sračunatu na instaliranje kvislinškog režima u kojem je DS ključni činilac.

Pragmatični lider SNSD-a je procenio da su RS i njegova vlast u njoj dovoljno ojačali da sami i bez podrške Srbije, pa čak i protivno delovanju režima u Beogradu, mogu da brane svoje pozicije. Otuda je radi svog kredibiliteta u očima dela globalnih moćnika, kako bi u momentu kada dođe do velike ofanzive na Banjaluku izbegao frontalni sukob sa njima, pravio razne paktove koji imaju i svoju srpsku dimenziju u vezi sa ustoličenjem sadašnje vladajuće ekipe. Znao je dobro ko su i šta su oni koji je čine, ali se uzdao u svoje snage i primarno radio na njihovom jačanju. Sa stanovišta njegovih partijskih interesa, pa i kada se radi o interesima RS, takav račun se pokazao ispravnim. Banjaluka se uspešno odbranila i isplivala iz opasnih voda koje su mogle da progutaju RS. Da je u Beogradu bio nacionalno opredeljen režim koji bi snažno stao iza RS, Dodik se pribojavao da bi pritisak na Banjaluku i njega lično bio mnogo veći. Okupatorima Balkana, iako bi voleli da ga do kraja urede po svojoj volji, i nije preveliki problem postojanje RS ako je drže pod kontrolom (i van svesrbskog konteksta), već je to stvaranje jakog srbskog faktora (potencijalno povezanog sa Rusijom) čija kičma je neminovno Srbija, a RS zapadni bastion. Stoga se Milorad trudio da se distancira od svega što je Zapad video kao delovanje u tom pravcu, a podrška miljenicima Vašingtona i Londona u Srbiji za njega i njegovu stranku predstavljala je kupovinu ulaznice u klub njihovih saradnika, kojima se štošta toleriše ako evroatlantistima ne pravi problem tamo gde su njihovi prioritetni regionalni ili globalni interesi.

IZMEĐU NOVOG RAČUNA I INERCIJE

Motive za Dodikovo ponašanje u prošlosti, ali i sadašnjosti u vezi sa našim izborima trebalo bi tražiti u još nečemu: ličnim odnosima. U ranijem periodu, od devedesetih do početka našeg milenijuma, u skladu sa tadašnjim rasporedom političkih rovova, izgrađena su prijateljstva i partnerstva. To donekle utiče i na današnja lično-stranačka opredeljivanja (ali je njihov intenzitet ipak interesne prirode). Još je živa mreža međupartijskih odnosa izgrađena u prošlosti, koja na neki način obavezuje u sadašnjosti. Konkurenti Dodika i njegovog SNSD-a u RS imaju partnerske spone sa strankama u Srbiji koje su oponenti DS-u, pa bi ih promena odnosa snaga u Srbiji, možda, bar malo ojačala. A u politici, gde mali interesi zaslepljuju i gore nego u biznisu, potencijalno malo u prilog konkurenta deluje kao nešto veliko! Na kraju, još nešto, što ne bi trebalo zanemariti: kada u Srbiji ima neuspešne, nepatriotske i u velikom delu naroda omražene političare, kao što su ovi što danas stoluju u Beogradu, Milorad zna da što god uradio (u okvirima svog patriotskog opredeljenja i sposobnosti) deluje kao div. U uslovima medijske i druge upućenosti RS na Srbiju, politički patuljci koji njom vladaju pružaju mu potencijal da lakše gradi pozitivan imidž.

Zato je, između ostalog, Dodik ponovo podržao Tadića. Ipak, njegova podrška je ovaj put više formalne nego stvarne prirode. U, na početku teksta navedenoj, izjavi izborne podrške DS-u, istaknuto je da će SNSD „poštovati rezultat koji god da bude“. Naglašeno je da su Dodik i njegova stranka, pre svega, „zainteresovani da Srbija u maju dobije demokratske i legitimne izbore“. Globalne i političke prilike u Srbiji – ne ulazim sada u to da li su i gde su u pitanju pozitivni, odnosno negativni trendovi – dovoljno su se promenili da je Dodik svestan da smena vlasti DS-a u Beogradu ne bi izazvala erupciju neprijateljstva Zapada, koja bi mogla da oteža njegov položaj u RS. Otuda, ovaj put njegova podrška Tadiću, u praksi, malo znači, odnosno plod je puke inercije.

Štaviše, gotovo sigurno je i Dodik svestan da bi vladajuća garnitura, na osnovu matematički i politički potencijalno moguće opoziciono-nacionalne koalicione kombinatorike, više odgovarala Republici Srbskoj (izuzev kada se radi o koristi koju njemu, za preusmeravanje pažnje javnosti RS sa tamošnjih problema, pružaju neuspesi DS-a). Srbija tada sigurno ne bi imala maćehinski odnos prema RS, kakav danas ima (što je makar psihološki štetno po tamošnji srbski narod), a opet ne bi RS uvukla ni u fazu velikih turbulencija. Čvršći stav Beograda povodom Kosova i Metohije i u vezi sa drugim nacionalnim interesima, sigurno ne bi izašao iz okvira koje bi Zapad protumačio kao otvoreni izazov. Nažalost, Tadić je već omogućio da kosovska kvazidržava zaživi na mnogim područjima naše južne pokrajine. Dok se nešto dramatičnije ne promeni u svetu, malo toga tu možemo da promenimo. No, i te kako možemo da branimo srpske pozicije na severu Kosova i južno od Ibra gde još nisu napuštene (i tako čekamo priliku za više u pogodnom momentu, odnosno nastojimo da do tada na razne načine ojačamo državne kapacitete).

Ne samo odustajanje od njih, već i izostanak mnogo ozbiljnije njihove odbrane (a sadašnji režim nju samo simulira dok fazno napušta i delove KiM gde Srbi imaju kontrolu na terenu) predstavljalo bi kontinuitet izdaje. S druge strane, njihova žilava odbrana nalik Dodikovoj borbi za RS ne bi nagnala Zapad da protiv nas povede još snažniju ofanzivu u okviru njegove mirnodopske agresije na Srbe. Evroatlantski centri moći sada imaju suviše raznih drugih problema, da bi bili spremni da ponovo otvaraju novo poglavlje velike balkanske krize. Dok ne pređemo neke linije koje bi za njih bile direktno guranje prsta u oko, neće istinski na nama iskaliti bes, a do tih (geo)političkih margina imamo dovoljno prostora da branimo svoje interese i jačamo državu. U skladu sa rečenim – valja to uporno da ponavljamo nezadovoljnim, ali uplašenim građanima Srbije – rušenje žutih sa vlasti ne predstavlja nikakv rizik za zemlju (čak ni zato što bi sa Zapada na nas počeli da pucaju iz svih „mirnodopskih topova“), već samo donosi veću ili manju korist. To važi i kada se radi o RS, pa i Dodiku (efekti po njegovu opoziciju ne bi bili veliki, a i brzo bi nestali). Otuda, krajnje je vreme da razmisli o svojoj svesrbskoj, a ne tek zapadnosrbskoj ulozi! Prerastao je samo nivo RS-a, pa će morati da stane i pred svesrbski sud istorije. A njegove odluke će biti trajne, dok je moć i najznačajnijih političara prolazna!

SVESRPSKA POLITIKA

Dodik je svoju političku karijeru u višestranačkom sistemu otpočeo kao reformista. U početku je bio daleko od čvrstih nacionalnih pozicija, čak i kada se isključivo radilo o RS, a ne o svesrbskim dimenzijama. No, u međuvremenu je na pozitivan način evoluirao. Sa preuzimanjem vlasti i dolaskom u situaciju da on bude taj koji brani državnost RS, probudio se njegov nacionalni naboj. Da li je do toga došlo jer se identifikovao sa RS kojom je zavladao, pa je iz hladnog računa braneći nju branio i svoj položaj ili je iz nove perspektive sagledao mnogo bolje prilike i u skladu sa njima počeo iskreno da deluje, nije ni bitno. Važno je da je došao na jake nacionalne pozicije u vezi sa interesima srbskog naroda u RS, što je bitno i sa svesrbskog stanovišta. Pogotovo što se radi o veoma operativnom političaru čiji stavovi ne ostaju tek u domenu teorije.

Sada je vreme za još jedan korak napred. Dodik je popularan u Srbiji sigurno znatno više nego u RS (gde su jake partijske strasti u vezi sa njim). To obavezuje. Zato bi trebalo da sve svoje postupke meri i sa svesrbskog stanovišta, naravno na način koji je uvek u skladu sa interesima RS ponaosob. Iz te perspektive valjalo bi da razmisli o podršci koju izražava aktuelnom režimu Srbije, koji je nju zavio u crno, a, da to ne zaboravimo, pokušao je i da svoje dugove Zapadu plaća na štetu RS. Dodik je pokazao da može da zaštiti Srpsku da ne namiruje žute cehove, ali ne može Tadića i njegove da spreči da prave strašnu štetu Srbiji. A to, čak ako se direktno ne manifestuje preko Drine, ogromno zlo je za srbski narod u celini.

Uz to, nikada se ne zna kako će se slabljenje Srbije odraziti na interese RS, odnosno kada će joj zatrebati potpora istočne srpske države. Stoga, ako je već na osnovu ranijeg političkog nasleđa Dodik na rečima podržao DS, nek ostane na tome. Međutim, ako će se više angažovati tokom predstojećih izbora u Srbiji, nek ne zaboravi da je svojevremeno rekao da će doći i na mitinge ključnih konkurenata DS-a, ako ga oni pozovu. Kako god bilo, iskreno se nadam da će pragmatični predsednik RS, čije nacionalne pozicije su sve otvorenije, na ovaj ili onaj način pametno postupiti u skladu sa interesima srbskog naroda i činjenicom da je za njih štetno da Srbijom i dalje vlada – stranački i preko svog lidera na mestu predsednika države – DS, koji će ako za to bude u prilici, da stvari budu i gore, biti u postizbornoj koaliciji sa LDP-om. Podrška Tadiću je podrška Jovanoviću, odnosno njegovim do krajnosti negativnim stavovima o RS! A ako LDP sada uđe u Vladu, na sledećim izborima biće mnogo jači i moći će snažnije da se zalaže za njihovu materijalizaciju. To ne bi smeli da previde u Banjaluci.
Autor: Dragomir Anđelković
Izvor: Pečat